|
Поводом текста „Испод мантије носи дрес Партизана“ ПО ПЛОДОВИМА ЊИХОВИМ ЋЕМО ИХ ПОЗНАТИ У Браничевској епархији возрасте дрво витко, високо. Хвалу том дрвету, до идолопоклонства, одадоше многи, а међу њима и један од кога то човек никад не би очекивао. Немам снаге да му поменем име, јер би се одмах сетили ко је дрво, а ко идолопоклоник тог дрвета (ако завирите у сајт Верујем. орг http://www.verujem.org/episkop_ignatije_midic.htm кашће вам се само).
То витко, високо дрво, на први поглед, личијаше на оно о коме се пева у песми о хајдук Вељку. Али, гле чуда, то дрво се показа неплодно, ко смоква она коју прокле Господ говорећи: „Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква“ (Мт. 21,19). Од тог витког, високог дрвета попадаше двери са иконостаса, а неки се и „срушише“. Сл. 1: Иконостас у манастиру Манасија (Епархија браничевска)  Сл. 2: Иконостас у манастиру Манасија  Од тог дрвета изроди се наказан род, а народ каже: „Што се грбо роди, време не исправи“. Од тог дрвета изродише се неки вајни „духовници“, који би по природи свог позива требали да уче народ ономе чему су нас ђедови и наше баке училе: „Чега се паметан стиди, оним се будала поноси“. Али, то витко, високо дрво не застиђе се да роди наказне уџбенике веронауке (http://borbazaveru.info/content/view/1072/30/),http://borbazaveru.info/content/view/921/30/ http://borbazaveru.info/content/view/1634/47/), не застиђе се да поруши свете двери на олтарима, не застиђе се што у њиви његовој стасаше вероучитељи који организују бал вештица (http://borbazaveru.info/content/view/1405/47/), не стиди се геј трендова, пориче бесмртност душе... Покушао сам код неких духовника да потражим одговор на питање да ли је у реду да један свештеник рашири пастирску мантију (без страха од Бога и без стида од људи) и пред новинарима и целим светом испод те мантије покаже мајицу на којој бисмо могли очекивати лик Господа, или Богородице, или Крститеља или крст... па умести тога, куку бруке, угледамо петокраку на његовом срцу. Сл. 6: На срцу оца Братислава лежи звезда петокрака  Један мудри старац каже: „Никако чудо. Од лудог оца, луда ђеца“. А други каже: „Да је среће да поп организује духовно вече, бденије, да проповеда науку Господњу, а не да урла и псује по стадионима на којима се догађају сцене од којих би се сваки верник што даље склонио.“ Да ли у речима ових духовника лежи одговор на моје запрепашћење? Размишљајући о плодовима професора Богословског факултета и владике Браничевског, паде ми на ум мисао из једног текста Грешног Милоја коју је он исчепркао из народне умотворије: „Од шта пало поштапало!“ Отуда морам да питам: да ли ће коначно неко одговоран на Светом Архијерејском Сабору покренути питање овог саблазнитеља, овог цркворушитеља, овог душепогубитеља, овог срамотитеља, овог суновратитеља, овог упропаститеља??? Или ћемо неодговорно пустити ово уклето дрво да баца зло семе трујући српску омладину и српску земљу. Народ каже: „Боље је спречити, него лечити“. Из тог мудрила народног хоћу да нашим благочестивим владикама довикнем, колко ме снага носи: Ваша Преосвештенства, Преклињем Вас, зауставите разузданог вероломца - Зизјуласовца Игњатија браничевског - да не бисте и Ви и стадо Ваше, кад дође време да чупамо кукољ, који нам он сеје по њиви Господњој, „чупали косу с главе“, као што је својевремено упозоравао бивши епископ Атанасије Јевтић говорећи: „Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства“ (јеромонах Атанасије, Теолошки погледи бр. 3, 1980, стр. 95.) На дан Светог цара Уроша Д. Ж. |
