Што даље, то је очигледније да учење о Цркви како га представљају Фанар и његови савезници постаје потпуно јеретичко.

Који су елементи овог учења?

Прво, реч је о теорији „првих без једнаких“, по којој Константинопољ има неке посебне привилегије и моћ у православном свету.

Друго, то је философско (а не теолошко) тумачење односа саборности и првенства у Цркви, изнесено углавном у списима митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). У овом тумачењу, саборност, посебно на универзалном нивоу, добија, заправо, илузорни карактер и претвара се у своју супротност. Ово учење је повезано и са искрено речено јеретичким учењем о „монархији“ Бога Оца на штету става о једнакости свих личности Свете Тројице (реч је о тумачењу Зизијуласа, а не о традиционалном православном учење о једноначалију Бога Оца).

Треће, реч је о својеврсној употреби концепта „Мајка Црква“ од стране Константинопољске патријаршије, према којој је Константинопољ проглашен за својеврсни извор свих осталих Помесних Цркава. И то не само историјски извор, већ извесни мистични почетак целе Православне Цркве, без којег она не може постојати.

Четврто, реч је о теорији о примату грчког народа у Православљу, који се проглашава за неку врсту ексклузивног „носиоца“ Православља, док су остали православни народи споредни и богословски зависни од Грка.

Пето, ово је теорија неједнакости помесних Цркава, које се деле на „древне“ и „нове“. А први наводно имају право да скоро владају над свим осталима, суде им, мењају им канонски статус итд.

Сви ови елементи у овом тренутку већ чине систем неопапистичког мишљења фанариота и њихових савезника.

И овај систем не може а да не изазове одбацивање у већини Помесних Цркава. Што може довести до раскола у Православљу, где ће фанариоти и неке грчке цркве бити расколници, који ризикују да буду изоловани од остатка православног света.