Ватикану је згодно да мисли да је цариградски патријарх вођа целе Православне Цркве и преко њега је могуће координирати рад са другим Помесним Црквама.

Нешто слично се већ догодило уочи Другог ватиканског концила (1962 – 1965), на који су уз помоћ Цариградске патријаршије позвани православни посматрачи. Руска Православна Црква је тада јасно ставила до знања да је учешће њених делегата посматрача на сабору могуће само ако Москва добије посебан званичан позив Ватикана.

Тадашњи Председавајући Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије архиепископ Никодим (Ротов) (папин човек), у меморандуму који је поднео Савету за послове Руске Православне Цркве, истакао је корисност за светску јавност присуства делегације Московске патријаршије на Ватиканском концилу. Према речима епископа Никодима, ово би могло „неутралисати сваки покушај Константинопоља да говори у име целог Православља и кренути ка сувише блиском зближавању са Римом“.

Сада се геополитичка ситуација у свету променила, а светско Православље доживљава дубоку кризу. Руска православна црква је престала да ради у свим међународним структурама и комисијама којима председавају и копредседавају представници Цариградске патријаршије, укључујући и билатералну Православно-католичку богословску комисију. Истовремено, покушала је не само да одржи, већ и да развије билатералне односе са РКЦ-ом. Упркос томе, на Октобарском синоду бискупа, по свему судећи, неће бити делегације Московске патријаршије.

Екуменисти из свих Помесних Православних Црква ће бити веома тужни.