Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ДРАГОЦЕНИ ПОДСЕТНИК

Ох, драга Госпо, каква су створења,

прекрасна телом, духом људи прави

као небеска нека привиђења

нестала с овог нашег тужног света

за која смо се клели да су она

живота нашег смисао и мета

и да је без њих празна васиона.

Њих данас,  Госпо, густи коров крије,

а ми са нашим ситним навикама

живимо мирно даље, благо нама,

као да ниад ништа било није. 

Милан Ракић,  Опроштајна песма

Амнезија је свирепа бољка. Онај ко од ње пати не зна ни ко је, ни где је, ни шта је. Трагдија је ако и појединац пати од те болести, а још већа ако од ње пати цео један народ. Народ који не зна или заборави своју прошлост може остати и без будућности.

Памћење своје историје и своје прошлости је део родољубља. Међутим, у наше време, заговорачи мондијализма улажу огромне напоре да се родољубље, свих народа, сем нације заговорача, потисне или чак потпуно одстрани. Своје родољубље они називају патриотизам, и третирају га као нешто позитивно. Туђе родољубље називају национализам и приказују га и осуђују га као неопростив грех. Можда је и ово један узрок за распростирање националне амнезије и код нашег народа.

   Србима није лако памтити сву своју прошлост. Превише је у њој  и страдња и славе. Памте Срби Косово /1389/ али скоро свака српска генерација је имала своје Косово.  Косово су и пет стотина година робовања под Турцима, и  Велика сеоба Срба (1680), и  Први српски устанак (1804),  и Други српски устанак (1815) и Други светски рат и све рушилачке најезде варвара цивилизованих нација противу Срба. Али једно од и најмучнијих и најславнијих Косова је Први светски рат, повлачење српске војске преко Албаније, боравак, умирања и опоравак на Крфу, пробој Солунског фронта и победоносни повратак у ослобођену Србију.

   О овом “Косову” се писало, али недовољно. Више се писало о страдањима и борбама у новијим временима.  Величали су се нови подвизи и нови истински и измишљени хероји, а о херојима из доба 1916-1918 се углавном ћутало. А да их је било, признавали су, говорили  и писали и странци. Добро би било да не само себе, него и Американце и Енглезе и Французе подсетимо шта су ти странци писали и говорили о Србима. Ово је потребно јер савремена пропаганда из тих земаља, наших некадањих савезника и пријатеља, безочно и бесомучно демонизује наш српски народ. Добро би било да Американци прочитају шта је написао Роберт Лесинг, тадањи амерички министер спољних послова:

…Када се буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив: СРБИЈА. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски  народ претрпео је нечувене муке, и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено они се морају наградити.¹

Енглези треба да прочитају шта је објављено у енглеском листу Обзервер:    “Ниједно племе у целој историји света није дало за слободуи јединство јуначнијих и светлијих жртава од српског народа.²

Француз Пол Пере, тадањи народни посланик и бивши министар трговине Француске, изјавио је:

Пробијајући се кроз албанске гудуре, тренутно  надјачана Србија и даље живи и нада се. Она ће живети и биће освећена. Јунчки српски народ је најплеменитији пример за углед онима који би, у борби за независност своје земље, за правду и права народа дошли у искушење да напусте такву велику ствар.³

Чак су и непријатељи Срба, они који су желели и чинили напоре да Србију покоре и униште, знали и признавали да је српски народ – херојски народ. Тако цар Вилхелм, у свом обраћању војницима које шаље у рат противу Срба, упозорава их:

Хероји, ја вас шаљем у нов рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби, који су у току три непосредна рата – противу Турака, Бугара и Аустро-Угарсе – дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничих способности и који су, на заставама попрсканим крвљу, исписали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према смрти                омогућити да победите тај  херојски народ, да осво јите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура!⁴

И странце и нас саме треба подсетити да Срби никада у својој историји, сем за време цара Душана, нису ратовали да би освајали туђе територије, већ да би своју земљу и слободу бранили од разних освајача. Има народа који су се прославили клањем и убијањем невиних, чак и деце. Наша слава је, бар у ранијим временима,  у томе колико смо невиних жртава дали, а не побили.

Тешко је у једној књизи побројати све српске жртве и описати њихова страдања. Међутим, Љубомир Сарамандић, кустос музеја у Српској кући на Крфу, постарао се да нас све подсети на страдања и славу Срба у временском периоду 1916-1918. Његова књига је излагање чињеница, али, у исто време она брани прошлост од смрти што прети.⁵ Он остварује уметничку дистанцу, па се уздржава од излива емоционалних коментара, иако је, обзиром на стравичне чињенице које излаже, тешко уздржати се. Међутим, није искључено да ће садржај  ове књиге и већи број ретких фотографија које аутор објављује у књизи изазвати емоционалну реакцију читалаца.

Књига Љубомира Сарамандића није велика по обиму. То је у складу са њеном наменом. Књига је намењена пре свега туристима да би  их  преобратила у  поклонике, али и онима који немају срећу ни средстава, да посете Крф, Видо, Гурију, Ахилеон и остала места везана за страдања и славу српских ратника-мученика-хероја. Туристи имају мало  времена за читање. За ову књигу, која није исцрпна студија имаће довољно времена. Поред тога, велики обим не значи и квалитет. Блаженопочивши,, а сада и свети Николај (Велимировић) је за дуге беседе у којима се много причало а мало казало, имао обичај да каже “Море речи у пустињи мисли”. То се за књигу Љубомира Сарамандића не би могло да каже.

Речи митрополита Димитрија, изговорене пред крај Првог светског рата приликом опела на војничком гробљу на Виду, Сарамандић је употребио као епиграф: Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште захвалних потомака.” То је и Сарамандићева и жеља и  нада, и у ту сврху он је и припремио своју књигу. Посветио је књигу, формално својим дедовима Стојану Сарамандићу и Драгићу Милошевићу, који су прешли Албанију и боравили на Крфу, али она је, посредно, посвећена свим погинулим, побијеним, умрлим и преживелим српским ратницима из доба 1916-1918.

Књига има Предговор и већи број поглавља. Називе поглавља читалац може видети  у Садржају.

Један занимљив и важан податак који аутор износи у Предговору је да је “…цео град (Крф, ММ) импресиван сведок српске историје” па додаје

Највећу трансформацију у сучељавању са овим  делом прошлости доживљавају, по мом виђењу, младе генерације. Одрасли у не много бољим временима него што је била трагична епоха, али уз сасвим другачији систем вредности који је покушаван да им се наметне на крају двадесетог века, млади реагују исконским осећањем присуства светилишту – поклоњењем жртви. Невиђена жртва од стране целе једне генерације према отаxбини, ближњем, породици, изазива данас преиспитивање и замишљеност њихових потомака.

Сарамандић износи кратку историју острва Крфа, па на крају додаје:

Бурна историја подарила је острву изузетну архитектуру. Склад византијских, венецијанских, франзуских, енглеских и новогрчких грађевина на малом простору даје космополитски дух старом граду, који не оставља никога равнодушним

Аутор затим износи кратку хронологију учешћа Србије у Првом свестском рату, по годинама, од 1914 до 1918, износећи датуме,  дан, месец и годину, за сваки догађај поменут у хронологији.

Када се и Буграска придружила Аустро-Угарској и напала Србију, српска војска се морала повући. “Српска војска се повлачила пред ватром и окружењем према Косову Пољу. …Различите су процене броја војника, официра и цивила на Косову Пољу. Неки извештаји говоре да их је крајем новембра 1915 било 220.000 војника и официра и 200.000 цивила.

Сарамандић указује на то да се није повлачила само војска, већ,  сви органи тадашње српске државе, “…Краљ, влада, парламент, министарстава, судови и остале државне изнституције делили су судбину војника, регрута, ученика, сељака, деце. Аустро-Угарска је покушала да омете ово одступање, али није успела захваљујући сердару Јанку Вукотићу и црногорским ратницима који су учествовали у Мојковачкој битци (јануар 1916).  Колоне оних који су се повлачили, одлазиле су у два правца: једни преко албанских планина, друга преко Црне Горе.

…пљачке на путу и поред заштите Есад-Паше, претвориле су овај марш у највећи егзодус у савременој историји Срба… Маршал Јозеф Јофр, једно време главнокомадујући снага Антанте, овако је описао одступни марш: Повлачење наших савезникам у околностима у којима је извршено, по страхотама превазилази све шго је историја до сада забележила.

Пристизање српских ратника, преморених и у великом броју оболелелих, на острво Видо требало је да значи крај њихових мука. Нажалост, за многе то је био крај живота, јер су у масама умирали. те је тако Видо,, “острво спаса” постало “острво смрти”. Сарамандић пише:

Првих да а на Виду је умирало и неколико стотина војника и регрута . Сарањивани су у почетку у плитким каменим гробницама на обали острва.        Тако је настало прво гробље на Виду са 1200 умрлих војника. Када више није било могуће сахрањивати на Виду, тела су слагана и полагана из барки француског санитетског брода “Свети Фрања Асишки” у дубине Јонскога мора.

Аутор цитира и извештај санитетског мајора Владана Станојевића који  овако сведочи:

При искрцавању на обалу, први поглед мало  подаље од пристаништа, већ наговештава странцу ужас и језу од помора који влада на острву. На обали се видела гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва у добром низу једно на друго, неколико катова. Гомила је била у висини виса човечијег раста, а у дужини се пружала десетину метара и више. Ту се слажу и доносе са острва  смрти преко целога дана, а сутра ће доћи нарочита француска укопна лађа, да их однесе на крајњи југ острва.

Овде можемо изети и седочаство Велимира Поповића, једног од преживелих ратника који је био на Крфу:

Болнице су пуне, бараке и чамци препуни стотинама оболелих. Места нема више у затвореном  простору. Стотине оболелих леже на земљи око болница и  барака. Јаук и запомагање свуда, а помоћ  недовољна. Почиње умирање на велико.  Најпре  беше  копање гробова око барака и болнице, а како се број мртвих нагло повећавао, долазили су чамци, товарили мртве и односили их далеко од обале, и тамо спуштали у море. У ствари, ови умрли не изгледаху  као људи, као божји створови. То беху костури, мумије стакленог погледа, згрчени скелети. Гледајући  овај ужас, ову несрећу српских војника, човек од бола и туге да полуди. Посусташе најзад и лекари, болничари и друго особље. Радећи и дању и ноћу, оболеше и они од опаке и неизлечиве болести!“⁶

Од српских лекара, чији број и иначе није био велики, 296 је добило ратни распоред. “Недостатак стручног особља и медицинског материјала био је један од највећих проблема српске војске у Првом светском рату.” Савезници су указали помоћ и у овој области. “Санитетске мисије и помоћ у лековима и медицинском материјалу долазила је из Русије, САД, Француске, Швајцарске, Јапана, Грчке, Италије и многих других земаља,” али је најзначајнија и најорганизованија помоћ долазила из Велике Британије.  Нажалост, није било ни довољно санитетског особља ни медицинског материјала, па ни времена да се укаже  потреебна и ефикасна нега за преко 150,000 људи.

Прихватне станице за оболеле образоване су биле на малом острву Лазаре, на острву Видо, у Гувији, Мораитици, Кораxи,  а за официре је дворац Ахилеон претвоен у болницу. Реконвалесцентни логор је био у Дримопољу. “За цивиле тријажа се обављала у Потамосу. Одатле су били упућени у Аналипси и Кондокали. Најмлађи болесници су се лечили у енглеској  дечијој болници у граду Крфу.”

Какво је стање на острву Виду показао је  рапорт од29. јануара 1916. године: “У болници се затекло 2235 болесника, а примљено је нових 656. Нико није отпуштен у команду, нити когод упућен  на боловање, али је евакуисано на Лазарето 538,  а умрло је 75, тако да је остало у болници 2278 болесника. Штавише, пријављен је један случај   богиња (вариола вера) И један случај тифуса.⁷

Исти аутор наводи:

Они који су умирали по болницама или амбулантама војних установа сахрањивани су у гробља. На 77 гробља, колико их је било на Крфу, зна се за 11,000 обвезника, а највише их је сахрањено углавном непознатих, у Плавој гробници. Рачуна се да преко 30,000 Срба почива на Крфу.⁸

Становништво Крфа, које можда у почетку није било срећно ни гостољубиво, јер се радило о броју странаца, војника, чији је број био већи од домородаца, а уз то се радило о великом броју оболелих, постепено се и навикавало и увећавало своју симпатију и љубав за њих. У писму које је једна Крфљанска жена упутила једном српском официру по завршетку Првог светског рата, стоји и ово: “Можете ме рачунати као великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у вашу отаџбину. Дошли сте, показали сте нам шта значи живот и отишли сте, а нас сте оставили несрећне.”

Многи читаоци Сарамандићеве књиге ће можда по први пут сазнати да је и број деце која су се повукла преко Албаније био веома значајан. Када се говори о Албанској Голготи, обично се мисли да се радило само о повлачењу војника и официра. Сарамандић напомиње да “Страдања најмлађих у избегличким колонама била су и најпотреснија.” Указује на то да су о тим страдањима писали Растко Петровић у роману “Дан шести,” и Станислав Винавер, Вероватно је и Бранислав Нушић у своме делу “Хиљаду деветсто петнајеста” и њих поменуо. Оболела деца су најпре била у болници на Крфу, а која су прездравела њих 4,000 су пребачена у Француску, на Корзику на даље школовање.

Једно важно поглаље у Сарамандићевој књизи је “Српска држава у изгнанству”. О томе се иначе није много писало. А корисно је упоредити рад владе на Крфу у току Првог светског рата и  рад владе у Лондону у току Другог светског рата.

 “Влада је са Крфа водила и координисала међународну  активност до краја Првог светског рата. Признање легитимитета владе од стране савезника имало је немерљив значај.

У том поглављу Сарамандић пише и о потписивању Крфске декларације и значају те декларације.. Он наводи и то да је неко критиковао Николу Пашића, председника владе,  зашто чешће не истиче код савезника српске жртве. Пашићев одговор је био:

Зар би требало да непрестано на сав глас трубимо о жртвама нашег народа? Мислим да начин на који је он понео свој крст и извршио своју дужност говори довољно, а ми бисмо се понизили кад бисмо се тиме хвалили код Савезника и по престоницама Антанте.

Ми Срби ћутимо и о својим патњама и жртвама, а има народа који се размећу својим злочинима.  Сарамандић пише и о томе да су српски ратници и у најтежим данима, певали, стварали уметничка дела, прослављали своје празнике, имали музику, играли кола и давали позоришне представе. Њихова тела, исцрпљена напорима и болестима су можда била ослабљена, али не њихов дух. Милунка Савић, позната жена-ратник из тога доба, оставила је ово сведочанство:

Ми смо певали кад нам је било најтеже. Певали смо кад су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су су слушајући нас и говорили су “Какав  диван народ!” Певали смо када смо умирали на острву Виду, певали смо кад смо гинули на Солунском фронту. Кад би  у рововима запевали, Бугари би престали да пуцају. Зато смо ми народ који не може да пропадне.

Сарамандић напомиње да су у то време написали и објавили нека од својих дела Милутин Бојић, Јован Дучић, Тин Ујевић и многи други српски, хрватски и словеначки писци. Њихови радови су објављивани у “Српским новинама” које су почеле да се штампају априла 1916 године и излазиле су три пута недељно у 10.000 примерака. годину дана после излажења Српских новена, као додатак Српским новинама штампан је “Забавник”. Штампана су не само књижевна, већ и научна дела.

Извођене су позришне представе за официре и војнике. Свака дивизија имала је своје војничко позориште. Игран је домаћи репортоар, Нушић, Сремац, Станковић, као и европски класици, Молијер, Гогољ и  други.

Као пример како су Срби ценили и чували своје културно благо, Сарамандић  помиње да су, на захтев Аврама Левица, шефа државне благајне, Владимир Стевчић и Веса Станковић пренели кроз Алабанију Мирослављево јеванђеље, рукопис из 12. века, и донели га на Крф. Тек тамо су сазнали шта су носили.

У Самрамандићевој  књизи су наведени и споменици посвећени српским жртвама на Крфу, од којих је  први подигнут од стране припадника Дринске дивизије својим покојницима. На земљишту сељака Јаниса Јанопулоса, који је своју њиву поклонио за српско гробље у Сан Матеосу, такође је подигнут достојан споменик. Овај грчки сељак је у оставио аманет  својим потомцима да се на тој њиви никада ништа не сеје, да се не ремети мир ту сахрањених српских ратника.  На споменику су урезани стихови поручника Вадимира Станимировића:

На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи;

Поручите нашој деци,

Нећемо им никад стићи.

Поздравите отаџбину,

Пољубите српску груду!

Спомен борбе за слободу

Нека ове хумке буду.

Сарамандић набраја и остале споменике, којих, ипак, није много. Напомиње и то да у Маузолеју на острву Видо, у касетама,  почивају остатци преминулих српских ратника у 1232 касете, постављене по азбучном реду. “Мошти 1.532 неидентификованих војника похрањена су у два спољна бочна бункера изнад којих се налазе лице и наличје Албанске споменице. Изнад врата Маузолеја исписане су речи: Српским јунацима Југославија.

Треба још напоменути да су власти општине Крфа поклониле 1939 године југословенској држави зграду која је добила назив “Српска кућа” а у њој је смештен музеј са докуметнтима и фотографијама из доба боравка Срба на Крфу. Сарамандић напомиње да  поред споменика који се налазе на острву “готово свака зграда сведочи о једном од најзначајнијих делова српске историје двадесетог века.”

Истинољубље и човекољубље аутора Сарамандића се огледа у томе да је у своју књигу унео и списак познатих Срба који су боравили на Крфу за време Првог светског рата. Списак садржи 49, имена, а међу њима и имена “народних непријатеља” који су прешли Албанску Голготу и били на Крфу.  Храбро и поштено Сарамандић пише:

После Другог светсклог рата судбина је била још окрутнија прам носиоцима Албанске споменице. Најапсурдније се поиграла са онима који су проглашени за “народне непријатеље и издајнике“.  Са  том квалификацијом трагично су завршили многи који су ставили своје животе у службу народа и отаxбине  тридесетак година раније. Пресуда “народни непријатељ” ујединала је у смрти личности често потпуно супротних политичких опредељења на исти начин као што их је љубав према домовини зближавала на путу избеглиштва.

Књига Ходочашће на Крф – српски Јерусалим је мала по обиму, али велика по својој намени и постигнућу. У њој није све речено о српској Голготи и страдању у току Првог светског рата, али је речено довољно да нас подсети на захвалност коју дугујемо онима који су страдали да би се изградила  отаџбина коју смо ми, њихови потомци, тако брзо и неразумно растурили. Надати се да ће се наћи и други који ће се позабавити историјом српског страдања и славе у Првом светском рату и написати обимније студије. А за ово и оволико колико је урадио Љубомир Сарамандић, нека му је ХВАЛА.

__________

          1  Голгота и васкрс Србије 1916-1918, Београд, 1971:8

          2  Исто:8

          3 Исто:9

          4 Исто: 8

          5 Милан Ракић, “Опроштајна песма”

          6 Велимир Поповић, “На крфу,” Голгота и васкрс…:98-99

          7 Miloш ..., “Видо – острво мртвих,” Голгота и вакрс…:105

          8 Исто:110

Др Матеја Матејић

Колумбус, Охајо

   САД