ТРАНСФОРМЕРСИ

         Замоли ме комшија да му причувам унука док он обави нека посла у граду. Пристанем. Дечак леп. Добар. Скоро ће у школу. Хтедох да му причам приче. Али видим он се игра са неком модерном играчком. Те играчке зову трансформерси. Они су заменили игру Клиса и Машке, Школице, Јелечкиње барјачкиње, Коларићу панићу, Између две ватре, Прстена...

Сад им нису потребне секе и бате. Ни деца из комшилука. Узму трансформерса и играју се. Час имају ратника, час разбојника. Час ово, час оно.

Нова технологија замајавања деце напредује. Од сабласних цртаних филмова, који се врте свега 24 сата дневно, до трансформерса.

 Циљ, односно задатак, нових технологија је један: отети децу из родитељског крила и загрљаја, од родитељског огњишта и наметнути им нови систем вредности. Нови поредак ствари у главицама њиховим. А кад га смутиш, лако ћеш правити Нови светски поредак.

Видим ја, шта год би дечаку рекао, сметам му. Због тога наставих да читам причу Грешног Милоја коју сам синоћ започео. Поглавље до кога сам стигао слови:

„Тако ти Вилотије оматори, па повиље. Поче да блудничи, да бекрија, да коцка, да лаже, да галати, да псује... Пашче с маслом није могло д' из'еде оно што он булазни. Ни они чо'ек, ни помози Боже. Узвијоно ко ован о Миољдану. Урниса све што је створио. Упропасти и оно што му је од оца и ђедова остануло. Брука и срамота. Срамота и гр'ота. Сатрије образ. Обагри кућу. Постиђе претке. Обрука чељад. Сатари душу. Наки чо'ек. Домаћин. Био дика и понос. Пример целој околини. И диље. Сетов'о и поучав'о  људе. Поштовали га ко да им је учитељ. Прекорјеваше Мијаила што арчи бабовину густирајући са свирачима. Што му певаљка седи на колену и измамљу'е дукате. Што проћерда кола и волове. И бабове лугове. Знаш, вели он Мијаилу, да су наши стари говорили: Благо оном ко рано полуди, прићиће му младос'  у весељу. Али кад младос' и весеље прођу, вели му Вилотије, питаће те, црни Мијаило, старос' ђе ти прође младос'...“

Читајући ову причу, пред очи ми изиђе лик Вилотијев. Невероватно како ми се намеће сличност његовог лика са ликом једног бившег епископа. Само што им се капе разликују. Вилотије нема шиљату капу, него шајкачу. Све остало ко јаје јајету. Натеравам себе да лик Вилотијев заменим са неким сељацима из мог завичаја, са неким ликовима из филмова... Не вреди. Стално ми се враћа онај првобитни лик. И кад погледам трансформерса, са којим се игра комшијин унук, опет као да видим онај исти лик. Прогања ме тај лик неколико дана, и ја одлучим да се поверим свом свештенику. А он ми каже:

„Никакво чудо. И он је својеврстан трансформерс. Новом теологијом замајава децу (Божију). И он има сличан задатак: отети децу из родитељског (Божијег) загрљаја, од светоотачког предања, те новом играчком (новом теологијом) изазвати смутњу. А у смутњи није тешко Свете Оце и њихово учење трампити за јерес. Потурити куче под лисиче. Као што су деци уместо Школице и Прстена потурули цртаћ и трансформерса. А то, што ти он личи на тог твог Вилотија, то није никакво чудо. И они су ко јаје јајету“.

Како, оче, он и Вилотије ко јаје јајету, упитах?

Каже: „Хајде уђи да ти покажем како“.

Уђох у свештеникову собу. Она дошла подугачка. Са двокрилним старинским прозорима. До врата полице са свећама, тамјаном, брикетима, календарима, часописима, брошурама, књигама... Очигледно овај део собе је црквена продавница. У другом делу собе, радни сто. Столица испред, а друга иза стола. А иза ове друге столице витрина са стакленим вратима препуна исхабаних књига, пожутелих часописа и новина, и неколико фасцикли препуних штампаних листова.

Седи, вели, свештеник.

Седох. Он поче превртати оне часописе. Додаде ми „Теолошке погледе“ отворивши их на подвраћену страну.

Читај, вели.

Читам: „Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства - јеромонах Атанасије“.

Кад сам завршио читање текста, додаде ми „Православље“, „Крку“ и „Жички благовесник“. И у њима подврнути листови и маркером подвучене речи. „….Мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни 'духовници' и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени 'типичари', зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком 'непогрешивошћу' који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени 'канонисти', а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…”

Док сам читао и упређивао текстове из ових часописа, утврдивши да су готово идентични, свештеник је превртао листове по оним фасциклама. Пружи ми текст Косаре Гавриловић под насловом „Косово и Метохија у данашњој Србији“. У том тексту маркером су подвучене ове речи:

„...Сваки владика има своје разлоге. Неки су похлепни. Неки су неутаживо амбициозни. Има их који се плаше. Страх је изузетно убедљив разлог. Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

Негде пред крај рата у Босни, или одмах потом, не сећам се више тачно године, радила сам као преводилац за једног од њих. Била сам с њим у америчком Конгресу када је оптужен за етничко чишћење. Био је то Владика Атанасије кога сам добро познавала, поштовала и изузетно волела. Знала сам да није крив за оно за шта га оптужују. Знала сам то не зато што сам га познавала и волела, већ због тога што сам му гледала лице и чула глас којим је одговарао, а пре свега због тога што оптужбе нису имале никаквог смисла. Нико нормалан није могао сматрати његова дела – која, узгред, никада није порицао – ичим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио – осим, наравно, суда у Хагу. Не знам да ли га Хаг оптужује и за неке друге злочине. Нити знам какве оптужбе би могле бити подигнуте против Митрополита Амфилохија. Не знам ни да ли Стејт Департмент стварно има необориве доказе за наводне злочине ова два јерарха. Не знам и то није важно. Оно што јесте је да су они криви за нешто друго: уплашили су се, и понели се као кукавице.

Плашити се није грех. Свети апостол Петар се уплашио и подао страху, али га то није спречило да чује кукурикање петла. Покајао се и заплакао. Али, Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.

И тако се нова јерес појавила у Србији. Истини за вољу, она није била нова. Најпре се пре десетак година појавила у Грчкој, можда и нешто раније. Могло би се рећи да су га у Србији прве приметиле наше старамајке са села. Оне можда не умеју да читају и пишу, али знају литургију наизуст. А литургија је одједном почела да се мења. Најпре су се јавиле једва приметне промене у редоследу службе, па је дошло изостављање, или се то драгим старицама само чинило? Али када је при Великом уласку хору забрањено да са амвона пева Иже херувими, нису само сеоске старице приметиле да нешто није у реду. И када се испоставило да исповест више није нужна, свима је постало јасно да ствари стоје прилично лоше. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. Не све, наравно, не сваки детаљ, али неке врло важне, врло тужне и застрашујуће чињенице доспеле су до њих. Сазнали смо на пример да један од владика који није делио његово мишљење, рекао Владици Атанасију: “То што чиниш је против канона”, нашта је Атанасије одговорио: “У новој стварности, каноне само мачку о реп”.

То су речи човека који је до недавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право, већ још више као један од његових оданих бранитеља.

И шта је то, могли бисмо упитати, “нова стварност”? Или, како се углавном назива “нова стварност у настајању” или чак “нове стварности”, у множини? Зар није отужно и помислити на све те нове стварности? Које су све то ‘‘стварности’‘ и колико их је? И докле ће се развијати? И у шта?

Не осећате ли како тле испод ваших ногу подрхтава? Зар вам од тога не припада мука? То није измишљотина каквог “лудог научника”. То су речи српског владике, јерарха Српске православне цркве у којој хвалимо и славимо Господа који нас је утврдио на стени свога учења. Више не можемо чврсто стајати ни на стени.

Стога је прошле године одлучено да се питање нове јереси стави на дневни ред седнице Архијерејског сабора. О јереси се, наравно, никад није званично говорило као јереси. Називана је “променама” или, ређе, “реформама”.

Прошле године људи, или тачније онај једва приметни сегмент друштва који се занима таквим питањима, чекао је са великим интересовањем, чак узбуђењем, на седницу Архијерејског сабора и почетак расправе о јереси. Нисмо били ни узнемирени ни уплашени. Већ смо се радовали победи јер смо знали да ће Владика Атанасије говорити у прилог реформи а да ће каноне бранити један од три велика ‘‘А’‘ – како су седамдесетих година прошлог века називали Амфилохија, Атанасија и Артемија. Наша страна уопште није сумњала да ће Владика Артемије победити.

Друга страна се, међутим, вероватно сложила са нашом проценом исхода па је на самом почетку седнице питање јереси скинуто са дневног реда. Исто се поновило и ове године. Питање “промена” стављено је на дневни ред, а потом је, на велику жалост, скинуто. Кажем “на велику жалост”, зато што расправа о променама мора водити и расправити о самој јереси, отворена расправа о том питању будући од суштинске важности за нашу духовну добробит. Нама је апсолутно неопходно да најпре признамо постојање јереси а да затим утврдимо њену суштину у свим појединостима.

Пре годину дана, мало пре сазивања Архијерејског сабора, у једном од својих разговора са монасима Владика Артемије поставио је следеће питање: “Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?” Једногласни одговор био је, наравно, “Косово и Метохија”. “Не”, одговорио је Владика. “Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси.”

Ја овде нећу детаљно анализовати елементе јереси. Само ћу рећи оно што су ми они који та питања познају боље од мене представили као њену срж – њену главну догму. Укратко, греха више нема. Тако сада знамо зашто се нико у Србији ничега не боји и не стиди. Нема греха зато што је Христос својим страдањем на крсту “смрћу згазио смрт” и ослободио нас заувек не само од првобитног греха већ и од греха уопште. Другим речима, у “новој стварности” сви греси су унапред опроштени. То значи да више нема потребе за покајањем. Због чега би се кајали ако нема греха? То значи да исповест више није нужна. Можемо се причешћивати, вероватно стога што се то сматра само симболичним гестом.

“Косово је само комадић земље”. Тешко је поверовати да је те речи изговорио најстраственији, најнеуморнији, најнеустрашивији бранитељ Косова и Метохије. Ми који смо у њему видели другог светог ратника Артемија нисмо могли да поверујемо да је он доиста изговорио те речи. Али он их је изговорио, и рекао и више од тога. Ако изгубимо нашу веру, изгубићемо и Косово. Ако сачувамо нашу веру, Бог ће сачувати наше Косово, ако то буде Његова воља. Оним што је рекао Владика Артемије дао је Синоду додатни изговор да га уклони.

Синод већ дуже времена покушава то да учини. Владика је у више наврата оптуживан за финансијске малверзације без икаквих стварних доказа. У јесен 2004. покушали су да га прогласе лудим. Чак су и мене покушали да убеде да је оболео од озбиљне душевне болести. Тада јеромонах а данас Владика Аустралије и Новог Зеланда, Иринеј Добријевић, и Викарни Епископ Теодосије липљански, звали су ме телефоном и тражили да се сретнемо како би ми подробно објаснили душевно стање Владике Артемија. До тог сусрета никада није дошло. Мене нису убедили, а не верујем да су били успешнији ни код других.

Какав облик је узело лудило Владике Артемија? Један од симптома је по њима било његово чврсто одбијање да допусти да исти они Албанци који су 17. марта 2004. уништили и тешко оштетили цркве и друге црквене објекте на Косову, укључујући и Владичански двор у Призрену, обнављају уништено. Могло би се рећи да је његово одбијање, с обзиром на околности, било изразито разумно. Међутим Савет Европе, који је желео да учествује у финансирању пројекта обнове, инсистирао је да тај посао буде поверен албанским извођачима. Пошто је Владика то одбио, Савет Европе се обратио Синоду, и Синод је наложио Владици да потпише Меморандум о обнови цркава и других објеката. Владика Артемије га је потписао, али је одмах повукао потпис. Током наредне четири године он је јавно и жестоко нападао пројекат. У почетку је то било питање принципа: Владика је само сматрао да је неприродно да уништитељи буду обновитељи оног што су уништили. Касније се појавио још један разлог, чисто технички. Оно што су албански извођачи ‘‘обновили’‘ почело је да се распада после циглих годину дана. Но без обзира на то, Синод кога је сада предводио Владика Амфилохије, у међувремену већ најпослушнији сарадник Савета Европе и Америке, потписао је Меморандум о прихватању “обновљаних” објеката без одобрења Владике Артемија. Према црквеним канонима, међутим, Митрополит нема никаквог права да се меша у послове неке епархије.

Пре неколико месеци, априла или маја 2009, Синод је поставио ултиматум Владици Артемију: до 1. јула он ће или прихватити обновљене цркве и друге епархијске објекте, или бити изведен пред црквени суд због непослушности према Синоду, и других активности које могу водити расколу у Цркви.

У штампи су се појавили бројни чланци о овом најновијем сукобу између Митрополита Амфилохија и Владике Артемија. Међу њима је било текстова који су писали стручњаци за канонско право, како клерици тако и лаици, који су били било на нашој страни било на страни Синода, али који су сви били сагласни да Синод нема на шта канонски да се позове и да ће црквени суд ослободити Владику свих оптужби. Сви су били убеђени да ће Владика Артемије одбацити ултиматум.

Нико, међутим, није јавности саопштио једну кључну чињеницу. Нико није поменуо да је црквени суд, оног часа када се пред њиме подигне оптужба, каноном обавезан да ослободи владику свих његових дужности и на његово место постави управитеља. Суђење може потрајати годину или две. Можда чак седам или девет година. Но ма колико суђење трајало, до момента када буде завршено, борба за Косово и Метохију, за очување целине Православља – за све зашта се Владика Артемије борио – била би завршена. И ко би био победник?

Владика Артемије потписао је Меморандум о прихватању обновљених цркава и других објеката.

Сви ултиматуми, као и други облици уцене, имају нешто заједничко: никада не иду сами. После првог, неминовно следе други. Тако је било и у овом случају. Други ултиматум уследио је убрзо после првог: Владика се мора преселити у обновљени двор у Призрену.

Призрен је стари српски град – престоница Цара Стефана Душана који је владао у 14. веку. Недалеко од Призрена, Цар Душан је подигао величанствени манастир од белог мермера, посвећен Светим Арханђелима. Средином 15. века Турци су почели да га руше а у 16. веку и да одвозе мермер од кога је саздан. Године 1615, мермер је употребљен за грађење велике џамије у Призрену посвећене Синан паши, истом оном који је наредио да се мошти Светог Саве изнесу из Манастира Милешеве, донесу у Београд и спале на Врачару.

(Узгред, када су се Срби вратили у Призрен на крају турске окупације 1912. није им пало напамет да сруше Синан пашину џамију. Тај пример ante factum политичке коректности вероватно је био велика грешка.)

У 20-ом веку Албанци су довршили уништење Светих Арханђела. Али, крајем тог века Владика Артемије је поново изградио Манастир. У ствари, Владика га је двапут поново подигао јер су га 17. марта 2004. Албанци спалили до темеља. Сада је Манастир окружен бодљикавом жицом и немачким трупама из састава Кфора. У њему живи пет-шест монаха. У Призрену се не виде трупе Кфора, јер у граду, с изузетком једног старог Србина, живе само Албанци.

Када је Његово Преосвештенство Иринеј, владика нишки, пренео Владици Артемију налог Синода да се што је могуће пре врати у Призрен, Владика Артемије је упитао: “А ко ће нас тамо штитити”? Одговор је био да тамо заштита неће бити потребна.

И то је тачно. Владици и свима онима које ће повести са собом заштита у Призрену неће требати, будући непотребна јер је немогућа. Нико их тамо не може заштитити, као што ни 17. марта пре пет година нико није могао заштитити ни његов Двор, ни Цркву Богородице Љевишке, ни Манастир Светих Арханђела, нити српско становништво које је тог дана потпуно нестало из Призрена, осим једног јединог старог Србина.

И тако Синод Српске православне цркве шаље српског владику, Артемија, у мучеништво, и то невероватно цинично не покушава ни да сакрије.

Владика Артемије често је био оптуживан да жуди за мучеништвом. Но, он то не тражи. Нико од нас не тражи мучеништво. Током сваке литургије упитна јектанија два пута се окончавају молбом да се има “мирна, чиста и безболна смрт”. Стога није грех не желети мучеништво, и њега нико од нас не жели. Једино тражимо да нам Бог подари снагу вере која ће нам дати храбрости да издржимо и не подамо се страху, када дође последњи час.

И шта ће се сада десити? Владика се суочава са избором: може се поново потчинити Синоду и поћи ка свом распећу или одбити и ићи пред црквени суд. Ми не знамо шта ће одабрати. Али са извесношћу можемо тврдити да ће то бити оно што му се у том тренутку учини бољим, или бар мање штетним, зарад својих вољених, православних Косова и Метохије.

И зато вас сада питам какав други одговор се може дати на питање “Како је на Косову и Метохији?” осим да је стање на Косову и Метохији тешко и да ће бити још теже?“

Прочитах и згранух се. А свештеник каже: „Ето ти, човече, јел ти сад јасно зашто ти се онако учинио Вилотијев лик из оне приче. Зар нису њих двојица исти? Зар овај чије си текстове сад прочитао није најпре био учитељ? И то за пример? Зар му се нисмо дивили? Зар га нисмо поштовали? А из оног другог текста, што га је штанцовао у више часописа, зар није и он почео да галати као тај Вилотије? И да лаже? И да псује? А из овог трећег текста зар не видиш да и он обагри? Да постиде претке? Да обрука чељад? Да издаде свог духовног оца? Да намери братоубиство насрћући бесчашћем на сабрата Артемија? Да сподиже у Артемијевом дому Јуду Тодосија? Ко зна, можда ће ти лик Мијаилов личити на несрећног Тодосија? Оног што му младост пролази у весељу".

Узевши благослов, изађох од свештеника ошамућен. Дуго нисам могао да дођем к себи. Ни овај снег и мраз ми нису много помогли. О, Господе, да ли је могуће да се човек који остави свет Тебе ради, и душе своје ради, обруши и сурва у такво ужасно бездушје?!? Да ли је могуће да намери братоубиство? И да у провалију оцеубиства гурне свог млађег сабрата?!?

А онда ми паде на ум пророк Јеремија: „Да је проклет човјек који се узда у човјека“ (Јер. 17,5).

Уплаших се. Јер се уздах у Атанасија. И Тодосија.

Господе, помилуј! И спаси! И опрости! И саклони нас од рђавих људи!!!

На Светог Николу, Чудотворца Мирликијског,

Лета Господњег 2009.

Д. Ж.