Да ли ће се посткапитализам родити кроз рат и какво је место у новом систему намењено елитама, а какво доњем слоју становништва?

Четврти сценарио за будућност који је осмишљен на конференцији у Санта Феу 2018. године предвиђа стварање друштва у коме доњи слој живи у градовима, мегаполисима који из њега исисавају енергију.

Човек живи у стању стреса. Он никуда не путује. За сиромашне авио-карте постају прескупе, али зато богати путују својим приватним авионима и не брину о загађењу околине. Сиромашни се вакцинишу све време и стално су у полуболесном стању. Хране се вегетаријански поврћем, а у вегетаријанској исхрани нема гвожђа а гвожђе је везано за интелект. У суштини то је стварање руље, гомиле, каже у разговору за „Печат“ руски историчар и филозоф, директор Института за системско-стратешку анализу Андреј Иљич Фурсов, који је боравио у Србији на позив Института за европске студије.

Међу првима сте указивали на текуће промене светског система које неминовно воде у нову епоху. Шта ћемо затећи после капитализма?

Шта ће конкретно бити – зависиће од борбе друштвених сила. Али како ће изгледати нова епоха – то је потпуно јасно. Шта је у темељима капитала? То је власништво над реалним фактором производње, над материјалним. Крајем XX и почетком XXI века одиграла се научнотехничка револуција и одлучујући фактор у самој материјалној производњи постали су не реални (стварни) већ духовни фактори: образовање, информација итд. Нови систем који ће доћи после капитализма, ако користимо Марксову терминологију, биће систем у коме ће главни фактори производње бити духовни фактори. Онај ко их буде контролисао – тај ће бити представник нових владалаца. На Западу се већ појавио термин који их описује: „ексисти“. Од речи „access“ – доступ, приступ. То су они који контролишу платформе – Гугл, Амазон итд. – то јест они који контролишу ваше потребе. Друго је питање што у историји тако нешто не бива да дође нова класа и да одмах побеђује. На пример, 1848. Маркс и Енгелс су жигосали буржоазију зато што је прихватила пакт са старом земљопоседничком класом. Али кроз историју је увек тако било, долази нова класа, која не може да победи и договара се са старом. Ово што данас видимо на Западу је покушај договора банкара, оних које је Бжежински назвао „технотроничари“, и ових нових „ексиста“ – сви они покушавају да формирају нову класу. А они које они никада неће пустити у своје друштво, у ту нову класу – то су индустријалци и индустријски капитал, то јест оне снаге које представља Трамп. Трамп ни у ком случају није националиста нити протекциониста. Он је глобалиста старог кова и типа. Шта значи „глобалиста старог типа“? Он сматра да мора и треба да постоје ММФ, Светска банка, али да би требало да постоје и држава и индустрија и средња класа. Када он каже „направимо Америку поново великом“, он има у виду Америку 1930–1980-их година – ону индустријску Америку корпорација.

Верујете да је такву замисао могуће остварити?

Не мислим да ће му то успети, али питање је у томе под којим условима ће бити постигнут компромис и који део снага које репрезентује Трамп ће успети да уђе у нови владајући слој. И мислим да из капитализма неће бити један излаз. Зато што ако се присетимо краја феудализма – из феудализма је било три принципијелно различита излаза. Енглески, француски и немачки, у зависности од тога ко је побеђивао у троуглу: круна (монархија), „сињори“ (аристократија) и сељаци. Данас се дешава исто с тим што је много више играча. То је једно, а друго је да постоје силе које они не желе да пусте у тај свет а које такође желе да се у њему нађу. То су оне силе које контролишу јефтину радну снагу – Кина, и оне које имају јефтине сировине а то је Русија. Криза коју је капитализам преживљавао крајем 1980-их и почетком 1990-их година и коју је одложило пљачкање и харање бившег социјалистичког блока се завршила 2008. и чим су то схватили, одлучили су да је потребно успоставити непосредну контролу над зонама јефтине радне снаге – Кином и Русијом. Али прво је било потребно на неком провежбати. И провежбали су се на арапским прозападним режимима – Арапско пролеће.

Да, али ту треба тражити разлоге промене стратегије деловања Русије и Кине?

Кинези и руска власт су све врло добро разумели. Зато се 2012. године вратио Путин, и 2012–2013. се променио курс Кине, то је курс Си Ђинпинга. Схватили су да им је послат „свилен гајтан“ и да не желе да их узму у тај дивни нови свет будућности. То је још једна линија конфликта. Проблем је у томе што данас у време формирања тог новог посткапиталистичког света конфликти иду упоредо по неколико линија а неке линије противрече једна другој. И није јасно да ли то старо долази у новој форми или се то ново крије у старој форми. Али је потпуно јасно да у посткапиталистичком свету неће бити приватног власништва (Шваб је ту у праву, сва реклама је на то сада усмерена: Шта ће вам аутомобил? Каршеринг! Шта ће вам кућа? Боље је изнајмити!) – то јест немати власништво.

Зашто посткапитализам захтева укидање власништва, односно у којој су вези имовина и духовна сфера коју креатори новог света покушавају да ставе под контролу?

Зашто људе покушавају да лише власништва? Како се појавио капитализам? У Енглеској су људе протеривали са земље. То је био процес ограђивања. Човека отерају са земље, он нема ништа своје и он је принуђен да продаје своју радну снагу. Шта је то средња класа? То су људи који имају неку своју имовину. Значи њих је потребно лишити имовине да би они били под контролом, да би били носиоци лошег образовања. На Западу се последњих година руши образовни систем, потпуно свесно и планирано, како би се присвојио нови фактор производње. Ми имамо неко вулгарно материјалистичко схватање, никако не можемо да се навикнемо на оно што је било разумљиво за Маркса – суштина је у томе да су у марксизму постојали „база и надградња“ чиме се Енгелс врло активно користио, али код Маркса је друго, код њега су постојала „три комплекса производних снага“ – духовне, социјалне и стварне. И код њега, у ствари, није било субординације. У некој етапи су духовне производне силе у првом плану, и то се догађа и сада. И сва борба која се данас одвија у свету, ако се она претопи у чисту логику – то је борба за успостављање контроле над духовном сфером.

Да ли сукоби на Блиском истоку и у Јерменији, затим СВО у Украјини упозоравају да се свет нашао у предвечерје великог светског рата?

Да би се одговорило на ово питање, морамо се најпре договорити око тога шта имамо у виду под појмом „светски рат“. Ми често, као људи који су одрасли у XX веку, самоуверено сматрамо да су светски ратови оно што се догодило 1914. до 1918. и од 1939. до 1945. године. Али у стварности пошто је капитализам светски систем, он се од почетка формирао кроз рат. Борба за хегемонију у капитализму је увек рат. Први светски рат је био Тридесетогодишњи рат. Затим је био још један тридесетогодишњи рат, али у две етапе: англо-француски седмогодишњи рат и Наполеонови ратови. А и сем тога и два светска рата у XX веку многи историчари сматрају за један тридесетогодишњи рат. Још 1990-их сам, а не мора се бити пророк да би се тако нешто рекло, само је потребно добро познавати историју, дакле, средином 1990-их година сам изјавио да пошто су улазак и излазак у било коју епоху и систем као одраз у огледалу, излаз из система капитализма ће бити као одраз у огледалу уласка у тај систем. Излазак из капитализма ће бити нови тридесетогодишњи рат. А кад смо већ код тога, овај рат је већ почео у Сирији. Уследила је Украјина. А сада имамо Израел, без обзира како се ситуација даље буде развијала. Свеједно, ово жариште неће нестати. Следећа је Централна Азија. И зато ма како да се заврши Специјална војна операција, а она се не може завршити поразом Русије, јер је Русија нуклеарна сила, али сам дубоко уверен да чим се догоди прекретница на украјинском фронту, наши такозвани западни партнери ће нам направити проблеме у Средњој Азији. Није случајно што су на север Авганистана већ пребачени пакистански Талибани. За разлику од авганистанских Талибана које интересује само Авганистан, пакистанске Талибане интересује џихад у Централној Азији. Другим речима, то је ударна песница која је већ припремљена. Мислим да ће ово бити прилично дуг период рата, и уопште, сваки нови систем се рађа у рату. Рат је свему отац. Посткапиталистички свет ће се несумњиво такође родити кроз рат. И у том погледу је добро што Русија има нуклеарно оружје – што је наслеђе Стаљина и Берије. Да тог оружја нема, са нама би разговарали као са Либијцима или Ирачанима.

Научно сте образложили питања „теорија завере“ или „конспирологије“. Већина људи сматра да је наш највећи непријатељ, непријатељ човечанства – дубока држава (како ју је Трамп назвао), док неки верују да је то „светска влада из сенке“ коју предводе Енглези, а не Американци. Ко је у праву?

Пре свега требало би појаснити зашто политичка-економија капитализма није могућа без онога што се назива „власт из сенке“. Не волим термин „власт из сенке“ и користим дужи термин: „наддржавне структуре светског усаглашавања и управљања“. Ево о чему се ради: у капитализму постоје темељне противречности, економски то је једна глобална целина а политички то је скуп држава. Али крупна буржоазија, а што је крупнија тим више, има интересе ван граница своје државе. И она мора да их остварује. Али увек када их реализује, она ступа у противречност са законима своје државе и неке друге државе. Што значи да сем капитала и државе, морају постојати и наддржавне структуре које реализују јединствене и дугорочне интересе врха капиталистичког система. То јест капитализам није пар: „капитал – држава“ већ троугао „капитал – држава и затворене наднационалне структуре“. Када се код буржоазије појавио проблем стварања таквих наднационалних структура, они су узели оно што је већ постојало – масоне. И до средине XIX века масонство је била управо таква организација која је решавала те проблеме. Али средином XIX века масони су свугде дошли на власт као резултат револуција. Догодило се „подржављење масонства“ и масонство као да је одживело своје. Затим су се појавиле нове затворене структуре (Родса, Милера) и обратите пажњу: свака епоха капитализма је рађала свој тип не само државе већ и наддржавних структура. И у тим наддржавним структурама биле су присутне практично све владајуће групе, условно говорећи 300 породица. А шта се данас дешава? Када се каже „дубока држава“, то није тачан термин. Ради се о томе да је „држава“ формализована структура а потребан је термин који означава неформализовану структуру и зато радије користим термин „дубока власт“. Шта је „дубока власт“? Ако држава одлази у прошлост, а она заиста и одлази у прошлост, Англосаксонци чак имају и термин „одлазак националне државе“, то значи да и наддржавне структуре треба да оду у прошлост. У посткапиталистичком свету који се данас ствара, формира се принципијелно нова форма власти – делимично су то државне структуре, у првом реду специјалне службе, делимично банке и мултинационалне корпорације, и делимично затворене наднационалне структуре. И данас се борба одвија унутар елите, а то је главна борба, све остало је пројекција те борбе: борба за то ко ће кога оградити од будућности, ко ће кога искључити из будућности. То јест „дубока власт“ – то је принципијелно нова власт и какав год да буде посткапитализам, свеједно ће владати „дубока власт“.

Дакле, ако разумем, део данашњих елита неће имати приступ новим структурама?

Питање је који део данашњих елита ће бити укључен, ко ће успети да се у „дубоку власт“ пробије и убаци, а кога ће одсећи. И у којој ће се пропорцији тамо наћи „ексисти“ у којем проценту монархијске породице Северне Европе и Ватикан. Већ видимо два пројекта који се међусобно боре: један пројекат је Светски економски форум, а пајац Шваб је маскота тог пројекта, а други је Савет инклузивног капитализма с Ватиканом и језуитима. И нипошто не треба упрошћавати и банализовати ову ситуацију, ови људи су јединствени у односу на масу. На пример, папа говори „вакцинишите се!“ и сви они говоре „вакцинишите се!“ а из угла гледања борбе за власт – нема јединства. На пример папа није растурио Малтешки орден, али је сменио руководство Малтешког ордена и уклонио из руководства Англосаксонце. То јест одвија се огорчена борба за будућност. Немам директних доказа, али знам како је свет организован – на свету нема ниједне суверене државе. Чак ни САД нису суверена држава. Увек постоји нешто што ограничава, објективно ограничава, на пример новац у банкама, или нешто друго.

Постоји коридор, шири или ужи, али коридор који је дефинисан логиком ствари.

Русија је покушала да тај коридор рашири. Горбачов је наследио суперсилу, али ју је предао. За време Јељцина тај коридор је постао још мањи и ужи. Путин је у почетку чак био спреман да уђе у НАТО. Он је недавно у једном интервјуу рекао: „Ми смо хтели, ми смо им говорили да смо своји – буржоазни, али они нису желели, нису хтели да узму у обзир и наше интересе.“ И наравно ако те сатерују у ћошак, не кажем случајно да је Запад тупо и глупо, режим који је хтео да сарађује, сатерао у ћошак до те мере да чак и Медведев данас говори „ударити“ итд. Увређен је човек. Они су искрено желели, а њима су рекли, као код Чуковскога: „Ма иди бре кући својој и умиј лице своје, не требаш нам.“ И Кинези њима не требају а ни Арапи. Мубарак је био прозападни политичар а опет су га свргли. А Гадафија су убили.

Да ли конфликт у светском православљу, настао доделом томоса расколничкој ПЦУ, можемо ситуирати у ширу слику геоисторијске борбе о којој говорите?

Нисам стручњак за црквену историју, али на основу онога што знам о теорији и пракси светске борбе а пошто је један од главних задатака новог, владајућег слоја који се тренутно формира, контрола над духовном сфером, то значи да треба склонити све што им смета. Несумњиво да им православље смета а и ислам им смета. Неколико последњих година римски папа говори о томе да је потребна једна аврамовска религија. Било је већ неколико сусрета и састанака, али тамо није било православних. Били су протестанти, били су Јудеји, били су католици, били су и неки муслимани. Заједничко знамење за њих постаје „зелена агенда“. На пример, сада се појавила „зелена Библија“ у којој је уместо Бога – Природа. И у том контексту врло добро могу да замислим нову религију будућности у којој римски папа више није хришћански првосвештеник већ врач неког новог култа. Кад смо код тога још средином XIX века, један француски архиепископ је написао да га римски папа подсећа на свештеника или врача источњачког култа Нимрода, а не хришћанског првосвештеника. И у том погледу протестанти и католици осећају јединство и сродност. А православљу је туђе. Тим пре што је православље везано за Словене, за Русију итд. И зато постоји тежња да се оно подрије. А постоји и може се рећи тако лукав начин подривања а то је стварање наводно „чистог православља“, секташког типа а у ствари у протестантском стилу и маниру, уз помоћ источњачких култова. То је идеолошка диверзија. Ја сам атеиста, али сматрам да Православну цркву треба подржавати зато што је православна црква носитељка традиционалних вредности којих су се католици и протестанти у суштини одрекли. Али то је њихов проблем. Наш задатак је да сачувамо наше вредности.

У свом излагању поменули сте термин „антрополошки прелаз“. Да ли под њим подразумевате трансхуманизам или нешто друго?

Трансхуманизам је такође нешто веома лоше, али антрополошки прелазак је гори. Године 2018. у Институту Комплексности у Санта Феу одржана је конференција која се условно може назвати, по раду Ника Бонстрома, „Ризици рањивог света“. На конференцији је презентовано шест радова (демографија, екологија…) али најзанимљивије нису били извештаји већ сценарији будућности. Анализирана су четири сценарија. Први сценарио се звао „револуционарни“ – човечанство решава све проблеме и напредује у будућност. Други сценарио се звао „оптимални“ – човечанство решава проблеме и никуда не напредује. Али решава проблеме. Учесника је било тридесет и то нису били научници, то нису били „штребери“, већ обавештајци, директори корпорација и високо позиционирани правници а све је то организовано под покровитељством ЦИА и Агенције за националну безбедност (АНБ, енгл. NSA). При томе конференција није била тајна али су средства масовног информисања (СМИ) добила наредбу да се она прећути. Сви учесници су се сложили да су прва два сценарија „револуционарна“ и „оптимална“ мало вероватна, зато што као прво интелектуални и вољни ниво светске елите, у смислу високо рангираних службеника на нивоу Обаме, Меркелове и тако даље, јако низак и они то не могу да изнесу. А што се тиче становништва, то су конформисти, ходајући желуци, потрошачи, од њих се ништа не може очекивати и зато се на њих може не обраћати пажња, они се могу занемарити. Трећи сценарио се звао „катастрофа“ и 55 одсто учесника се изјаснило да је то врло вероватно. А четврти сценарио се звао „пожељно“ и то „пожељно“ је антрополошки прелазак. То је стварање друштва у коме се горњи и доњи слој друштва разликују као два биолошка вида. Као у индијском кастинском друштву. И као последица овога, те 2018. је прихваћен курс реализације овог антрополошког преласка који би на крају требало да створи оно што Херберт Велс, кога сматрам једном од најзлослутнијих фигура XX века, у роману „Временска машина“ описује као Елоје и Морлоке а то су заиста две биолошке врсте и вида. Као последица антрополошког преласка врхови живе 120-140 година, мењају органе и то се зове „фактичка бесмртност“. Хране се нормалним производима, лако путују по целом свету. А доњи слој живи у својим градовима, мегаполисима и селима. Градовима који из њих исисавају енергију, јер шта је то мегаполис? То је начин да се исиса енергија из човека у буквалном смислу. Човек живи у стању стреса. Он никуда не путује. За сиромашне авио карте постају прескупе, али зато богати путују својим приватним авионима и не брину о загађењу околине. Сиромашни се вакцинишу све време и стално су у полуболесном стању. Хране се вегетаријански поврћем, а у вегетаријанској исхрани нема гвожђа а гвожђе је везано за интелект. У суштини то је стварање руље, гомиле. Али овде постоји само један проблем: у овом случају елита постаје апсолутно затворена, а као што знамо нико није укинуо други принцип термодинамике: у затвореним системима ентропија расте.

То значи да је век трајања ограничен?

Овакав систем ако буде реализован постојаће две-три генерације, а онда ће доћи варвари и уништиће га. Зато што овај систем може бити реализован у развијеном свету – у Европи и Америци. Он неће бити реализован у већем делу света у Кини, Индији, Латинској Америци и Африци. И чим овај систем ослаби, са овим људима ће се догодити исто оно што се догодило са римском елитом пред крај Римске Империје. То јест овај систем није способан да преживи. Они могу да продуже живот своје елите за две-три генерације. А даље – мрачни векови и све од почетка. Али то је само једна од варијанти. Хегел је говорио „поквареност историје“. Мислим да ће историја донети овим људима још много, много изненађења. Треба радити на овим питањем.

Извор: "Печат"