header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Реаговање поводом текстова о гуруу српских екумениста Владети Јеротићу Штампај Е-пошта
среда, 20 септембар 2023

 Поштовано и драго Уредништво,

морам да вам кажем једно велико браво за раскринкавање Владете Јеротића, због свега  екуменистичког и јеретичког што је причао о вери! (овде: и овде:)

Гајшеку сам, својевремено, послала мејл, нисам била издржала да ћутим након емисије у којој су причали како жене требају да добију право да служе у православној цркви! Не сећам се шта сам му све написала, само знам да сам му на крају рекла "Да дођи Господе" алудирајући на то да не могу да издржим такве саблазни и да једва чекам крај!

Владета Јеротић јесте био запослен у болници "Др Драгиша Мишовић" као начелник Психотерапеутског одељења, али није имао искуства у раду са пацијентима по питању многих тема о којима је, са тако пуно самопоуздања и убеђења, излагао у јавности, представљао се као стручан, искусан и компетентан. То је исто као кад би нпр. један кардиолог себи дозволио да се појави у јавности и прича о пулмологији или оториноларингологији или било којој другој области медицине за коју постоји много искуснијих и компетентнијих колега. Да будем још прецизнија: исто као кад би се о рецимо респираторној инфекцији код људи питао један ветеринар.

По некад формално образовање није гаранција компетенција, дешава се и то, али ако се и без формалног образовања неко озбиљно бавио одређеним проблемом и има иза себе проверених, конкретних и добрих резултата, онда је у реду да о томе буде питан и уважен. Јер нико не зна све и сваки допринос је добро дошао. Нарочито у медицини која се више него икад проширила, веома усложила и још повезала са техником и технологијом, где је мало један живот и једном професору медицине да обухвати и сазна све у само једној области за коју се определио. И тако је и у свим другим професијама. Не може нико знати све. Осим Владете Јеротића разуме се.    

У интервјуу са њим о његовој аутобиографији (https://www.youtube.com) Александар Гајшек каже, цитирајући га, да му је једном приликом рекао: "Александре, ја већ 40 година, а можда и више слушам само хвале. Па не може то на добро да изађе, па ја чезнем за неком добром и паметном критиком". Јеротић је на то одговорио да му је баш мило што је то рекао, почињући причу управо о томе како не постоји неко ко све зна, да би затим наставио да метафизичи о Платону преко Светог Тројства и тако даље, без страха, слободно, опуштено и свемудро.    

Човек је значи негде осећао да нешто није у реду и да неће на добро изаћи то што ради, али кад се већ за последњих 40 и више година, како каже није појавио нико паметан и добар да му скрене пажњу, онда шта му друго преостаје осим да се одазива добро осмишљеним позивима у јавност и да излаже о свему што је некоме пало на памет да га пита.

Владета Јеротић је увек био спреман да без проблема и са пуно права држи најразличитија предавања, излагања из разних стручних области и брани своје ставове о свему и свачему без трунке стида: и о Достојевском и о медијима, о Енглезима, браку, женама, хомосексуалцима, генима, сновима, о религији и музици, религији у књижевности, о исламу, православљу, римокатолицизму, о томе шта исповедају мушкарци, а шта жене код свештеника, о облицима љубави, о будућности Европе и религије у њој, о чудима природе, магији и мистици и наравно о Богу и тако до у бескрај.

Контрадикторно зар не? Да, јесте. У кругу психолога и психотерапеута у којима сам се тада кретала, а који су га познавали, важио је за манипуланта, лошег стручњака и човека. На жалост нема могућности да се о овоме лично изјасни неко ко га је лично познавао као таквог каквог сам навела, обзиром да се такође одавно упокојио. Остајемо ми, пријатељи и ученици, који смо били упозорени и знали о коме се ради, да сведочимо живом речју о вуку у јагњећој кожи иако само ове две наведене контрадикторности које било ко може лако да пронађе и упореди, потврђују оно што се знало, причало и упозоравало у ужим круговима пријатеља. Зар би неко ко није манипулант могао у својој аутобиографији да каже једно, а својим делима покаже нешто сасвим друго? Зар би се неко ко је заиста стручан у некој области и свестан је како се до тога стиже, усудио да прича о нечијој другој области са којом нема пуно или нема уопште додирних тачака? И какав је то уопште човек?  

Прецизан одговор на ова питања дали су наши Свети Оци и духовници.

Тако на пример Архимандрит Рафаил Карелин у одломку из чланка "О култури општења" (https://mentalnihigijenicar.com/2020/04/10/ ) каже:  

"Поза "свезналице" и "саветника" - човек је спреман да да савет и "рецепт" за све животне случајеве. Обично су то веома ограничени људи који много говоре зато што мало знају и још мање размишљају. Они су спремни да дају савете, јер не осећају одговорност за своје речи. Ови људи се мешају у туђе послове, сметају другима у потпуној сигурности да им пружају велику помоћ. Сами туђе савете не примају. Када се њихови сопствени послови завршавају неуспехом (а ово се често дешава), оптужују све сем себе самих." 

"Поза "учитеља" - човек с другима говори с осећањем надмоћности. Он не сумња у то да зна више од својих сабеседника, да је паметнији од њих, да боље зна шта је човеку потребно. Њему се чини да је његова обавеза да учи, а обавеза других да уче. Овакви људи говоре са чудном самоувереношћу, чак ни не схватајући да текст улоге који звучи у њиховим речима одвраћа од њих срце сабеседника."

Свети Владика Николај Велимировић је у својој беседи "Незнање, брига и очајање" (https://istinoljublje.com/2013/11/17/ био још прецизнији:

"Знате ли ко су највеће незналице? То су људи који не познају Бога ни силу Божју. То је посведочио сам Господ Исус кад је рекао садукејима, својим кушачима: варате се јер не знате ни Светога писма ни силе Божије! А Садукеји су били јеврејске свезналице без вере у Бога и васкрсење. Све су знали само нису знали Бога ни силе Божије. А познање Бога јесте као со која осољава свако друго знање и даје му укус и чува га од злоупотребе. Садукеји нашега времена то су јудаизирани европејци, негда крштени у име Господа Исуса Христа а потом презрели своје крштење и постидели се имена Исусова. Зато су им сва знања гора од сељачког незнања, јер су безукусна и на зло употребљена. Узалуд се они хвале својим светским знањем, и узалуд су узели ситна знања чудна као мерило вредности и величине човека. Али што је високо код људи мрзост је пред Богом, рекао је сам Господ Бог."

Жао ми је што је још увек пуно људи жељних истине и знања неопрезно и некритично, заведено слаткоречивошћу ове наметнуте и форсиране фигуре која у дугим монолозима преузима улогу Мудрог старца и глуми свемудрост не консултујући никога и не стидећи се ничега.  

И још једном свака Вам част и нека Вас Господ награди за све што чините за нашу веру и нас и хвала Му што постојите!

Ваша у Христу сестра Милица

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 20 септембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.