У српском народу од свих врлина на првом месту је уздржање, које народ назива поштење, јер сама реч потиче од речи пост, а пост је уздржање. Овако је то објашњено у „Мисионару“ за септембар 1929. године:

Пост – поштење

„Дивна је српска реч поштење, та лепа реч постала је од речи пост, т. ј. пошћење – поштење. Није само то пост кад хришћани не једу месо и остала мрсна јела, већ је и то пост кад хришћани воле ближње као себе, а Бога више од себе, кад се не горде, кад се не гњеве, кад не вређају никога а чине добро свакоме, кад посте и очима – да не гледају куд не треба, и ушима – да не слушају што не ваља, и рукама посте – кад не раде што не треба, и ногама – кад не иду куд не треба. Ова друга врста поста зове се црквеним језиком духовни пост. Отуда је постала она силна изрека од поштења ништа лепше нема. Духовни пост треба стално постити, но не сме се ни телесни изостављати.“

11. 09. 1929. г. – Милутин Тијанић, учитељ

И у „Мисионару“ за април 1938 г. други богомољац овако пише: „Угодна ствар људима јесте живљети, али ко се не стара како ће поштено живљети, није достојан живљети.“

Из старих књига побележио Милорад Љ. Алексић, земљорадник, Мрчајевци

Стари црногорски војвода Марко Миљанов овако објашњава појмове чојство и јунаштво, и каже: „Јунаштво је када себе браним од другога, а чојство је када другога браним од себе.“

Како да правилно сагледавамо Маркову мудрост? „Чојство је када другога браним од себе“, тиме он каже ово: чојство бива од уздржања и без уздржања нема чојства и човека, јер уздржање чини човека човеком. Тако од побожног уздржања народ је стекао побожну мудрост, коју не могу да достигну неуздржљиви људи као што су данашњи лажни теолози, тј. лажни богослови. И не само што они не достижу народну мудрост, него они због неуздржања не достижу ни мудрост незнабожачких филозофа, који су уздржањем стекли своју мудрост, своју филозофију. На пример стари незнабожачки филозоф Диоген био је веома уздржљив и својим уздржањем стекао је мудрост, иако незнабожачку али ипак мудрост, коју данашњи лажни теолози никако не достижу. Ето, нађи једног данашњег теолога, који би рекао неком богаташу: „Склони се, заклањаш ми сунце“, као што је Диоген рекао цару Александру. Ево те мудрости:

Разговори Диогена и Александра Македонског

Кад је Диоген Синопски био протеран из родног града, он је стигао у Еладу (Грчку) и живео понекад у Коринту, понекад у Атини. Он је говорио, да подражава начину живота персијског цара, који је зими живео у Вавилону и Сузама, понекад у Бактрама, тј. у најтоплијим местима Азије. А лето је проводио у Екбатанама Мидијским, где је ваздух увек био прохладан и лето је личило на вавилонску зиму. Тако и он мења своје „резиденције“ у складу са годишњим добима.

Диоген Синопски је писао Фаномаху: „Немати новца не значи бити сиромашан, и просити није порок, а желети владавину над свима и чинити насиље, како је то својствено теби, — то је порок. Стога мом сиромаштву помажу извори и земља, пећине и коже; због њих нико са мном не ратује ни на копну ни на мору. Знај, да ја продужавам да живим онако, како сам се и појавио на свет. А за такве људе, као што си ти, нема спасења ни на земљи ни на мору.“

Диоген Лаертски: Кад се он (Диоген) грејао на сунцу у Кранији, цар Александар се зауставио над њим и рекао: „Проси од мене, шта хоћеш да ти дам и учиним“. Диоген је одговорио: „Склони се, заклањаш ми сунце“.

Једном је цар Александар дошао к њему и питао: „Зар се ти не бојиш мене?“ – „А шта си ти, зло или добро“? питао је Диоген. – „Добро“, рекао је он. „А ко се боји добра“? одговорио је Диоген.

Кад је Александар питао њега, да ли он жели да његов родни град буде обновљен (пошто је био порушен), он је одговорио: „Зашто обнављати? Доћи ће можда нови Александар и поново га разрушити.“

Једном је Александар дошао к њему и рекао: „Ја сам велики цар Александар.“ – „А ја сам пас Диоген.“ А на питање Александра, зашто њега називају псом (тј. киником), рекао је: „Ко баци комад хлеба – томе кевћем, ко не баци комад хлеба – на тога лајем, а ко је зао човек – тога уједам.“

Једном је цар Александар наредио да напуне чинију костима и пошаљу кинику Диогену, очигледно да искуша Диогена и да чује његов одговор. Кад је добио пошиљку, Диоген је рекао: „То јело јесте псеће, али дар није царски, тј. такав дар не шаље цар, него безумник.“

Велико Божије уздржање

Од свих врлина најпре је потребно уздржање, као што је Бог најпре наредио уздржање Адаму и Еви у Рају. И у народу прва врлина и први крст човеков јесте уздржање, јер Бог и Свеци и Анђели Божији васпитавали су српски народ. А можемо веровати да и код Бога најпре бива уздржање и то велико уздржање, јер Бог се уздржава да не побије многе неуздржљиве демоне и људе, Бог се уздржава да не уништи неуздржљиво зло, и то Божије уздржање довело је Христа до распећа и смрти на крсту. Вероватно од великог уздржања Бог се духовно распиње и то Божије уздржање поново распиње Христа као што говори апостол Павле Јеврејима: „Они поново распињу себи Сина Божијег и ругају се (Њему)“ (Јевр.6:6).

И Галатима Апостол говори: „Ви, којима пред очима беше написан Исус Христос, у вама распети (Христос)“ (Гал.3:1). Тако и код човека најпре од уздржања бива распеће и уздржањем човек носи свој крст, и зато је Господ рекао: „Ако неко хоће за Мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој и за Мном иде“ (Мт.16:24). Господ је рекао: „Тај род (демонски) не исходи друкчије, осим молитвом и постом“ (Мт.17:21). То значи, да човек уздржањем изгони демоне и ратује против демона и без уздржања он уопште није у рату са њима. Неуздржљив човек је непријатељ крста Христова као што говори Апостол: „Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, непријатељи крста Христова; којима је кончина погибао, којима је бог трбух, и слава у сраму њиховом, који земаљски мудрују“ (Фил.3:18-19).

Опет Апостол говори: „Свако, ко се бори, од свега се уздржава: и они дакле да добију тљенен венац (пропадљив), а ми нетљенен (венац непропадљив)“ (1Кор.9:25). Види шта говори Апостол: победа бива од борбе са уздржањем и зависи од уздржања, зато што уздржање привлачи Божију силу и Бог побеђује у човеку, па ако Бог победи у човеку, самим тим и човек побеђује.

Преп. Марко Подвижник о усиновљењу

(слави се 5. марта по старом календару, у исти дан кад се преставио св. владика Николај)

Овај преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста у 40. години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст, те је достигао врхунац подвижништва и врлине. Ево неколико његових поука:

-Нема већег непријатеља човеку, него што је он сам себи, а то бива због неуздржања.

-Не мисли да икада можеш не марити за помисли (тј. не уздржавати се од лоших помисли), јер ниједна мисао не може се утајити од Бога.

-Срце се скрушава троструким уздржањем: уздржањем од сна, уздржањем од хране и уздржањем од прекомерног телесног починка (мировања, покоја).

-Ум који се нерасејано моли, скрушава срце, а: срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс50;19).

-Добро дело, које чинимо по својим природним моћима, удаљава нас од противног њему зла, али нам без благодати не може придодати освећење (светост и обожење).

-Уздржљив (човек) се удаљава од стомакоугађања, сиромаштвољубив (човек) се удаљава од наклоности ка стицању, (човек)безмолвник се удаљава од празнословља, чисти (човек) се удаљава од пристрашћа према чулним задовољствима, целомудрени (човек) се удаљава од блуда, скромни (човек) се удаљава од среброљубља (онај, који је задовољан оним што има, удаљава се од среброљубља), кротки (човек) се удаљава од гнева, смиреноумни (човек) се удаљава од таштине (славољубља), послушни (човек) се удаљава од препирања, онај, који себе укорева, удаљава се од лицемерија. На исти начин се и молитвеник удаљава од безнађа, добровољно-сиромашни (човек) се удаљава од великог имања, исповедник се удаљава од богоодрицања, мученик се удаљава од идолослужења. Видиш ли да свака врлина, која се врши до смрти, није ништа друго до уклањање од греха. Уклањање од греха јесте ствар природе, а не нешто чиме се може задобити Царство.

-Човек једва успева да сачува оно што му је даровано путем природе. Христос, пак, Крстом дарује усиновљење (на дар, тј. по благодати човек постаје дете Божије, али уздржањем човек привлачи благодат и без уздржања човек не добија благодат). Тако говори преп. Марко Подвижник.

А данас је све наопако и уместо да најпре буде уздржање, тј. поштење по српски, па онда све врлине и на крају љубав као свеза савршенства, данас је уздржање занемарено на погибију многих у Цркви.