Овај догађај се одиграо 14. октобра 1998. на празник Светицховели у Мцхети, древној престоници Грузије. Георгиј, његов главни лик, прича:

– У то тешко време живео сам са породицом у Тбилисију. Био сам наркоман.

Тог дана, мој пријатељ, који је ишао са својом породицом на празник Светицховели, позвао ме је да идем са њим. Био сам у стању интоксикације дрогом и узимао сам хероин. Тада сам био равнодушан према црквеним празницима: пристао сам да одем на дан града Мцхете.

Гледали смо концерт и седели у ресторану. А када смо се већ спремали да се вратимо, другарова жена Тамара је рекла да се у Мцхети налази гроб чувеног чудотворца архимандрита Гаврила и да би желела да оде на његов гроб и да се помоли. Били смо принуђени да пристанемо, али нисмо ушли у сам манастир Самтавро, у чијем је дворишту тада био гроб. Сећам се да сам иронично викнуо за њом:

- Запали ми свећу, замоли га да ме спасе!

Увече, када сам пио чај код куће, дошао ми је један познаник и показао ми „одличан” хероин. Већ сам био у стању интоксикације дрогом, али је било „испод мог достојанства“ да одбијем...

Не сећам се шта се даље догодило.

Извукли су ме из кухиње. Родитељи, који су били код куће, позвали су Хитну помоћ. Доктори су безуспешно покушавали да ми помогну. За првом бригадом следила је друга, па трећа, четврта... Читава колона санитетских возила стајала је у близини куће. Мој брат је дојурио. Сви су вриштали. Сваки тим ми је убризгао 5 милиграма Нарцана (укупно 20 мг!). Ко се разуме у медицину зна да ће таква доза васкрснути мртве, али мени ништа није помогло. Затим су у срце убризгали адреналин и употребили елетрошок, али све је било узалуд...

Прошло је 45 минута од моје смрти.

Четири екипе лекара су узалуд покушавале да ми помогну... Отприлике сат времена касније слика је била следећа: ја, потпуно поцрнео, са рукама везаним завојима, лежао сам на поду испод белог чаршава. Тада је моја мајка изгубила свест, а отац је ослепео. Врата су била отворена. На подесту су се окупиле комшије. Жене су плакале. Лекари су написали смртовницу. Неки од њих су тихо рекли: „Ово није први младић који је умро од ове проклете дроге. Колико дуго ово може да траје..."

У том тренутку на отворена врата собе у којој сам лежао тихо је ушао Манана, верујући комшија са трећег спрата, који је био парох манастира Самтавро. Манана је скинуо чаршав са мог лица и помазао ми чело уљем са гроба оца Гаврила у облику крста. Надала се да ће ми ово бар некако помоћи пред Свемогућим на оном свету...

И ја...одмах сам скочио са завијеним рукама!

Млади доктор који је написао потврду о мојој смрти пао је у несвест.

Настао је незамислив метеж. Одмах сам одведен у болницу и прегледан три дана.

...И даље чувам умрлицу.

Прошло је више од 20 година од упокојења великог старца Гаврила, али чуда - прво на његовом гробу, а сада и на светим моштима - не престају. 

Превод: "Борба за веру"