Писмо митрополита кишињевског Владимира патријарху Кирилу направило је много буке на мрежи [интернету]. У документу (https://cubreacovblog.wordpress.com/) који је објавио екс-депутат В. Кубрјаков, митрополит Владимир (МВ) је изложио своје захтеве према Московској патријаршији, као и околности које би, по свему судећи, требало да доведу до закључка да је наставак постојања Православне цркве Молдавије (ПЦМ) унутар Руске православне цркве (РПЦ) немогућ. Према нашим подацима из локалних извора, нема сумње у аутентичност документа.

Приметили смо да неке тезе МВ делују као спекулативне и, најблаже речено, не одражавају добро овог поштованог јерарху. Тако, он се жали да патријаршија не помаже молдавским парохијама да плате рачуне за гас. Финансијско оптерећење ПМЦ се заиста повећаоло. Међутим, може ли то бити повод за ценкање по питања црквеног јединства?

МВ тврди, да епископе Придњестровља наводно именује Москва без сагласности Кишињева. Међутим, зар МВ, као стални члан Синода РПЦ, није дао сагласност на постављење (http://www.patriarchia.ru/db/) епископа Савве (Волкова) у Тираспољ 2010. године?

МВ говори о апелу председника сеоских савета Придњестровља са позивима да се прекине помен московског патријарха и пређе у Румунску православну цркву (РумПЦ). Дакле, адресат писма, по свему судећи, треба да стекне утисак да, ако таква осећања постоје у традиционално проруском региону, шта онда рећи о остатку Молдавије. Важно је напоменути да се писмо не бави жељама парохијана, већ искључиво званичницима и представницима јавних организација. Чини се да је присталицама напуштања ПЦМ-а из РПЦ било потребно бар неко оправдање и коначно су га нашли („захваљујући” председницима сеоских већа).

Истовремено, писмо МВ актуализује једно важно питање. Можемо ли, у садашњим условима, било шта да учинимо против експанзије РумПЦ-а у Молдавији?

Морате разумети да је време, када су локалне елите биле, условно, проруски оријентисане прошло без трага – промена политичког режима 2020. године довела је до „ресетовања“ друштвеног положаја ПЦМ. Позивамо вас да се упознате са старим, али и даље актуелним интервјуом архиепископа фалештског Маркела, који је дао (https://t.me/chrisma_center/3421) нашем каналу 2021. [Пб Sr - превешћемо]

Бесарабска митрополија (БМ) је, пак, од некада мале и маргиналне, захваљујући подршци Цркве и власти Румуније, прерасла у ако не утицајну, онда веома запажену структуру.

Она је искористила реторику унионизма и играла на етнолингвистичку блискост Румуна и Молдаваца. „Мека“ позиција наше Цркве јој је такође донекле „помогла“.

Иако је БМ настала пре 30 година, а на њеном челу је митрополит Петар (Педурару), коме је Московска патријаршија забранила служење 1992. године, РПЦ, нажалост, није успела да умањи негативан утицај БМ током свог овог времена. Наш Синод је 1999. чак разматрао (http://www.patriarchia.ru/db/text/4938904.html) питање укидања забране Падурареу и давања му отпусне грамате, „како овај поступак не би изазивао неспоразуме међу православнима у Молдавији и не би ометао преговоре између две Цркве“ (Руске и Румунске).

Као резултат тога, питање фундаменталне разлике између БМ и ПЦМ у очима обичних људи постајало је све мање јасно. БМ делује у јурисдикцији РумПЦ, са којом РПЦ одржава канонско општење. Међу званичницима, можда само поменути епископ Маркел поставља (https://ephbalti.md/rus/2023/08/) питање „благодати сакрамената“ у БМ. Али да ли је један, његов, глас довољан да промени однос Молдаваца према БМ?

С тим у вези, верници Молдавије могу имати питање – зашто би остали у ПЦМ, подвргнути јавном остракизму, уместо да пређу у БМ, као „прихватљиву“ алтернативу ПЦМ у оквиру Румунске цркве – једне од највеће општепризнате аутокефалне Цркве? Шта РПЦ може да понуди становницима Молдавије што Румунија не нуди и зашто би трпели угњетавање од стране државе?

Ова питања постављамо не да бисмо створили утисак да је „све изгубљено“, већ да бисмо позвали колеге са различитих канала на дискусију о томе шта се може учинити како би се очувало црквено јединство у Молдавији.

*) https://t.me/chrisma_center/6654

Размишљања о Молдавији - 2

Синод Молдавске православне цркве одржан (https://ru.mitropolia.md/%) је јуче у нормалном режиму, без „преломних“ одлука. Иако је писмо митрополита Владимира патријарху Кирилу, које се дан раније проширило интернетом, створило разлоге за забринутост.

У исто време, проблеми у вези положаја у коме се налази ПЦМ које смо раније описали ми [види први део] (https://t.me/pravblogs/1005) и неке колеге нису нестали. Притисак молдавских власти на њу само ће се појачавати. У таквим условима, питање избора праве стратегије деловања је прилично акутно.

Пут уступака је очигледно ћорсокак. Узгред, хипотетичко давање аутокефалности ПЦМ тешко да ће поправити ситуацију. Кишињев, Букурешт и Румунска патријаршија, који имају развијену „Бесарабску митрополију“ (БМ), како они мисле, немају апсолутно никакву потребу за новом аутокефалном структуром на својој територији.

Чини се да је важно, иако је на први поглед неперспективно, развити дијалог са Румунском православном црквом, без које је тешко решити проблем поделе православља у Молдавији. Које аргументе изнети румунској страни или које предузети контрамере против ње је тема за пажљиво разматрање.

У овом контексту, лишавање чина шесторици свештеника који су прекршили свештеничку заклетву и прешли у Румунску цркву делује донекле контрадикторно. С једне стране, то је формално оправдано и служи у практичне сврхе – да се паста заштити од преласка у Бесарабску митрополију (питање валидности тајинства које обављају рашчињени „свештеници“ далеко је од празног хода). С друге стране - лишавање чина клирика који су пребегли у БМ у време када њен поглавар није подвргнут таквој казни - није сасвим доследно (Митрополиту Петру Падурару је Синод Руске Православне Цркве забранио службу 1992. године. А 1999., Синод је разматрао питање укидања ове забране Падураруу).

Уз све ово, морамо имати на уму да Румунска црква сада има простора за маневар. Константинопољ се бори за њен глас по питању признања расколничке ПЦУ. Стога би нам се оштри кораци против Румуна могли вратити у виду прогона сличног оном у Украјини.

У тражењу начина за решавање актуелне кризе у односима са Румунском патријаршијом, наша Црква би могла да привуче Српску патријаршију као свога савезника. Она такође страда од неканонског мешања црквеног Букурешта у њене епархије. Можда би заједнички рад двеју Цркава на нормализацији односа са Румунском црквом могао да благотворно утиче на већу ефикасност.

*) https://t.me/chrisma_center/6676

Превод: "Правблог"