Морамо да спроведемо ментални експеримент и замислимо чиме би још лошим – осим нуклеарног удара – могао да нам нашкоди Запад који с нама ратује? Које санкције да уведе? Кога да протера? Како да нас понизи? Чега да нас лиши? (Не разматрамо нуклеарни удар; они га неће нанети, а ако га нанесу, онда ће бити свеједно, пошто ћемо ми узвратити.)

Дакле: Запад ће урадити све, и ништа га неће зауставити.

И овде не треба гајити илузије – заправо, Запад готово ни у чему значајном од нас не зависи. А ако и зависи, онда интензивно тражи замену. И најчешће је нађе. Покушај да га притиснемо неким природним ресурсима или нечим другим вероватно неће имати ефекта. Добро је што смо престали да се успокојавамо „суровом европском зимом, коју Европа без нас наводно неће преживети“. Преживела је прошлу па ће преживети и ову. Ни Украјина се неће сама распасти и неће се предати. Све док је не уништимо и натерамо на капитулацију. Вољом, снагом и ослонцем на себе. Само на себе.

Ми сами треба да научимо да живимо без Запада. Генерално. Да просто одбацимо све што нас с њим повезује. Радикално прекинути све контакте, уклонити све облике зависности, зауставити све трансакције и сваку интеракцију у техничкој, економској и хуманитарној сфери.

Никаквих житарица и никаквог ђубрива. Никаквих публикација у западним научним часописима, повлачење из Sсopus-а, ревизија критеријума Руског индекса научног цитирања. Не чекајући да руски научници добију ултиматум: или издај своју Отаџбину, или више ниси научник. А и сад је то практично случај.

Управо тако и у спорту. У политици – још више. У економији и финансијама све иде у истом правцу. Запад нас одсеца од себе, и поставља услове да нас не одсеца даље – издајте земљу, народ, друштво, Русију, издајте Путина. А онда ћемо видети да ли сте и даље олигарх или више нисте олигарх, научник или не научник, политичар или више нисте политичар.

Запад ће по нама ударити свиме чиме може. Са нечим већ јесте, а са нечим чиме још није – удараће постепено. То је лако замислити. И кад сте замислили, припремите се.

Од сада смо осуђени да живимо без Запада.

Ово је потпуно неочекивано. Али – потпуно логично.

Све што је западно сада је дубоко токсично (поштено говорећи, увек је и било). На крају крајева, ово зависи од чињеница које не контролишемо ми, већ их контролише непријатељ. Сваки наговештај либерализма, признавање западног универзализма, сагласност са нормативношћу свега што долази са Запада, свако прихватање западних правила, критеријума, пракси, било где и у било чему – то је већ корак ка издаји, ако не и сама издаја.

То је оно што значи бити Држава-Цивилизација. Не зависити ни од чега, а најмање од друге цивилизације, и пре свега од оне која са нама води немилосрдни рат.

Једном кад потпуно раскинемо све везе са овим глобалним моделом (дегенерације и дехуманизације) званим модерни „колективни Запад“, можемо се фокусирати на успостављање сопствених цивилизацијских основа.

Да будем искрен, још увек нисмо гледали у овом правцу. Сви су се трудили да се интегришу у Запад, уз задржавање суверенитета. А то је немогуће, нереално и бесмислено. И од почетка је било тако. Западу не треба никаква „Корпорација Русија“, чак ни она лојална Западу. Добра Русија за њих је Русија које нема. Чак не ни јељциновска, него она која просто не постоји.

Много више нас кошта да продужимо овај процес. Време је да пресечемо ту нит, јер су то цивилизацијски окови, а не жеља за укључивањем у „главни пут развоја“. Запад је ћорсокак. Али – то је њихова ствар. За нас је то једноставно непријатељ, смрт и крај.

Русија ће живети само у свету где Запад не одлучује и не значи ништа. Бар за нас. У сваком другом случају, то би било мучење етрурске невесте, кад су злочинца живог везивали за распаднути леш. Од таквог мучења нема горег. Човек полако умире, некроза улази у његово тело, ћелију по ћелију.

Баш тако, савремени Запад је распадајући, трули леш везан за човечанство. Није му довољно да пропадне, он хоће све остале да повуче са собом у провалију.

Извор: Телеграм канал А. Дугина; превео Ж. Никчевић

Преузето са: "Наука и култура"