- Поводом његовог упокојења у Југославији-

Српске емигрантске новине донеле су нам вест ο томе да је првих дана јула ове године у Југославији преминуо високопреосвећени Јосиф, митрополит скопски, који је после Другог светског рата током низа година био далеко од званичног црквеног живота, заточен у манастиру.

Не можемо прећутати упокојење архијереја исповедника братске нам Српске православне цркве, нама тако блиског по духу, који се показао способним за подвиг редак у наше дане, архијереја који је решио да слави и почастима највишег служења у Цркви претпостави изгнаничку смрт у тамници.

Родом Ужичанин (из Ужица у Старој Србији), митрополит Јосиф (Цвијовић) је, по завршетку Богословије (тако се у Србији називају духовне семинарије) Светог Саве, постао парохијски свештеник и у том својству већ тада упечатљиво показао основне особине свог карактера: необичну живост, бодрост духа, неуморност и спремност за потпуно самопожртвовање. Као истински син свога народа, он је постао прави народни пастир, који је дубоко осећао и доживљавао све потребе своје пастве. Поставши удовац, уписао се у Кијевску духовну академију и завршио је са успехом, одлично научивши руски језик, који је говорио сасвим течно. Примивши монашки постриг, наставио је своје служење на духовно-педагошком попришту као професор Богословије Светог Саве, чији је васпитаник и сам био. Доживевши страхоте Првог светског рата, тако трагичне за српски народ, он је у својим избегличким годинама руководио богословијом коју је отворио у Енглеској, а затим се, по повратку у отаџбину, поново вратио на пређашњу дужност у Богословији Светог Саве. Овде га је затекао избор на катедру епископа битољског у Јужној Србији (Македонији). Захваљујући његовом залагању, васпитање и образовање у битољској богословији подигнуто је на велику духовну висину. Тамо је привукао и руске предаваче, међу њима и јеромонаха Јована (Максимовича), касније епископа шангајског, а сада архиепископа бриселског и западноевропског.

Више од тридесет карпаторуских младића стекло је потпуно богословско образовање у овој богословији и, по повратку у отаџбину, рукоположено у свештенички чин, обновивши редове старог карпаторуског свештенства, које већином није имало никакво образовање осим основног. Духовни наставник и васпитач ових младића у богословији био је управо јеромонах Јован (Максимович), који их је васпитавао у строго православном и националном руском духу, и ο коме су они касније непрекидно чували благодарну успомену.

У чину епископа битољског преосвећени Јосиф је учинио дело од највеће важности - благоустројење обновљене православне Мукачевско-прјашевске епархије у Карпатској Руси, где га је привремено послао Свети синод Српске православне цркве у својству администратора. Ова епархија је настала као последица спонтаног покрета у некада такозваној „Угорског Руси" која је после Првог светског рата, са правима најшире аутономије, била припојена Чехословачкој републици са званичним називом „Поткарпатска Рус". Овај спонтани покрет било је масовно враћање, пуно великог духовног полета, дела руског народа који је насељавао јужне падине Карпата, насилно обраћеног у унију, у своју пређашњу отачку православну веру. Захваљујући добрим дипломатским односима Југославије и Чехословачке, Синод Српске православне цркве успео је да овај покрет узме под своју заштиту и да тамо образује целу епархију под својом јурисдикцијом, а ова епархија је добила назив Мукачевско-прјашевска. Послан од српског синода крајем 1930. г. у Карпатску Рус, епископ Јосиф је са необичном енергијом и великом пастирском мудрошћу током само једне године обавио сав веома напоран посао организовања ове епархије, створивши у њој око 120 парохија, које су чехословачке државне власти признале као такве. Основао је и епархијски управни одбор са неопходним запосленим особљем, који је непрестано деловао и редовно добијао од чехословачке владе одговарајуће новчане суме („субвенције") за административне потребе и ради изградње нових храмова.

Боравећи у Карпатској Руси свега око годину дана, епископ Јосиф је стигао да посети све те парохије (120) и да у свима врши свечана архијерејска богослужења. Народ га је свуда радосно дочекивао, излазећи му у сусрет, обично у литијама са више хиљада учесника. Често се догађало да је вечерњу служио у једном селу, јутрење и литургију следећег дана - већ у другом, најближем селу, а затим опет вечерњу - у трећем селу. Био је предузео и значајна путовања у такозвану „Верховину", у села Тјутковци и Прислоп на самом „развођу", где је пролазила чехословачко-пољска граница и где су врхови Карпата одвајали Карпатску Рус од Галиције. Тамо је било немогуће доћи не само аутомобилом него и сељачким колима. Једном су довели коње и преосвећени Јосиф и његови сапутници, архимандрит и јерођакон, одважно су узјахали коње и прешли читавих седам километара јашући по врлетним и стрмим планинским стазама да би донели велику духовну радост верујућим сељацима који још никада нису видели епископа међу собом. У оба села положени су темељи скромних дрвених храмова, који су касније освећени.

Владика Јосиф је био веома строг и многозахтеван, али и крајње праведан према свештенослужитељима који су били на челу тог спонтаног православног покрета, подстичући једне и кажњавајући друге, оне недостојне. Његова главна брига била је да све те своје разноврсне напоре крунише постављањем најдостојнијег архипастира који би могао да плодотворно настави дело које је он започео. Он је изабрао заиста најдостојнијег кандидата - протосинђела (касније архимандрита) Јустина (Поповића), строгог, ученог монаха подвижничког живота, који је такође одлично знао руски језик и био велики русофил. На општу жалост верујућих карпатских Руса, отац Јустин, проборавивши у Поткарпатској Рус неко време, одрекао се епископства и вратио у Југославију, где је постао професор Богословског факултета.

После избора митрополита скопског Варнаве (Росића) за патријарха српског, преосвећени Јосиф био је удостојен избора за митрополита скопског. И на овој важној историјској катедри такође развија неуморну архипастирску црквено-просветну делатност.

Али последње године архипастирског служења митрополита Јосифа истински су подвиг исповедништва. Прогнан из Скопља за време Другог светског рата од стране Бугара, који су заузели овај град, он по завршетку рата није могао да се врати на своју катедру и остао је у Београду, где је на њега, као најстаријег архијереја који је остао у животу, био положен тешки крст руковођења Српском православном црквом до повратка у отаџбину патријарха Гаврила, који се налазио у иностранству. Митрополит Јосиф се храбро и неустрашиво држао пред новом комунистичком влашћу Јосипа Броза Тита, не пристајући ни на какве компромисе са богоборцима. Срби који су бежали из Југославије саопштавали су нам следећу чињеницу из овог периода његове делатности, која га јасно истиче у том смислу. Антирелигиозна манифестација која се једном приликом кретала улицама Београда упутила се ка згради Патријаршије, у којој је становао митрополит Јосиф, и, зауставивши се пред прозорима, започела да узвикује: „Доле Јосиф, доле Јосиф!". Нимало не изгубивши присебност духа, митрополит је изашао на балкон и својим продорним гласом, каквим је обично проповедао пред мноштвом верујућих, повикао као да не разуме ο коме се ради: „Доле Јосиф!? Који Јосиф: Броз или Стаљин?".

По повратку патријарха Гаврила, митрополит Јосиф је, природно, постао његов најближи сарадник у управљању Српском православном црквом. Са необичном чврстином и непоколебљивошћу, а уједно и великом вештином, он се борио за права Српске православне цркве и њено ослобађање од потчињености богоборној комунистичкој власти. После смрти патријарха Гаврила свим верним чедима Цркве било је јасно да његов природан и заиста достојан наследник треба да постане митрополит Јосиф. Али, наравно, безбожна власт, која се борила против Цркве, није могла да допусти избор митрополита Јосифа за српског патријарха. И ето, пред саме изборе он је ухапшен и протеран из Београда.

Врло мало нам је познато ο наредним, последњим годинама живота овог храброг српског архијереја. Познато је само да је био тешко болестан и да се, немајући могућности за лечење, постепено угасио у свом изгнаничком заточењу.

Покојни архијереј је велики узор за све савремене јерархе Православне цркве, пример непоколебљиве борбе за истину, што је и најважније за служитеља Цркве, која је стуб и тврђава истине (1 Тим 3:15). Он је узор духовне чврстине која - авај! - тако недостаје многима у наше зло доба, време свакојаких компромиса и споразумаштва са ђаволском лажју. По живописном изразу српског емигрантског листа „Искра", који је објавио дирљив некролог њему, митрополит Јосиф „није био тесто које се даје месити по вољи других", а „још мање је био човек који се даје саблазнити почастима и варљиво-срдачним односом власти која је себи поставила за циљ да уништи Цркву". Свештеном чину патријарха који понизно служи безбожницима и богоборцима он је претпоставио смрт у прогонству само да би сачувао своју савест чистом. Нека је вечан спомен овом великом и храбром исповеднику вере не само у његовом српском народу него и међу свим верним чедима Православне цркве која мрзе сваку лаж и богопротивно лукавство, сада толико хваљене од многих, и која се труде да остану верна Христовој истини до смрти.

Преузето из књиге Савременост у светлости Речи Божје, Задужбина Светог манастира Хиландара (2014.)

Превод са руског: Мирослав Голубовић