Екстремни реформизам и неолатинаштво у Епархији захумско-херцеговачкој (2)

Због свега овога реч Херцеговина, код Срба, прво буди асоцијацију на вековно страдање, преверавање, јаме... Срби су су Херцеговини много страдали, и од поменутих, али и од глади и епидемија, напосе и од својих комунистичких безбожника. Али, на страшном месту, у тешким временима, српска Херцеговина је, ипак, успела да се сачува, нарочито да сачува своју веру и цркву православну, онако како им је оставио Свети Сава. То су, са колена на колено, преносиле чисте душе наших предака, мајки и очева.  Херцеговина није само себе сачувала, већ је и целом православном српству дала плејаде великих људи, на челу којих су Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Зимоњић, новопројављени светитељ Леонтије, Свети старац Вукашин и други угодници Божији.

Срби из Херцеговине су своју државу изгубили у Косовском боју и још је нису вратили. Зато они, вековима, своју цркву осећају, као националну институцију - народног предводника, који чува веру, морал и традицију. Једино, са те стране не очекују ударе на ударе и издаје. Управо, зато, црквено новотарство је, са својим лукавим планом и наступом,  успело да свој  опасни експеримент,  без видљивог отпора, поприлично спроведе, управо у Херцеговини.  Дух лукавства је дух преваре, супротан хришћанству. Несвојствен је Србима у Херцеговини. Народ је тај дух одавно препознао код латина. У Херцеговини се каже да је неко лукав „к'о латинин“, једнако често као и „лукав к'о  лисица“. Лукавство је првенствено неискреност, глуми се једно да би се постигло нешто друго, што би жртва лукавога плана спречила када би знала шта јој се спрема.

Новотарци у нашој Цркви, више него очигледно, имају план чије крајње циљеве скривају, док га, лукаво, поступно, спроводе у дело. Да поновим  речи других - посуда са водом се полако загрева и жаба ће прекасно схватити да је скувана! У посуди није само жаба из Мораве, код Пожаревца и Краљева,  већ и из Требишњице, Неретве... и свих српских река. На тихој ватри, у лонцу  лукавих новотараца, су сви Срби!

До недавно, није нам било ни  на крај памети  да неке угледне личности наше цркве могу бити реформаторски фанатици - новотари, који: острашћено насрћу на иконостасе херцеговачких цркава, самовољно мењају устаљени литургијски поредак, не обазиру се на обавезујуће одлуке СА Сабора,  увијено показују намере уједињења са латинским јеретицима, који у Херцеговини стоје иза наужаснијих злочина над православнима, извршеним у недавној прошлости, која се прошлост настоји прикрити и релативизовати, затим који се спуштају на ниво крајње компромитованих политичара, водећи, уз њихову помоћ  кампање за смену живог патријарха - свеца и за предају народних вођа Хашком трибуналу, показујући јавно жељу за световном и црквеном влашћу, несвојствену истинским хришћанима и још доста тога.

Очигледно, идеја је однекуд примљена и прихваћена, као и план. Заузете су прво епископске столице и професорске катедре, затим и црквено - просветне институције, на којима је одмах промењен програм из догматике тако што је убачен по неком Грку, а избачена је догматика оца Јустина Поповића. Тако су добијене генерације свештеника - новотара, који се постављају на парохије, са налозима епископа - новотара да служе литургију супротно вековној пракси наше цркве. Циљ новотара је и да преузму патријарашки трон, да би тако своје циљеве спровели на нивоу целе или претежног дела СПЦ. Крајње намере неће да јавно формулишу кроз предлоге, али их лукаво, заобилазно, постепено и упорно остварују. Лукавство није хришћанска врлина, напротив. Зато постоји и оправдана бојазан, о правим намерама новотара.

Промене које намећу и методологија њиховог остваривања садржи и елементе револуционарног и завереничког поступања, што додатно збуњује и плаши све добронамерне. Чему све то?  Зашто баш у овом тренутку? Зар нам није било доста и и тзв. реформи и револуција? То нам се стално дешава у друштву и држави и видимо да се само смањујемо и пропадамо. Зар и цркву да томе подвргнемо, да би се убили и у сам појам и пропали у срамоти? Зар да полигон свега тога буде Херцеговина, у којој опстанак православних Срба виси о концу? На ово нико не одгорвара!?

У Епархији захумско - херцеговачкој служи се новотарска литургија, а „реформишу“ се и иконостаси или се уклањају.  Служи се отворених двери.

Сл. 1: Новотарски иконостас у древном манастиру Завала

Линк за фотографије: http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije/zavala_041209/album/

Литургија је краћа, јер су многи делови просто избачени. Песме које су верни научили да певају се скраћују, као  „И молимтсја Боже наш“ и „Достојно и праведно јест“. За то време свештеници гласно читају молитве. Жалосно је посматрати младог свештеника - новотара, како усплахирено  маше рукама да заустави спонтано певање народа  у одређеним деловима литургије. Код великог входа свештеници узвикују само: „Све вас, све вас, православне хришћане, православне хришћане...“, при чему се дарови износи на сред лађе цркве. Пред причешће се верницима не чита молитва: „Верујем Господе и исповедам...“, већ исту у олтару полугласно читају свештеници пред своје причешћивање. Врло често, причешћују се сви који то желе, без исповести, без питања да ли су постили или нису, чак и да ли су крштени. Тако се причешћују и они који тога јутра јели и пили, можда и псовали и ко зна шта радили.. Понеки, екстремнији реформисти, међу свештеницима окрећу лице на запад, а леђа олтару, када читају: „Господе, Ти благосиљаш...“  Има још доста новотарија, већ познатих из неких других епархија. Црквено-словенски, званични богослужбени језик,  скоро је потпуно избачен из употребе. Све се, нападно,  преводи на савремени српски језик, покушава се певати што је непевљиво.

Могу пренети осећаје многих верних. Саблажњени, новотарску литургију не осећају као службу Божију. Питају се - је ли ово наша црква, шта ови раде? Говори се - ово нам се не свиђа, ово није црква у којој смо крштени и  коју смо заволели, према којој су нам љубав пренели наши преци! Неки не желе да се причесте код новотара, напуштају службу пре завршетка, не узимају нафору...  Јавно не протестују, нити траже објашњења од свештеника, да не би долазило до препирки и збуњивања народа, који је и онако у претешкој ситуацији, Уздају се у Божију помоћ да све опет дође на своје место. У већини, херцеговачке храмове посећују они који су пре нису, или су ретко одлазили у цркву па и не виде разлику у богослужењу. Међутим, довољно је велика  несрећа када се, због новотарија, збуни и саблазни и један једини хришћанин. Неко је за то одговоран пред Господом. Требао би зато да  размисли о последицама својих поступака који призивају велику несрећу. 

Реформатори поричу да су они новотари. За себе говоре да су „обновитељи“, да враћају ствари неких 14 - 15 векова уназад!? У неком поретку  мења се нешто за шта се сматра да не ваља, враћа се на старо ако се мисли да оно новије није добро. По новотарима читава српска, а и византијска црквена историја, почива на неким погрешним стварима или заблудама, које треба променити и вратити се натраг, као када смо били у јединству са латинима. Ако је тако, онда су погрешно служили Богу  и Свети Сава, Свети Василије Острошки, слава му и милост, Свети Николај Жички, Свети јустин Ћелијски и сви други. Онда треба да оставимо чак  и крсну славу!? Неће бити да је тако!  Биће, ипак,  да се код преучених и властољубивих у нашој цркви, нешто прекомбиновало и побркало. Не виде, или неће да виде да су се, објективно,  упрегли у службу старих непријатеља православља и српства, да су обузети „реформама“ које иду онима који ниште Србе и покушавају разорити православље и све на свету  потичинити светској влади и некаквој светској цркви, које би могао водити само Антихрист.

Обичан верник - лаик, невичан теолошким расправама, може рећи, из срца и душе, да му се новотарије у литургији, „реформисање“ и скидање иконостаса не свиђа, да га то збуњује и разочарава. Ако је, пре 14- 15 векова, нешто у литургији  и уређењу храма промењено, онда је то очигледно, и тебало променити и не треба се сада враћати на оно претходно. Новотарској „обновитељској“ литургији, поред осталог, недостаје узвишеност, лепота, свечаност, осећај везе човека са Богом творцем, све топло и пријатно што се осећа у литургији каквој смо до сада присуствовали какву смо заволели. Вернику је пријатније да слуша или да сам пева неку  узвишену песму, него да уместо ње сада слуша гласне речи свештеника. Што све то морам да знам и да чујем? Довољно ми је да верујем да се свештеник заиста искрено моли. Затварење и двери и навлачење завесе за верника има своју узвишеност и симболику, коју може сам повезивати са распећем и гробом, односно васкрсењем. Шта ће ми друго треба, ако нисам неумерено љубопитљив  па да баш видим све шта се дешава у олтару, односно шта то ради тамо свештеник? Што ће ми то ако верујем у Бога и ако знам да свештеник чини нешто узвишено и ако сам васпитан да је олтар светиња и да иза иконостаса не треба да свако залази, ни погледом.  Ако не затварају двери, кваре нам свечаност Васкрса, празника над празницима, на који се двери скидају. Црквено-словенски је диван, узвишен, небески,  сам по себи свечани језик, богомдан за хришћанско богослужење. Доста тога разумемо, доста тога осећамо и не требају нам преводи да би се молили Богу. Зашто хоће да га избаце из употребе, по сваки цену?  Преводи су често профани, као се чита неки говор, а не да се човек обраћа Творцу. Одбацивањем црквено-словенског језика окрећемо леђа нашим часним прецима, нашој народној и црквеној историји, култури и бићу, даље профанишући све то! Они који кажу да је превазиђен, убрзо ће то рећи и за календар, и за  ћирилицу... Шта ће нам наше остати?   Треба ли и напомињати колико је погрешно и опасно причешћивати се без припреме постом и покајањем. Ако се то ради, онда се треба бојати да се најузвишенији чин профанише и обесвећује? У Светој литургији и храму Божијем, све има своје место и значај и то су давно уредили угодници Божији. Шта је, онда,  у главама оних који то самовољно мењају, пркосећи званичним одлукама највишег црквеног органа? Јасно је да то што планирају има далекосежне последице, које велики део цркве и народа неће прихватити. Хоће ли то неко трагедију раскола, у најсмутнијм времену у српској историји? 

Боже, буди нам милостив и благосиљај нас, обасјавај нас лицем својим.

P.M.