У животу верника увек има места за чудо. Ако ништа друго, сам људски живот није ништа друго до чудо. Баш као и свет у коме човек живи. Баш као и сам човек. С друге стране, многи верници имају чудну жеђ за чудима. Логика таквих људи је, на први поглед, једноставна: пошто је Бог толико великодушан на чуда да без чуда није ни свет настао, ни дело људског спасења није извршено, будући да је и Свето писмо и житија светих, свакодневни живот испуњена чудима, зашто се онда не дешавају чуда у конкретном, индивидуалном животу?
За почетак, зашто су човеку уопште потребна чуда? Бог му је дао дар живота и света у коме живи. Окружен је блиским, вољеним људима, у стању је да оствари свој потенцијал и способности у раду и стваралаштву. За своје спасење Бог је постао човек, умро на крсту и васкрсао. За њега је Бог створио Цркву у којој се може причестити непролазним Животом, примајући у себе Самог Христа. Која су још чуда овде потребна? За шта и у коју сврху? Човек је сведок и истовремено предмет највећих Божијих чуда. Шта би више могао да пожели? Али, авај, људи то желе. Они желе обнову и мироточење икона, желе виђења и откровења, очекују да их Господ посети нечим посебним или да ће од неког старца чути до сада непознате ствари. Не добијајући чудо, они почињу да измишљају, обичним догађајима приписују чудесну природу и у свакодневним ситницама виде посебан Промисао Божији. А главна ствар је веровати. Верујте у чуда која се дешавају на сваком кораку, у изузетан Промисао Божији за обичног грешника. Невоља такве жеђи за чудима је, пре свега, што се човек, постепено и неприметно, навикава да очекује чудо. Сачекајте са чврстим поверењем које ће Господ свакако дати. Рачунајте на Божију милост као на нешто што једноставно не може да не постоји. Размислите само: колико човек мора имати сујете и гордости да би се тако лако сматрао достојним редовних, бројних чуда! Корен ове сујете је заборав. Ако човек заборави на захвалност Богу, на чудесност и јединственост свега што је Бог учинио ради свог спасења и дао за радост свог земаљског постојања, онда човек сигурно почиње да жели више. Човек не размишља о томе да једноставно нема где да иде. А све почиње са навиком. Генерално, лако се навикнемо на добре ствари. Тако лепота природе, љубав најмилијих, па и Црква са својим Тајнама постају навика. А онда почиње потрага. Непотребна и бесмислена потрага за чудима. Исход је увек тужан и избор је мали: или завођење или разочарање. Или прво прво, па друго. И не можете кривити никога. Ако не желите да будете разочарани, немојте бити очарани. Ако не желиш да се изгубиш, не иди кривудавим путем. Живите, држите заповести, учествујте у Тајнама Цркве и благодарите. Изгледа једноставно, али такав живот је већ право чудо. Иако није само жеђ за чудима. Постоји категорија људи који уопште не очекују чуда јер су навикли на „велику и богату“ милост Божију. Ови људи су свакако верници, међутим, постоји нешто у шта не верују и што би најрадије не знају. Ово је истина живота. Истина живота, као што знамо, јесте да је Бог створио човека по свом лику, дао му слободну вољу, разум, виталност и сам живот. А сада само од самог човека (и од њега самог) зависи какав ће бити овај живот. Сваког дана, и из озбиљних разлога и због ситница, човек се суочава са потребом да изабере, а након што је направио избор, суочава се са неминовношћу одговорности и неминовношћу последица. Ако има довољно вере, стрпљења и снаге, ствара живот какав жели, ако му недостаје одлучности, храбрости и чврстине, живи како мора. Али и у првом и у другом случају, једно је непобитно: особа сама бира (а чак и ако покуша да избегне избор и да неком другом могућност да изабере уместо њега, онда ову одлуку доноси искључиво сам) , одговорност за то сноси сам и самим тим је увек сам крив за своје тешкоће и проблеме. Наравно, Бог никада не напушта човека; Он спремно помаже раднику, јача болесника и чини мудрим доносиоца одлука. Али Он не чини за нас оно што ми сами можемо. Не решава проблеме инфантилних, не ради посао лењих, не доноси одлуке за аљкаве и не сноси одговорност за кукавице. Многи људи, чак и верници, радије не верују у ову истину, а неки би волели да је уопште не знају. Међутим, ова истина постоји и функционише. Тачније, једино ради. Дакле, сваком ко не жели да живи по овој истини не преостаје ништа друго него да чека време са мора, и чудо од Бога. Очекујте чудесно решење проблема, надајте се Божјој интервенцији у ситуацији збуњеној сопственом неодговорношћу, неодлучношћу или стидљивошћу. Тражити посао, лежати на софи, молити за породични живот, боравити у самоћи... Авај, таквих је ужасно пуно. И, што је најтрагичније, код нашег брата-свештеника долазе искључиво ради утехе, сажаљења, саосећања и надахнућа за даље бесплодно ишчекивање чуда. А како се само увреди када покушате да их узбуркате, пробудите одлучност, усадите осећај одговорности, распалите жељу у њима. Када говорите о томе да вода не тече испод камена који лежи, а да Бог укрепљује радника и игнорише молитве онога који очекује да Бог узме његов живот у своје руке и избави га од потребе да бира, одлучује и одговара. Авај, ово је једина категорија људи којима се не устручавам да кажем речи које нико не очекује да чује од свештеника: чуда се не дешавају. Таква чуда каква очекујете се не дешавају, не могу бити и не треба да се дешавају. А ако заиста желите чудо, коначно узмите живот у своје руке. Ако сте годинама чекали нешто непознато, онда ће само ово бити чудо. И Бог ће одмах одговорити на вашу одлучност. Верујте ми, нећете имати ни најмање сумње да Он чини чуда у обичном људском животу: чудесно помаже раднику, чудесно опомиње онога који бира, чудесно прати онога који хода. Превод: "Борба за веру" Извор: https://pravlife.org/ru/ Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|