header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Мисли архимандрита Маркела (Павука): Зашто нас православних има тако мало? Штампај Е-пошта
четвртак, 09 новембар 2023

 Драга браћо и сестре, срећни смо што припадамо Једној Светој Саборној и Апостолској Православној Цркви. Ипак, вероватно је свако од нас размишљао о томе зашто нема толико православних хришћана, за разлику од католика или муслимана, којих у свету има милијарду. Нажалост, међу онима који себе називају православцима и тврде да верују у Бога, има људи који то раде формално, не мењајући начин живота.

Ово прилично сложено питање открива се у недељном јеванђелском читању: „... Изађе сејач да посеје семе своје, и док је сејао, једно паде поред пута и згажено, и птице небеске га позобаше; а неко падоше на камен и, изникавши, осушише се, јер није имало влаге; а неко је пало међу трње, и трње је израсло и угушило га; а нека падоше на добро тло и изникнуше и родише стоструко“ (види Лука 8:5-8).

Христос је, испричавши ову причу, узвикнуо: „Ко има уши да чује, нека чује!“

Ученици су питали шта ова прича значи. Он је објаснио: „...Вама је дато да знате тајне Царства Божијег, а другима у причама, да гледајући не виде и слушајући не разумеју“ ( Лука 8:9 -10). То јест, Христос каже да духовну науку није тако лако разумети, а затим објашњава својим ученицима значење ове приче. Зрно је реч Божија; а оно које падне поред пута значи људе који слушају, али тада им долази ђаво и узима реч из срца њихових, да не поверују и спасу се (в. Лк. 8, 11-12).

Сећам се из детињства како је цело наше село недељом и празницима заједно ишло у цркву, а онда су почетком 70-их изградили трговачки комплекс са великом салом кафане. И већина људи је одмах после службе почела да се окреће тамо где су као река текли пиво, вотка и вино. Све ово је било праћено не само забавом, већ и свађама и тучама. Овако је ђаво усред бела дана духовно опљачкао оне људе који су још недавно били у цркви, слушали Јеванђеље и молили се.

Невоља је када се празници завршавају не толико у доброчинству и мисионарском служењу, већ само у гордости, сујети, прождрљивости и опијању, а то се сматра највишом манифестацијом љубави.

Зрно које је пало на камен представља оне који слушају Реч Божију и са радошћу је примају; али пошто немају корене, односно нису укорењени у црквеној традицији, верују у добра, мирна времена, али приликом провере вере отпадају (видети Лк. 8,13). Сада видимо да се ово дешава. По речима једног епископа, почетком 90-их, када је престао атеистички прогон Цркве, многи су долазили код нас, прихватали свештенство, па чак и чин епископа; међутим, сада када је почела провера вере, они отпадају од Цркве или одступају у раскол.

Зрно које је пало међу трње су људи који слушају Реч, али због световних брига, богатства и задовољства, зрна вере у њима не сазревају (в. Лк. 8,14). И ми ово видимо стално. Душа сваког човека је по природи хришћанска, јер тежи добру и светлости, али због сујете живота, тежње за срећом и задовољствима, потискују се сва добра која је Творац поставио и не доноси добре плодове, напротив, шири око себе зло, неповерење, мржњу, организују револуције и покреће ратове.

Само жито које пада на плодно тло, а то су они који, чувши Реч, чувају је у добром и чистом срцу, доносе плод у трпљењу. И опет Христос Спаситељ завршава своју поуку возгласом: „...Ко има уши да чује, нека чује!“ (видети Лука 8:15).

Време је да размислимо: којој категорији људи припадамо ти и ја?

Тешко да неко од нас може да каже да је из те категорије људи који су толико обрадили своја срца сузама покајања да у стрпљењу стоструко доносе плод.

Јеванђеље позива све да раде на томе да зли дух нема приступ нама и да нам не украде зрнце побожности. Молитва је најбољи начин да нас заштити од ђаволских искушења, све док је пажљиво чинимо. Ако је наше срце постало тврдо као камен услед нагомилавања непокајаних грехова, онда треба да се покајемо. Ако су све наше богобојазне намере заглушене животном вревом, онда, и поред све наше заузетости, треба да нађемо времена, посебно недељом и празницима, да дођемо у цркву, помолимо се и покајемо. Ако то покушамо, нећемо остати бесплодни у свом духовном животу.

Осим тога, ова прича нас учи самоодрицању, јер клијају само она семена која сама нестају и дају снагу живота другима. Све док мислимо да нешто значимо на овом свету, о томе се мора водити рачуна; Све док имамо само чисто трговачке односе са другим људима, нећемо уродити добрим плодом.

Када смо сада ми, епископи и свештеници, неселективно, без суђења и истраге, оптужени за колаборационизам, онда, иако су ове речи измишљене и клеветничке, лажне природе, ипак треба да размислимо зашто људи не перципирају те речи наше јеванђелске проповеди и не верујте им. Најлакше је оптужити ове људе за превару и злобу, рећи да су ти људи атеисти. Али зар нисмо себи дали разлог да нас оптужују они који стално траже разлог (видети 2. Кор. 11:12)? Да ли смо сви довољно радили да искоренимо бес, сумњу и немилосрдност из наших срца? Нисмо ли многе људе завели љубављу према новцу, елеганцији, скупој одећи, неумереношћу у испијању алкохола, раскалашним погледима или чак поступцима?

Испоставља се да ми сами намерно не сејемо зрна Речи Божије, него трње зла. Стога, нема шта да се чуди што је сада овај трн израстао и покушава да потпуно заглуши проповед Јеванђеља забраном наше Цркве.

Свети Јован (Максимович), који је прво завршио нашу богословску школу, потом био Епископ черниговски, а у дубокој старости, мало пре смрти, митрополит тоболски нас упућује да не служимо себи, не својим страстима, него Богу. и људи. У књизи „Илиотропион“ („Сунцокрет“) он поучава како своју вољу ускладити са вољом Божијом и који су плодови тога. Он показује да, као што је чаша сунцокрета увек окренута сунцу и зато сазрева и даје уље, тако и човек који своју вољу непрестано усклађује са вољом Божијом духовно расте и доноси уље добрих дела.

Зато, драга браћо и сестре, научимо да своју вољу увек усклађујемо са вољом Божијом, трудимо се да очистимо своја срца сузама покајања, отерамо злога који хоће да нас опљачка, пажљивом молитвом, и тада нећемо уплашени сталним прогоном православних хришћана, нећемо се обазирати на то да нас нема толико као припадника других вероисповести, јер није важан број, већ способност и снага да се одупремо злим силама овога света. Ко може да се одупре злу, с Богом је; а кога зло победи са лукавим је.

Превод: "Борба за веру"

Извор: pravlife.org/ru

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 новембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.