Архимандрит Лазар Абашидзе:

Може ли бити укинуто или измењено ма које правило и обред  које је Црква прихватила?

Сама саборска правила говоре: "Никоме нека не буде дозвољено да горе наведена правила (светих сабора и Светих Отаца) мења или укида или да осим предложених правила прихвата друга са кривотвореним натписима које су саставили неки људи који су се дрзнули да крчме истину..." (6 Васељенски Сабор пр. 2; 7 Васељенски Сабор пр. 1, Картагински Сабор пр. 2).

"Нека се нико не усуди да тумачи или да пише или саставља другу веру осим правила Светих Отаца, који су се Светим Духом сабрали у Никеји (3. Васељенски Сабор, пр. 7).

"Божијом благодаћу одређујемо: чувати неприкосновено од новотарија и измена веру коју су нам предали сведоци и слуге Речи, богоизабрани Апостоли... нека се вера свих у Цркви Божијој прослављених мужева, који су били светила свету имајући реч живота, поштују чврсто и непоколебљиво заједно са Богопреданим делима и догматима које су они предали..."

"Ако било ко не поштује и не прихвата догмате побожности и не мисли и не проповеда тако, већ се дрзне да иде против њих нека буде анатема по правилу које су раније установили свети блажени Оци и род хришћански, и као туђ нека буде искључен и избачен. Јер ми у складу са оним што је раније изложено донесосмо коначну одлуку да се ништа не сме додавати нити одузимати на било који начин" (6. Васељенски Сабор, пр. 1).

"Православни Хришћанин мора да сматра да су сви чланови вере саборне и Православне Цркве истинити и неоспорни и да су јој предати од Господа нашег Исуса Христа кроз Његове Апостоле, растумачени и утврђени на васељенским Саборима и да верује у њих као што заповеда Апостол: Тако, браћо, стојте и држите се Предање које сте научили или од речи или из посланице... Ову веру треба чувати у тајни срца, и не само то, него је и устима треба објављивати и исповедати без страха и сумње..." (Право исповедање... д. 1, питање  и  одговор 4).

"Правила вере које је признала сва Православна Црква су неприкосновена и непромењена, али ипак треба разликовати догмате вере од обреда. Догмат вере учитељи пореде са животом, а црквена правила пореде са храном и овако расуђују: без хране човек може да живи неко време, а без живота храна је бескорисна и непотребна.

Храна је разноврсна: оно суштинско у њој је хранљивост. И у правилима се не гледа првенствено форма него њихов смисао и циљ, а форма се понекад и нарушава како о томе пише Свети Василије у 5. Правилу: "Правила не гледају на начин, већ на намеру." Обреди се не пореде само са животом него и са храном, а могли би се упоредити и са посудама које служе за припремање хране. Она су као и ове посуде у различита времена били различита, и чак у исто време на разним местима су се по потреби смањивала, повећавала, скраћивала и изостављала или, чак, бивала укидана. Дакле, онај ко хоће да позна истину, да се не би лишио сједињења са Светом Црквом прво мора да зна шта је догмат вере, шта правило, шта је слично правилу или је пожељно, а шта је обред или обичај.

Догмат вере је неприкосновен и за Светитеље и за Анђеле, а правила су поверена епископима праве вере да по њима руководе Цркву Божију, и ако због неке случајне омашке или немара она не буду извршена они који их не изврше подлежу казни, али не отпадају од Православља. Обреди се по саборном расуђивању и укидају и додају, "ако неко не знајући шта је догмат праве вере, шта правило и шта обред само по обреду буде желео да препозна истинску Цркву: о таквом се може рећи да је слеп и умним оком не разуме шта је живот, шта одржавање живота, а шта украс" (Архимандрит Павле. Сабр. дела д. 1, 3 издање с. 383-385).

"Дакле, под обредима се подразумевају одредбе Цркве које се не тичу суштине вере него њене спољашње стране и она немају догматичку основу ни у Речи Божијој, ни у одредбама Васељенских Сабора. Ово се односи на црквене чинове и уставе, начин црквеног управљања, различите ствари и дејства, која имају симболично значење.

Обреди се нису одмах појавили у свом строго одређеном виду него их је Црква постепено уводила у употребу када је сматрала за потребно, или их је мењала, а неке је потпуно избацивала замењујући их новима, бољима, при чему је строго захтевала потчињавање својим одлукама, подвргавајући оне који им се нису потчињавали изопштењу. Ово право Цркве да мења, допуњава и побољшава оно што није догматичког карактера, што је неоспорно увек јој је припадало  и припада" (1, 485).

"Спољашњи чин Цркве је риза Господња, а сама Црква је Тело Његово. Неко још може да пита: ако Црква има власт да мења своје спољашње, зашто га не мења? Зато што јој је дато да га мења не само због тога што има власт то да учини или само ради тога да покаже своју власт, већ управо у случају да је неко њено уставом одређено дејство престало да буде потребно, тј. ако је оно престало да подучава и храни дух. И ово није каприц неких људи-помодара, већ се примењује када је очигледно да неку промену или укидање Црква жели због духовне користи, а не ради неких спољашњих погодности. Ако је, пак, у Цркви све поучно и обавезно и ако задовољава потребе, а не чини претеривање, зашто га онда укидати или мењати? Она не укида и не мења" (Св. Теофан Затворник 8, 278).