Хоће ли садашњи рат на Блиском истоку довести до доласка Мошијаха-Антихриста?

Недавно су објављена два занимљива текста чији аутори нуде поглед на духовну, верску основу рата који је избио на Блиском истоку.

Први текст је опширан коментар догађаја на Блиском истоку оријенталистичког историчара који је дуго радио на Блиском истоку у дипломатском раду, сада заменика директора „Царград“ института, Михаила Јакушева, „Муња Трећег света Рат.” За разлику од многих својих колега стручњака, он је скренуо пажњу управо на историјску и верску позадину актуелних догађаја у Палестини.

У исто време, чувени филозоф, директор института „Царград“, професор Александар Дугин на свом порталу „Катехон” објавио је кратак, али језгровит есхатолошки сценарио на исту тему (овде:).

Мислим да то нису случајне подударности. Људи који разумеју хришћанску есхатологију знају да ће се коначни догађаји краја времена одиграти на истом месту где је почела хришћанска историја, где је Спаситељ дошао на свет – у Јерусалиму. Стога хришћани стално помно обраћају пажњу на војно-политичка дешавања на Блиском истоку. Садашње погоршање није изузетак.

Сценарио Апокалипсе описан је у последњој, најтајновитијој књизи Новог завета – „Откривење Јована Богослова“, као и Јеванђеље по Матеју (глава 24), Марку (глава 13) и Луки (глава 21). ).

Укратко, хришћанска есхатологија нас учи да су Јевреји који нису прихватили Христа убили Бога, верујући да Он није прави Месија. Од тада су чекали свог Месију, на свом језику Мошијаха, и он треба да дође не у лику слуге, као Христос, већ у одежди владара света, и припремали су се за његов долаза. дуже време. За нас, хришћане, јеврејски Мошијах – владар света – није нико други до Антихрист, који ће се непрестано појављивати у свету, као што је Исус Христ упозорио: „Јер многи ће доћи у моје име, и рећи ће: „Ја ја сам Христос“, и многе ће преварити“ (Мт. 24:5). Последњи, „најуспешнији“ Антихрист се мора појавити у Јерусалиму.

Верује се да би у обновљеном јерусалимском храму требало да буде проглашен за Мошијаха и крунисан за владара света. Али постоји проблем, као што је Михаил Јакушев сасвим исправно приметио, а лежи у чињеници да се на овом месту, на Брду храма, налази треће најсветије светилиште исламског света, џамија Ал-Акса. Односно, за изградњу Трећег храма (а требало би да буде изграђен управо на темељима Соломоновог храма на Храмовној гори) потребно је уништити џамију Ал-Акса. И ово је историјска трагедија догађаја!

Јевреји, остајући у оквиру свог религиозног погледа на свет, не могу а да не теже изградњи Трећег храма, јер без храма у коме се приноси жртве, јудаизам остаје непотпуна религија. Синагоге нису храмови јудаизма, већ школе у ​​којима можете да се молите, али не може да се жртвујете. Испоставило се да Јевреји, од разарања Другог храма од стране Римљана, нису приносили жртву свом богу, јер нису имали храм, а јудаизам је од тада био инфериорна религија, религија без жртве.

Дакле, Јевреји, остајући Јевреји, не могу а да не теже изградњи Трећег храма. Али на овом месту стоји треће светиште ислама - џамија Ал-Акса, чије уништење значи свеобухватни рат против муслимана.

Важно је напоменути да се тренутни рат Хамаса против Израела, нова палестинска интифада, назива „потопом Ал-Акса“ или „олујом Ал-Акса“. Другим речима, сами Палестинци савршено разумеју ток догађаја, видећи како се Јевреји приближавају њиховој светињи. А у последње време све је више вести везаних за сукобе на Храмовној гори између Арапа и Јевреја. Мање приметне, али се и оне редовно појављују, су вести о припреми Јевреја за изградњу Трећег храма. Или предстрављају архитектонски пројекат храма, затим су показали припремљене одежде за свештенство у храму, па известити о узгоју посебне сорте крава погодних за жртвовање, или ће чак извештавају да је Мошијах је већ рођен и готов је да се појави.

Зашто је нас брига за сукоб Јевреја и Арапа? Интерес руске државе је разумљив. Стаљин је, подржавајући стварање државе Израел 1947. године, обезбедио повратак Русије на Блиски исток као активног учесника у политичком процесу. Након што је накратко пратила трагове америчке политике у полетним 90-им, Русија је поново присутна тамо.

Али то су државни интереси. А зашто би друштво бринуло о арапско-израелском сукобу? Наравно, поред саосећања за недужне жртве рата на обе стране. Најдиректније. Ако размишљамо у смислу хришћанске есхатологије, а свет се тако развија, онда се испоставља да Палестинци и муслимани уопште, који бране џамију Ал Акса и спречавају изградњу Трећег храма, тиме померају свет далеко од краја времена. Уосталом, изградња Трећег храма значи одлучујући корак ка приближавању света смаку света.

У томе је светска драма! Зато хришћани тако оштро доживљавају сваку ескалацију догађаја на Блиском истоку. Увек са забринутошћу пратимо дешавања тамо.

Као што Александар Дугин сугерише у свом есхатолошком сценарију, садашња конфронтација ризикује да се претвори у општи рат између Израела, који подржава целокупна моћ колективног Запада, и свих исламских држава. Михаил Јакушев такође говори о „бљесцима Трећег светског рата“. Овај сценарио, наравно, још није очигледан, али су јасно видљиви напори различитих страна да се управо такав сценарио и оствари.

Постоји једна ствар са којом се не могу сложити са Александром Гелијевичем, да ће Израел, нападнут са свих страна, уништити џамију Ал-Акса и започети изградњу Трећег храма, надајући се да само Мошијах може да је спаси. Мошијах мора постати, по логици Апокалипсе, „цар света“, односно мора бити прихваћен од свих народа света. Сви народи света морају га тражити за царство, сви народи света морају му се покоравати, доживљавајући га као избавитеља од рата, глади и страха од смрти. Он би требало да постане шеф светске владе. Али то се може догодити само када народи света, посебно хришћански народи који су вековима водили човечанство, пристану да коначно раскину са хришћанском традицијом. У супротном, неће моћи да се клањају Антихристу, чак и ако сматрају, као што је Спаситељ предвидео, да се клањају Христу. Народи Запада су у многоме спремни за то, који су последњих година активно напустили хришћанско наслеђе.

Али ипак, генерално, још увек постоје многе препреке за крунисање Мошијаха. Укључујући и сам Израел. Јеврејска држава, упркос активној подршци јудаизму, је националистичка ционистичка држава. Али ционизам не поставља задатак изградње Трећег храма. Ционисти су присталице Великог Израела од Медитерана до Еуфрата. Они сањају да протерају Арапе из земаља које „по историјском праву припадају Израелу“, а Арапе мрзе због националистичких или расистичких осећања.[1]

Али њима не треба Трећи Храм. Израелске власти су имале много прилика последњих година да разнесу Ал-Аксу, објашњавајући да је то ракета из Ирака или Хезболаха, припремајући „градилиште“ на Брду храма. Али нису ишли на то.

Једном речју, ционистичким Јеврејима није потребна изградња Трећег храма. То значи да они не испуњавају главну наду Јевреја. Није случајно што су недавно Јевреји позивали да се „затвори израелски пројекат“. Пре неколико година, чини се 2012, један од најутицајнијих Јевреја на свету, истакнута личност у „свету иза кулиса“, Хенри Кисинџер, предвидео је да за 10 година Израел неће постојати у свом садашњем облику. Можда је управо овај пројекат повезан са разговором о стварању одређене државне целине „Нове Хазарије“ на земљама југа данашње Украјине како би се тамо из Израела преселили они Јевреји којима Трећи храм није потребан. Они Јевреји који су побегли у Израел као земљу удобности и високог животног стандарда, а сада суочени са претњом немилосрдног терора од стране арапских екстремиста из Хамаса, мораће да нађу ново уточиште.

А најважнија препрека крајњем сценарију је Русија која долази себи, која је изазвала западну цивилизацију – сатанску, по дефиницији нашег председника Владимира Путина. Отуда ова мржња према Русији на Западу, и овај налет русофобије.

 Дакле, они који говоре о Специјалној војној операцији као о „светом рату“, чак и без разумевања верске позадине догађаја који се дешавају, дају апсолутно тачну дефиницију онога што се сада дешава у Украјини. Уосталом, догађаји у Украјини и на Блиском истоку у духовној димензији су феномен истог реда, манифестација исте логике историјског развоја.

Анатолиј Дмитријевич Степанов, главни уредник Руске народне линије, председник Руске скупштине, историчар, члан Савеза писаца Русије

Превод и приређивање: "Борба за веру"