Већ смо писали (овде:) да ће се прво заседање 16. сазива бискупског концила Римокатоличке цркве одржати у октобру ове године. Овај догађај би требало да означи крај дугог процеса чији је циљ увођење концепта „синодалности“ у католицизам.

 Као резултат концила биће развијен документ који ће, након одобрења папе, постати део католичког вероучења. Овом приликом многи католички теолози и високи прелати „узбуњују” и изјављују, ни мање ни више, о надолазећој „револуцији” у католицизму. Револуција која би могла да уздрма темеље католичке моралне доктрине и црквене структуре.

По нашем мишљењу, ови процеси би требало да постану предмет велике пажње православних аналитичара. Посебно због чињенице да могу утицати на православни свет преко „везе“ Рима и Фанара. Може се тврдити да је концепт „синодалности“ један од инструмената за припрему уније између Рима и Константинопољске цркве. О томе сведочи, на пример, изјава (https://t.me/pravblogs/641) папе Франциска током сусрета са кипарским јерарсима 3. децембра 2021. године. Затим је позвао Кипране на „потпуно јединство“ између Католичке и Православне цркве и нагласио да Католичка црква „поново открива синодалну (саборну) димензију“. Очигледно је овај нагласак ставио да би показао могућност интеграције католичке и православне еклисиологије.

Да је концепт „синодалности“ суштинско питање за постизање „пуног видљивог јединства између Цркава и црквених заједница“ изричито је наведено у документу католичке Међународне теолошке комисије, објављеном у мају 2018.

С обзиром на то да фанариоти одавно намећу еклисиолошки концепт (https://t.me/pravblogs/588), који би наводно требало да споји саборност и првенство у некој врсти дијалектичке синтезе, постаје очигледно да Рим и Фанар делују у складу са јединственом стратегијом.

Штавише, ова заједничка стратегија се не тиче само административне структуре и разумевања Цркве, већ има много шири контекст. Говоримо о преобликовању хришћанске доктрине у целини. Исти „синодални процес“ укључује питања која утичу на темеље хришћанске моралне доктрине – питања сексуалности, женског свештенства, геј бракова итд., која ће се, судећи по прелиминарним документима, решавати у лево-либералном духу.

Гледајући унапред, може се тврдити да је етичка револуција циљ озлоглашеног „синодалног процеса“. А све „демократске” намере повезане са давањем наводно већих овлашћења лаицима и регионалним црквеним структурама само су „покривање” за гурање леволибералне антропологије и моралне доктрине у Цркву. У пракси се не очекује права „саборност“ и учешће верника у расправи о поменутим питањима (а то ћемо касније доказати). Пирамидална структура у католичкој цркви (власт папе или „првог“) биће очувана, али ће у Православној Цркви, напротив, бити наметнута. Истовремено, промене у моралној доктрини Цркве биће представљене као да наводно долазе „одоздо” – глас Духа Светога који говори кроз „народ Божији”. Међутим, као „народ Божији“ (лаици који учествују у консултацијама и Синоду), бирају се (https://t.me/pravblogs/638) групе које су искључиво корисне Ватикану (углавном леволиберални прогресивци), док се конзервативне групе игноришу и потискују у други план.

Као резултат, сведоци смо употребе одређене друштвене технологије у циљу спровођења леволибералне агенде западног света. Да цитирам бившег англиканског бискупа Гевина Ашендена "...они умотају квазимарксистички садржај у духовно удобан пакет и онда много причају о Светом Духу."