26. July, 2008.

Ватикан никада није остављао планове за обраћање становништва Косова у римокатолицизам. Данас, подржаван од стране бриселских бирократа, НАТО трупама и исламским екстремистима – шиптарима, католички мисионари су приступили реализацији тих планова.

Главни католички бискуп Доде Ђерђи, иступајући пре неког времена у Бриселу пред представницима демократских партија Европе, изјавио је да су косовски муслимани „исламизирани католици, својевремено насилно обраћени у ислам“. 

Касније, у америчком Конгресу, он је поново нагласио да су апсолутна већина шиптара – „прохришћани“, а самим тим – „проевропљани и проамериканци“. Емисара „Свете Столице“ су увек слушали са великим задовољством, јер је он, у суштини, сумира религиозно образложење под тезу о „јединствености“ краја, његових посебних духовних веза са Европом. Идеја католизације Косова, његово „културно крштење“ (так, не без гордости, назива своју мисију у Крају Доде Ђерђи) мора да послужи Приштини као „улазница у Европу“ и да успокоји европско јавно мнење, које осећа нелагодност у вези са „исламским продором“ у Европу. 

Званични Ватикан се јавно оградио од речи косовског бискупа, међутим никаквих „санкција“ против њега није покренуо, што сведочи, пре свега о томе, да је Ђерђи само изнео гласно реалне планове „Апостолске Столице“. 

У вези са тим, постоји сваки разлог сматрати да је Ватикан много озбиљније увучен у процес независности Косова, него што би желео да призна. 

Потпуно је очигледно да је Ватикан активно учествовао у анти-српској игри у току читаве југословенске историје, решавајући глобалне задатке глобализма на истоку Европе. У тим дугорочним плановима користила се и историјска ситуација, и ратови, и сарадништво са тоталитарним Титовим режимом. Југославија је само формално за папизам била непријатељска земља, која се противила остваривању старих мисионарских планова. У стварности унутар тог наднационалног државног образовања стваране су, јачане и развијале се националне групе на религиозној основи – пре свега на католичкој. Српска политичка бирократија није кренула тим путем, јер је до Другог светског рата сматрала себе пуновласним“ домаћином у кући“. Она је упорно чувала заједнички дом југословенства, не обраћајући пажњу да су дуги постојано ширили свој животни простор на штету Срба, подривајући тако основе српског идентитета. Међутим, прве сепаратистичке групе – Косовски комитет – ствара се већ 1918. године као католичка организација. Католичка црква имајући свој ослонац на територијама бивше Аустроугарске империје, у границама до-ратне Југославије добила је, како пише професор Веселин Џуретић, „могућност да продужи рад на хомогенизацији хрватског народа на клерикалној основи и да води политику продора у „сиве зоне“ српског етноса, „полуоформљене нације“. Утисак је, да је идеја југословенства деловала на српску политичку елиту на потпуно демобилишући начин. Конкордат, потписан између Београда и „Свете Столице“, почињао је са речима „Краљевина Југославија – држава мисије“. Таквим формулацијама Ватикану након Првог светског рата није успело да назове ниједну европску државу.  

Могуће је дивити се колико год, али ствари се ни најмање нису измениле ни у социјалистичкој Југославији, када би, како се чини, религиозни фактори у унутрашњем политичком животу земље у условима Титовог тоталитаризма били сведени на минимум. Посебна Титова линија усмерена на покровитељество хрватског национализма, подразумевала је веома тесно, иако и незванично сарадништво са католичким црквеним круговима. Привилегијама у земљи користио се само католички клир, а глава католичке цркве у Хрватској, надбискуп Алојзије Степинац, који је читав рат благосиљао усташе на истребљивање православних Срба, 1946. године осуђен је само на а изолацију и привремено премештен у манастир. 1952. године Ватикан је инсистирао на његовом унапређењу у кардинала, а коначно и канонизовао као Светог. (!) 

Српска Православна Црква за време Тита налазила се под полицијским надзором, и снисхођења није било чак ни за патријарха Гаврила, бившем затворенику концентрационог логора Дахау.

Након Титове смрти, Ватикан је као један од првих у осамдесетим годинама иступио са поделу Југославије, и за излазак католичких република из ње – када је још влада САД и истакнути представници Трилатералне комисије били против тога. А већ 1992. године у Ватикану су створили посебне планове стварања на рушевинама Југославије „велике католичке Хрватске“. ти планови се реализују довољно брзо – у самој Хрватској, како се показује, процес покатоличавања преосталих Срба у деведесетим није се прекинуо ни једног дана. Као резултат директног застрашивања српског становништва, 30 000 Срба, међу којима и 10 00 деце, били су прекрштени у римокатолицизам. О томе је не тако давно говорио јерарх Српске Православне Цркве, митрополит загребачки и љубљански Јован. 

Као саставни део планова стварања „велике католичке Хрватске“, по замисли њених архитеката, мора да укључи у њен састав Црне Горе, Албаније... Косово.

 Слична стремљења могу изгледати наивнима – међу Албанцима католика има само 10%, насупрот 70% муслимана, који су, благо говорећи,  у недоумици по питању перспективе свог преласка у латинску веру и 20% православних. На самом Косову католика нема више од 3%. Сем тога, албанском руководству Приштине, јавно импонује модел европског секуларног образовања: са организацијом „неправедних статуса“ на којима је, наравно, и израсло Косово, и проблем је у том случају знатно мањи. Али несрећа тек почиње. Данас Косово, као православна, историјска колевка српског народа постоји само у сећању Срба. Од 1999. године, када су на Косову биле уведене међународне силе УН, разрушено је стотине историјских споменика, православних храмова и манастира. Већина од неповратно изгубљених споменика били су споменици архитектуре и културе од Х до ХIII века, који су преживели 500-годишњи турски јарам. Косово, понавља судбину Албаније, где се данас свуда истраживачи налазе стотине разрушених српских гробаља и цркви. Оно што је у виду имао руководилац ватиканске дипломатије Жан Луј Торан, наступајући у Београду 200-т године и изјављујући да српски историјски споменици припадају „свим народима који иве на Косову“? Зар је развалина, над којом се као поруга, издиже „симбол милосрђа“ – споменик мајке Терезе (такође Албанке) подигнут у Приштини у знак „доброчинстава“ Албанаца? Прошле године ту је почела градња католичког храма, посвећеног мајци Терези. Сијање католицизма позвано је, као што видимо, да затамни српске светиње на Косову, које вапију са својих српских рушевина. Поругане православне Светиње косовске власти не решавају се да обнове. 

Шта даље? Традиционални интереси Ватикана на истоку Европе и ослабљене позиције Православља тамо, уклапају се у садашњи курс политике САД и евро-атлантске заједнице. Балкан и Косово – одлична су могућност за Ватикан да покаже своју „професионалну прилагодљивост“ западној цивилизацији и перспективну одскочну даску за даљу експанзију – сада већ ка Русији. 

Извор: svetosavlje.org

http://www.pravoslavie.ru/smi/257.ht

+++