Из циклуса „100 духовних савета Светог Игњатија (Брјанчанинов)“. Анализира митрополит Антоније (Паканич).

Свети Игњатије (Брјанчанинов):

Постоји дивна сродност између јеванђелских заповести и крста! Вршење заповести привлачи крст на рамена извршиоца, а крст усавршава нашу делатност према закону Христовом. Крст је знак Божијег избора, печат Христов.

Митрополит Антоније (Паканич): Живети по јеванђељским заповестима и ношење крста два су крила нашег спасења. Стога Свети Игњатије је приметио њихову сродност и нераздвојивост. Немогуће је спасти се без испуњавања заповести, као што је спасење немогуће без ношења крста. Испуњавајући заповести, постајемо војници Христови, обучени у оклоп: молитва као штит и крст као оружје и снага. Очување заповести је свесно стављање крста на своја рамена, што нам заузврат даје снагу да држимо Божје заповести и ’оплемењује наше активности‘. Ово је мач са две оштрице.

Крст садржи сву „поезију и прозу“ хришћанства. Ношење је и тужан посао и радосна утеха. О величини Крста Свети Јован Златоусти је рекао: „Ако ме неко пита шта је чудесно учинио Христос, онда ћу изоставити небо, земљу, море, васкрсење многих мртвих и друга чуда која је учинио... и показаћу само на Крст, који је више славнији од осталих.” То потврђује и Свети Јован Дамаскин: „Свако дело и чудо Христово је велико, и Божанско, и задивљујуће, али најчудесније је од свега Његов часни Крст.

Крст је заиста за изабране, „знак Божјег избора“. И видимо да је светима дата способност да виде надземаљско: умели су да препознају лепоту и сладост Крста, његово највише значење.

Тако је Преподобни Јустин (Поповић) узвикнуо: „Заиста је несхватљиво уму, заиста неистраживо, да Богочовек страдањем и Крстом спасава свет... несхватљиво и неистраживо, али истинито и ваљано: за богочовечанску стварност и истина неизмерно превазилази људски ум и логику...“

А онда је Преподобни указао где на земљи да тражимо Небо: „Све богочовечанске силе Часног Крста, сва свеспасавајућа сила Крста, сва неопходност Крста, сва чудеса Крста, све свепобедности Крста апостолски су надахнуте и богоугодно и богомудро зачаћене у молитвеном богословљу Цркве. Чак и летимичан поглед на овај задивљујући и величанствени рај црквене мудрости, рај бесмртног, миомирисног богочовечанства, речито нас уверава у то.”

Испуњење заповести Божијих, по речи светих, јесте повратак човека Богу. Повратак од греха и смрти – као изгубљени син, кроз покајање духовно васкрсава. Спаситељ је рекао: „Ко Ме љуби одржаће моју реч; и Отац Мој љубиће њега, и Ми ћемо доћи к њему и настанићемо се код њега“ (Јован 14:21-23).

Али шта значи волети Бога? Свети Јустин (Поповић) каже да љубав према Богу значи „принети своје срце Богу, Богу, принети сву своју душу Богу, сву мисао, сву снага; врати Богу лик Божији; врати слику Прототипу – врати Богу оно што је Божанско у теби. Дакле, љубав према Богу је враћање себе, човека, Богу. Реци: Господе, ево ме - сав Ти, лик Твој; Ово је моја душа, ово је цело моје биће: ово је Твоје.” То је могуће само придржавањем јеванђелских заповести. Свети Јован Богослов учи: „Јер ово је љубав Божија да заповести Његове држимо“ (1. Јованова 5:3). Држање заповести је доказ љубави према Богу, иначе је све остало самообмана.

Потрудимо се да испуњавамо заповести и носимо крст свој без приговора, како бисмо се уз помоћ Божију ослободили окова ђавола, греха и смрти. Љубав према Господу лежи у прихватању Његове свете воље и активном испуњавању Његових заповести и речи. Њему припада свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

Превод: "Борба за веру"