Апостол Лука пише у јеванђељу: „И тај Исус имаше око тридесет година кад поче да проповеда јеванђеље (Лк.3:23). Поставља се питање због чега не пре, него у тридесет година? То је због искуства код људи, јер се рачуна да је човек духовно искусан тек од 30-те године.
И као што знамо, све до 20-тог века и Првог светског рата није било богословских школа у Србији и опет питање због чега? То је опет због искуства, јер су сви јеретици били школовани људи без православног искуства и на основу школа и теорије они су умели да говоре лепе беседе и да обмањују људе, па да не би тога било у Цркви Бог је укинуо школе и принудио је пастире да говоре из свог искуства или да ћуте. Сви свети Оци су говорили из свог искуства, па тако и апостол Јаков, брат Господњи по плоти, први архиепископ јерусалимски говори из свог искуства овако: „Не будете многи учитељи, браћо моја, знајући да ћемо већу осуду примити, јер много грешимо сви. Али ко у речи не греши, тај је савршен муж, моћан обуздати и сво тело“ (Јак.3:1-2). Све ово апостол говори из свог искуства и ништа он не говори школски и теоретски. Апостол овде открива основни узрок свих врлина и сваког савршенства, и говори овако: „Ко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан обуздати и сво тело“. И обратно апостол открива узрок свих несрећа и беда и говори, да ко греши у говору, тај не може да обузда своје тело и тај губи власт над својим телом. С тим што има и унутрашњи говор, као што је Господ рекао Јеврејима: „Зашто ви мислите зло у срцима својим“ (Мт.9:4)? А могао је Господ да каже и овако: „Зашто ви говорите зло у срцима својим"? Тако апостол говори да управа над телом зависи од говора спољашњег и унутрашњег, и Сам Господ потврђује речи Свог апостола и говори: „Од речи својих оправдаћеш се, и од речи својих осудићеш се“ (Мт.12:37). Да применимо речи апостола Јакова на црквеног пастира и на Тело Христово и да кажемо овако: ако црквени пастир у речи не греши, он је савршен човек, и моћан је обуздати и своје тело и Тело Цркве. И обратно, ако црквени пастир греши у говору, он губи власт над својим телом, па тако губи власт и над Телом Христовим, јер није могуће да неко управља Телом Христовим, ако греши у говору и изгубио је власт над својим телом. То потврђује и апостол Павле и заповеда: „Епископ ваља да је непорочан (без порока)... (види 1Тим. 3 глава). И сада по апостолу да размотримо данашње стање у Цркви. Сада у Цркви епископи и свештеници баве се политиком и трговином и подржавају данашње разбојнике – масоне и богаташе, који владају светом, и сви они обавезно греше у говору и они немају власт над својим телом, па не могу имати власт ни над Телом Христовим. Ово је време Апокалипсе и сва политика припрема људе на зацарење антихриста. Господ је рекао Јеврејима: „Ви сте од оца (вашега) ђавола... он је човеко-убица од искона... и он је лажа и отац лажи“ (Јн.8:44). Од почетка политика је лагала и лагала, па ипак су у Цркви расуђивали: није политика од оца лажи и ми не подржавамо данашње разбојнике – масоне и богаташе, који владају светом, него у Цркви просто морају да се баве политиком. Али сада је политика већ довела до таквих размера многа човеко-убистава, да се већ не може рећи да то није од човеко-убице ђавола. А што се тиче трговине, Господ је бичем истерао трговце из храма и рекао је: „Писано је, дом Мој дом је молитве: а ви учинисте од њега пећину разбојничку“ (Лк.19:46). И Сам Господ јасно заповеда да у Цркви не подржавају данашње разбојнике, данашње масоне и богаташе, који владају светом, јер тако и људи у Цркви постају разбојници. Господ заповеда да се у Цркви баве молитвом и Господ потврђује да спасење Тела Цркве зависи од молитве, а не од политике и трговине. На основу тога можемо закључити, да ко се у Цркви бави политиком и трговином и подржава данашње разбојнике – масоне и богаташе који владају светом, тај и сам постаје разбојник и обавезно греши у говору и губи власт и над својим телом и над Телом Христовим. Само из искуства може човек да разуме све речено и за потврду тога наводимо Слово из старог Синаксара, па и то слово само из искуства може да разуме човек, који се бави умном молитвом. Слово од Отачника, о трпљењу и послушању (4 новембар) Казивао је неки од Отаца, како је неки школарац, тј. схоластик антиохијац дошао код неког Затворника, и молио га, да би примио њега и учинио монахом. И говори њему Старац: „Ако хоћеш да те примим, онда продај цело имање своје, и дај сиромасима, и по заповести Господњој примићу те“. И отишао је овај, и учинио тако. Потом опет говори њему другу заповест: „Можеш ли да сачуваш заповест, да не говориш (са људима)“? А он је обећао да учини тако. И онда је пребивао пет година не говорећи (са људима). И тада су почели неки њега да славе. И онда говори њему Отац његов: „Ниси ми потребан, него ћу те отпустити у општежиће у Египат“. И отпустио је њега да види, да ли ће почети да говори, или неће да говори и даље. А тај ученик је свршавао заповест, и ништа није говорио, ни у општежићу, где је дошао. Хтео је онда да искуша њега Отац (игуман), који га је примио у општежиће, да види да ли је нем, или није. И пустио је њега ради одговора на набујалу реку, да би по нужди рекао, да не могу да пређем. И послао је брата за њим, да види, шта ће учинити. Па кад је дошао ученик на реку, и како није могао да пређе, онда је преклонио колена своја (на тајну молитву); и гле, дошао је крокодил, и узео је њега, и пренео га на другу страну. И кад је учинио оно наређено, онда је дошао опет на реку, и опет је узео њега крокодил, и пренео га на другу страну. И брат, који је послан за њим, дошао је и ово казао Оцу и братији, и сви су се зачудили. И догодило се после неког времена да он усне (јер смрт је сан за праведника); и онда је послао овај Отац (игуман једног брата) ка Затворнику, који је послао њега у општежиће, говорећи му: „Мада си немога послао (овамо), али ипак анђела Божијег". Тада је одговорио Затворник, говорећи: „Није нем, него врло говорљив (зјело глагољив), и чува заповест, коју је испрва примио, и пребивао је тако врло говорљив у себи све до своје кончине“. И сви су се зачудили. Затворник је рекао да је тај ученик био зјело глагољив, а то значи: врло говорљив у себи, значи да је много разговарао са Богом у себи, значи да се много молио у себи. То може да разуме само из искуства човек, који се бави умном молитвом. |