Многи мисле да је веома тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију. А у реалности је то веома лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице, на мале ствари и трудити се да не учинимо грех у малим и лаким делима.

Ово је најједноставнији и најлакши начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу.

Човек обично мисли да Творац од њега тражи јако велика дела, највеће самопожртвовање, потпуно нестајање његове личности. Човек се толико испрепада од ових мисли да почиње да се боји да се у било чему приближи Богу; крије се од Бога као Адам након пада у грех и чак се не удубљује у реч Божију: ‘Свеједно је,’ мисли он, ‘ништа не могу да учиним за Бога и своју душу, боље да се клоним духовног света, нећу ни мислити о вечном животу, Богу, већ ћу живети као што сви живе’.

На самом улазу у религиозну област, постоји одређена ‘хипноза великим делима’: ‘потребно је учинити неко велико дело – или ништа’. И због тога људи не чине никакво дело за Бога, нити за своју душу. Чудно је – што је човек више предан животним ситницама, то управо у ситним стварима жели да буде поштен, чист и веран Богу. А управо кроз правилан однос према ситним стварима треба да прође свако ко жели да се приближи Царству Божијем.

‘Ко жели да се приближи’ – управо ту се и крије сва тешкоћа религиозних путева људи. Човек обично жели да уђе у Царство Божије потпуно неочекивано за себе, магијски чудесно, или – са правом, кроз неки (велики) подвиг. Међутим, ни једно ни друго не представља истинско проналажење духовног света.

Не усходи магијски чудесно човек ка Богу, остајући далек интересима Царства Божијег на земљи; не купује Царство Божије неким својим спољашњим поступцима. Поступци и дела су потребни за прихватање узвишеног живота, небеске психологије, светле воље, добрих жеља, срца праведног и чистог, нелицемерне љубави. Управо кроз мале, свакодневне поступке све то може да се насади и укорени у човеку.

Ситна добра дела представљају воду за цвет људске личности. Уопште није потребно да се на цвет коме је потребна вода излије буре воде. Може се налити пола чаше и то ће бити довољно за живот, то ће бити од великог значаја за живот. Уопште није неопходно да човек који је гладан или који већ дуго трпи глад поједе неколико килограма хлеба – довољно је да поједе две кришке хлеба и његов организам ће се већ оснажити. Сам живот нам даје предивне примере и обрасце важности малих дела. У медицини која и сама ради са малим и строго ограниченим количинама лекова – постоји још цела једна област – хомеопатија која признаје само савршено мале лекарске дозе на претпоставци да наш организам сам производи изузетно мале количине материја које су драгоцене, које су довољне за одржавање и развој живота.

Желео бих да зауставим пажњу сваког човека на сасвим мале, за њега веома лаке и опет, изузетно важне ствари.

„И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Мт. 10:42) У овој речи Господњој се налази најузвишенији израз важности малог добра. „Чаша воде“ – то је нешто врло мало. Палестина у време Спаситеља није била пустиња као што је то у наше дане, она је била зелена, рекама напајана земља и чаша вода је зато била јако мала вредност, али наравно, у пракси вредна у време када су људи у великој мери путовали пешке. Међутим, Господ се не ограничава у овој заповести на мало, на чашу хладне воде. Он још додаје да се ова чаша даје „у име ученичко“. Ово је важан детаљ. И на њему се треба пажљиво зауставити. Најбоља дела у животу су увек дела у име Христово, у име Господње.

„Благословен који иде“, у било ком смислу, „у име Господње“, (Пс. 118:26) у име Христово. Дух, име Христово, свим стварима и поступцима дају вечну вредност, колико год били ситни ови поступци и дела.

И једноставна жртвена људска љубав, на којој се увек налази одсјај Христове љубави, чини значајним и драгоценим сваку реч, сваки гест, сваку сузу, сваки осмех, сваки поглед човека. Господ јасно говори да чак не у Име Његово, већ само у „име ученичко“, учињено мало добро дело већ представља велику вредност у вечности. „У име ученичко“, ово је граница за контакт са Његовим Духом, Христовим делом и животом…

Јасно је да наши поступци често могу бити и егоистични, са скривеном коришћу. Господ нам указује на то, саветује да себи у дом позивамо не оне који могу да нам узврате истим таквим позивом, позивајући нас код себе; Он говори да позивамо себи људе којима је потребна наша помоћ, подршка и оснажење. Наши гости понекада могу да буду расадници сујете, злих речи и сваке сујете. Друго дело је добра, пријатна беседа, људска заједница – то је благословено, то снажи душу, чини је чвршћом у добру и истини. Међутим, култ неискрених световних разговора представља болест људи и цивилизације која саму себе уништава.

У сваком људском општењу неизоставно треба да постоји добри Дух Христов, или у Његовој очигледног пројави или у скривеној. И ово скривено присуство Духа Божијег у једноставном и добром општењу људи, представља ту атмосферу „учеништва“ о којој говори Господ. „У име ученичко“ – ово представља најосновнији степен општења са другим човеком у име Самог Господа Исуса Христа.

Многи који још не знају за Господа и дивну заједницу у Његово име, већ поседују међу собом то дивно, бескорисно и чисто људско општење, које их приближава Духу Христа. И на том првом степену добра о коме је Господ говорио као давању чаше воде, само „у име ученичко“ могу да стоје многи. Боље је рећи – могу да стоје сви. Исто тако је правилно схватити ове Христове речи и буквално, стремити да се помогне сваком човеку. Ни једног тренутка слично општење неће бити заборављено пред Богом, као што „ниједан од врабаца није заборављен пред Оцем Небеским.“ (Лк. 12:6)

Када би људи били мудри, сви би стремили ка ситном и за њих сасвим лаком делу кроз које би могли да за себе стекну вечне ризнице. Велико спасење људи се састоји у томе што они могу да се привију стаблу вечног дрвета живота кроз најситнију гранчицу – добро дело и поступак. Дивљој јабуци уопште не мора да се привије цело стабло домаће јабуке. Довољно је везати малу гранчицу и привити је једној од грана дивљег стабла. Такође, да би ускисла посуда са тестом не треба да се прелије посуда квасца. Довољно је да се стави сасвим мало квасца и сво тесто ће ускиснути. Исто тако је и са добром – најмање добро може да има огромно дејство. Ето зашто не треба пренебрегнути ситнице у добру и говорити себи: „када већ нисам у стању да учиним велико добро дело – онда се нећу бринути ни за мало добро.“

Колико је чак и најмањег добра корисно за човека, без сваке сумње доказује се тиме што је чак и најмање зло изузетно штетно. Рецимо, упала нам је трунчица у око – око већ не може да види, чак је и другим оком тешко гледати у тим тренуцима. Мало зло које попут трунчице упадне у око душе, сада може да изведе човека из животног поретка. Ситно је дело ако се себи или другоме извади из телесног или душевног ока трунчица. Међутим, у питању је добро без кога се не може живети.

Заиста, мало добро је неопходније, суштински потребније у свету од великог добра. Без великог добра људи живе, без малог неће преживети. Људски род пропада не због недостатка великог добра, већ од недостатка управо малог добра. Велико добро је само кров подигнут на зидовима – циглама малог добра.

Дакле, мало, најлакше добро је Творац оставио на земљи човеку да га чини, узимајући на Себе све велико. И ту, кроз човека који чини мало добро, Сам Господа чини велико. Наше „мало“ Сам Творац чини Својим великим, јер Господ наш је Творац који је из ничега све створио – тим пре из малог може да створи велико. Међутим, и самом покрету увис супротстављају се земља и ваздух. Сваком, чак најмањем и лаком добру супротставља се људска инерција. Ову инерцију је Спаситељ показао у сасвим краткој причи: „И нико ко је пио старо неће одмах новога: јер вели: старо је боље“ (Лк. 5:39). Сваки човек који живи у свету, привезан је за обично и уобичајено. Човек је навикао на зло – он то зло и сматра својим нормалним, природним стањем, док му се добро чини нечим неприродним, ограничавајућим, за њега прејаким. Ако је човек навикао на добро, онда га већ чини не зато што тако треба, већ зато што он то већ не може а да не чини, као човек који не може а да не дише, као што птица не може да не лети.

Човек са добрим умом, оснажује и теши пре свега себе самог. И ово уопште није егоизам као што неки нетачно тврде, не, то је истински изражај несебичног добра, када оно доноси најузвишенију духовну радост ономе ко га чини. Истинско добро увек дубоко и чисто теши онога ко са њим сједињује своју душу. Немогуће је не радовати се када се изађе из мрачног подземља на сунце, ка чистом зеленилу и мирису цветова. Не може се викати човеку: ‘Ти си егоиста, наслађујеш се својим добром!’ То је јединствена не-егоистична радост, радост добра, радост Царства Божијег. И у тој радости ће човек бити спасен од зла, живеће вечно у Богу.

Човеку који није испитао истинско добро, оно некада изгледа као узалудно мучење, непотребно било коме… Постоји стање лажног спокоја из кога је човеку тешко да изађе. Као што је из мајчине утробе тешко детету да изађе у свет, тако је тешко и човеку – детету да изађе из својих ситних осећања и мисли, које су усмерене само на достизање себичне користи за себе и нису у стању да буду покренуте на бригу о другом човеку са којим нема никакву повезаност.

Ето, то убеђење да је старо, познато стање на које смо навикли увек боље од новог и неизвесног, присутно је у сваком непросветљеном човеку. Само човек који је почео да расте, да хода путем глади и жеђи за Христовом Правдом, путем духовног сиромаштва, престаје да жали своју инерцију… Људском роду је тешко да се одвоји од онога на шта је навикао. Овим делом можда себе и чува од необуздане дрскости и зла. Заглављеност људских ногу у блату понекада спречава човека да се баци главом у бездан. Међутим, чешће се дешава да ово блато спречава човека да се попне на гору Боговиђења или да макар стане на чврсто тло послушности речи Божијој…

Али кроз мало, лако, најлакше извршено добро дело човек се све више навикава на добро и почиње да му служи помало, али од срца, искрено и кроз то све више и више улази у атмосферу добра, пушта корен свог живота у ново тло добра. Корен људског живота се лако навикава на ово тло добра и ускоро већ није у стању да живи без њега… Тако се човек спасава; од малог настаје велико. „Веран у малом“ показује се као веран у великом.

Зато ја сада опевам не добро, већ ситна, мала добра дела. И не само да вас не прекоревам што сте у добру заузети само ситним стварима и не носите никакво велико самопожртвовање, већ управо супротно, молим вас да не мислите ни о каквом великом самопожртвовању и да ни у ком случају не занемарујете ситне ствари у добру.

Молим, ако пожелите, упадните у неописиву љутњу због нечега, али се немојте због ситних ствари гневити на брата свог „ни за што“ (Мт. 5:22).

Измислите у неопходној ситуацији какву год лаж, али немојте у свакодневици говорити лажи свом ближњем. Ситница је то, ништа, али покушајте да то испуните и видећете шта ће из тога произаћи.

Оставите на страну сва расуђивања: да ли је дозвољено или није убијати милионе људи – жене, децу, старе – покушајте да покажете своје морално осећање у ситним стварима; не убијајте личност вашег ближњег ниједном – ни речју, ни гестом, ни погледом. Јер добро и представља уздржавање себе од зла. И ту, у ситницама, ти лако, неприметно и за себе удобно можеш да учиниш много.

Тешко је ноћу устајати на молитву. Али навикните ујутру – ако не можете код куће, онда макар док иде на свој посао и ваша мисао је слободна – проникните у молитву „Оче наш“ и нека у вашем срцу одјекну све речи ове кратке молитве. И ноћу, прекрстите се и предајте себе од свег срца у руке Оца Небеског… То је сасвим лако…

И дајте, дајте воде свакоме коме је потребно – дајте чашу, испуњену најједноставнијим саосећањем према сваком човеку коме је оно потребно. Ове воде има у рекама на сваком месту – не бојте се, неће пресушити, зато дајте свакоме по чашу.

Дивни путу „малих дела“, певам ти химну! Окружите себе људи, опашите се малим делима добра, карикама малих, једноставних, лаких, за вас нимало тешких, добрих осећања, мисли, речи и дела. Оставимо велико и тешко, оно је за оне који га воле, а за нас који још увек нисмо заволели велико, Господ је Својом милошћу припремио и разлио свуда, попут ваздуха и воде, малу љубав.“[1]

[1] https://azbyka.ru/  

Преузето са: "Тврђава истине"