Радник долази у апотеку и пита фармацеута: „Имате ли лек за зарастање испуцалих руку?“ Гледајући његову цементом умрљану одећу, апотекар у снежно белој одори, испод које се види кравата и скупа кошуља Сен Лоран, иронично одговара:

„Имамо лек за испуцале ноге и све друге пукотине. Постоје два производа: један је скуп, из увоза, а други је јефтин, домаће производње. Који желиш?"

 Радник каже: „Дај ми најбоље што имаш“.

„Нећете моћи да приуштите увозне лекове. Али на вама је“, одговара апотекар и подругљиво гледа у радницу.

 Не обазирући се на задиркивање продавца, радник му пружа рањене руке и каже: „Радим на градилишту са цементом, руке су ми оштећене и храпаве од посла. Не могу да мазим ћерку по лицу јер се бојим да је не повредим. Ако је скуп лек заиста добар, дај ми га и ја ћу платити оно што ми треба.

При погледу на ове рањене руке, апотекар је пребледео, а речи су му застале у грлу. Готово непознато и давно заборављено осећање кајања и стида изненада му је проболо срце, огрубело ухрањеним животом и спољашњим сјајем. У том тренутку је схватио да се сиромаштво не мери оним што човек има у џепу, већ оним што му је у души...

Добар дан свима и нека нам је Бог у помоћи!

Превод и приређивање: "Борба за веру"