Владимир Димитријевић

Medice, cure te ipsum!

(О хомеопатији још једном)

 Шта је то?

         Пишући о окултним основама тзв. алтернативне медицине, поменуо сам и хомеопатију као један од видова исте. Неко од читалаца сајта „Борба за веру“ проследио ми је текст уваженог оца архимандрита Рафаила (Карелина), који наводи да су многи од руских Св. Отаца (попут Игњатија Брјанчанинова) хомеопатију сматрали применљивом, не улазећи у њене окултне корене. Уважени брат у Христу је од мене очекивао одговор на питање: „Зашто је мој став према хомеопатији одречан?“ Уз дужно извињење што са одговором касним, сада га дајемо, по мери својих снага.

Пре свега ево дефиниције хомеопатије из „Речника езотерије“ (Нолит, Београд, 1995, 156-157):

„Хомеопатија је креација немачког лекара Семјуела Ханемана (S. Hahnemann). Док је преводио једну медицинску књигу, Ханеман је наишао на извештај о ефектима једне дроге која се добија из коре перуанског дрвета и за коју је речено да ублажава маларију и друге грознице. Он је експериментисао са том супстанцом на себи и открио после неколико дана да је развио симптоме маларије. Изгледало је да супстанца која може да лечи неко стање код болесне особе, проузрокује то стање код здраве особе. Радећи на овој хипотези, Ханеман се потрудио да постави темеље хомеопатије, испробавајући различите супстанце на здравим људима и проучавајући симптоме које су те супстанце изазвале, преписујући их затим као куре за стања која су манифестовала исте симптоме код болесних људи. Ти лекови су без изузетка деловали. Ханеман је претпоставио да је конвенционални медицински став према симптомима погрешан, да су симптоми реакције тела у борби против болести и да је стога функција доктора да помогне телу у његовој борби - изазивајући одговарајуће симптоме, пре него их нападајући.

Дрога са којом је Ханеман прво експериментисао био је кинин. Пошто ова дрога производи непријатне нусефекте, Ханеман је покушао да одреди мининиалну дозу која би била фиксна. Ово га је одвело до другог запрепашћујућег открића. Он је открио да што је мања доза, већи је њен лековити ефекат. Узимајући једну меру дроге, он би је измешао са девет мера воде или алкохола, снажно протресао смесу, производећи лек са јачином 1x. Ако је једна мера ове смесе тада била помешана са девет мера воде или алкохола, резултат би имао јачину 2x. Ханеман је користио разблажене смесе од 12 х, то јест један део на билион, и открио да су оне ефикасне. Г. О. Бернард из National Physical Laboratorije сугерисао је да је оно што је Ханеман открио сасвим случајно био начин раздвајања структуралног информативног садржаја хемикалије од њене удружене хемијске масе. Др Барнард је, даље, изнео теоретско објашњење о томе како молекули воде, кад се протресу са супстанцом која је растворена у њима, могу да формирају полимере, или дуге ланце молекула, у истом облику као молекули растопљене супстанце, и како ова порука може да се пренесе кроз серију разблаживања.

Какво год да је објашњење, многи људи сведоче о ефикасности хомеопатске медицине. Скептици истичу да многи од њих такође реагују на ПЛАЦЕБО“.

У упутном „Џепном речнику нових религиозних покрета“ (Intervarsity Press, Duwners Grupe, Illinois, 2002, аутор Irving Hexnam) о хомеопатији пише следеће: „Алтернативна медицинска пракса. Хомеопатија је алтернатива алопатији  (медицини која користи лекове), и потиче из 19. века. Заснива се на принципу да се слично сличним лечи. Хомеопате користе веома мале количине наричито спремљених супстанци да би лечили болест. У Северној Америци хомеопатију у начелу сматрају преваром. У Великој Британији она је део државног здравственог програма зато што је подржава краљевска кућа. У Немачкој је начелно прихваћена скупа са алопатском медицином и пропагирају је групе попут антропософије“.

   Окултни корени

Према хомеопати др Џорџу Витулкасу, хомеопатија се, као и акупунктура, заснива на кинеској теорији о универзалној енергији „чи“ (или „ки“) коју тек треба научно истражити (у његовој књизи „Хомеопатија / Медицина за новог човека“).

Оснивач хомеопатије, Ханеман је заиста био човек који се бавио окултизмом (мада је своје трагове, због рационализма доба у коме је живео, вешто прикривао). Узор му је био Парацелзус, један од претеча модерне медицине, али и човек који се читавог живота бавио магијом.

По Ханеману, постоје читири основна начела хомеопатије:

1. Супстанца која код здраве особе ствара симптоме, лечи их код болесне особе.

2. Медицина мора бити динамична зато што човека лечи извесна динамичка „витална енергија“.

3. Пацијенту је потребно дати само један лек у исто време.

4. За свеукупност симптома мора се наћи одговарајући лек.

Хомеопатски лекови се добијају вишеструким разблажавањем почетних супстанци (од минерала, преко биљних до лекова животињског порекла).

Већ поменути Витулкас тврди и ово: „Модерни хомеопати употребљавају лекове до стотине хиљада пута и више од тога смањеним дејством“. Витулкас сматра да се хомеопатска исцељења не могу објаснити на уобичајени начин: „Разређеност је тако астрономска да не остаје чак ни један једини молекул провобитног изворног лека“.

Ханеман је, уосталом, сматрао да права болест није физичка суштина. Напротив, почиње на духовном нивоу као одступање или неравнотежа силе сличне духу, тј. виталног принципа који покреће људско тело. Ово одступање тек касније се испољава као обољење или болест/.../ Пошто је прави узрок болести „духован“, он мора да се лечи „духовним леком“. Према Ханеману, човека не лечи сам лек (јер је лек разблажен до ишчезнућа), него нека „алкохолу слична суштина“ која оживљава човекову „виталну силу“.

Окултисти и магови су увек ценили Ханеманову праксу (што, уосталом, није нимало случајно: иако је порекло својих идеја крио као змија ноге, оне су потицале из езотеричних извора, попут Парацелзусових списа; то доказује Питер Морел, у свом огледу „Тајанствени Ханеман и окултни корени хомеопатије“). Ево како је хомеопатију примењивао Рудолф Штајнер, оснивач антропософије (о томе пише домаћи окултиста, Живорад Михајловић – Славински):

„Град Кобервиц у Шлезији 1924. године. Одржава се међународна конференција о пољопривреди. Домаћин конференције и организатор је гроф Кајзерлинк, изданак старе племићке породице, која памти крсташке ратове и Фридриха Барбаросу. То, међутим, не пада у очи. Оно што је необично јесте циљ конференције. Пре пола века било је људи који су указивали на немилосрдну експлоатацију природе, на штетност примене вештачких ђубрива и биљних отрова, на опасност од загадивања човечје природне средине. Један, од њих био је предани антропозоф гроф Кајзерлинк и он је предлагао другојачије поступке. Његово велико имање било је идеално место за приказ хуманијих начина обрађивања земље,   уклањања  штеточина  и  томе  слично.

На пространом поседу Кајзерлинкових одувек је било много дивљих зечева. Током Првог светског рата они су се намножили у огромном броју и постали права напаст за пољопривреднике. Прождирали су усеве, гулили кору воћака, уништавали све што је зелено и тако изазивали очајање и гнев околних фармера, чија су се имања граничила са Кајзерлинковим. Ситуацију је отежавао гроф својим животним ставом и филозофијом. Будући да је био антропозоф и велики љубитељ природе, није дозвољавао да се зечеви лове, нити да се трују, а то је био, по мишљењу његових  сиромашних  суседа,  једини  начин  да  се  напаст  уклони.

На конференцију је био позван и чувени бели херметиста, који је обећао да прикаже најприроднији поступак за уклањање зечева без насиља и тровања средине. Међу сујеверним шлеским сељацима колале су сваковрсне приче о њему. Школовани агрономи су се смешкали очекујући добру забаву. То није могло да поколеба грофа Кајзерлинка. Био је безгранично уверен у делотворност беле магије свога госта. Његова херметичка операција, по својој природи хомеопатска магија, требало  је  да  буде врхунац  конференције.

Као увод чувени гост је одржао неколико предавања о природним методама обрађивања земље, у складу са његовом „спиритуалном науком", успут тачно предвидевши ситуацију у којој  се ми данас налазимо — затрованост поља, река, језера и мора, уз даљи опстанак штеточина, које су временом стекле имунитет на већину отрова. Затим је затражио да се убије само један зец и да му се донесе. Извадио је животињи тестисе, слезину и одсекао јој делић коже заједно са крзном. Сагорео је ове делове и пажљиво сакупио њихов пепео. Помешао га је са млечним шећером, који је имао улогу неутралног праха. Затим су његови помоћници извели дуготрајну хомеопатску операцију „потентизације". Хомеопатија, чији је зачетник немачки лекар др Ханеман, јесте метод лечења врло малим дозама оних средстава која у здравом човеку изазивају управо то исто обољење (например, лечење пролива изванредно малим количинама средстава за чишћење). Искуства не-малог броја лекара показују да је деловање многих супстанци које изазивају обољења у уобичајеним концентрацијама, сасвим обратно када се употребе сасвим разређене.

Процес разређивања назива се у хомеопатији потентизација и састоји се у следећем. Помеша се 1 део неке супстанце са 9 делова чисте дестилисане воде (у овом случају супстанца је био пепео сагорелих делова тела дивљег зеца); затим се један део таквог раствора помеша са нових 9 делова дестилисане воде. У тој смеши однос супстанце и воде је 1:100. Од тог раствора узме се изнова један део и меша са нових 9 делова дестилисане воде итд. све до незамисливе разређености првобитне супстанце. Тако разређен раствор има моћ хомеопатског деловања.

Таквом поступку прибегао је бели херметиста. Његова полазна претпоставка била је да су сагорели органи код зечева физиолошка основа нагона одржања врсте. Идеја му је била да изазове код зечева паничан страх делујући на њихова тела минималним количинама поменутих супстанци. Хомеопатска потентизација требало је да преобрази инстинкт одржања врсте у његову супротност, стварајући у животињама стање потпуне несигурности. Остало је само да се добијена смеша распрши у виду спреја и да га зечеви унесу у организам преко дисајних органа. Оператор је сматрао да ће дејство бити исто као код леминга, сићушних глодара, који у тренутку када се прекомерно намноже доживљавају изненадан преображај нагона самоодржања; поремећен нагон их тера да се окупе у велике групе и напусте дотадашњу територију, крећући се до прве велике; препреке (реке или мора), где изврше масовно самоубиство. Остају у животу само ретки припадници врсте и они започињу нови циклус размножавања.

Овај модерни алхемичар изашао је на поветарац са великим судом пуним разређене смеше и помоћу четке дуге длаке распршио на ветру сићушне капи течности. Исту ствар урадили су његови помоћници на више места на граници Кејзелринковог поседа. Прошла су два дана без икакве видљиве промене у понашању животиња. Трећег дана догодила се чудна ствар. Од раног јутра почела је да се формира огромна скупина зечева око стабла старог јасена у близини грофове куће. Били су очито у стању великог немира, унезверено су се кретали, гурали, газили једни друге. Истовремено су пристизале нове масе зечева са свих страна, не обазирући се на људе који су им били на путу. Као да их је моћни нагон терао у одређеном правцу без обзира на све. На удаљеним деловима имања настало је још неколико сличних скупина. Предвече, све скупине спојиле су се у огромни зечји чопор и затим, као да су захваћени несавладивим страхом, ишчезли у правцу севера. Током многих година доцније ниједан зец није примећен на Кајзерлинковом имању“.

Да ли је то наука 1?

  Бранислав Тодоровић, у својој студији „Научне основе хомеопатије (Прометеј, Нови Сад 2005.), тврди да се хомеопатија заснива на холистичко-виталистичком принципу, који је досадашња, материјалистичка наука презирала. Он хомеопатију повезује са новим наукама -  биоинформатиком и нанофармакологијом, итд. Међутим, основни проблем с којим се овде суочавамо је чињеница да све окултне Њу Ејџ технике имају „НАУЧНО“ објашњење: од Махаришијеве трансцеденталне медитације до Хабардове сајентологије. За окултизам је увек било важно да се научно легитимише да би привукао пажњу што ширег круга заинтересованих. Уосталом, постоји и Њу Ејџ физика, тзв. „холограмска парадигма“, чији је популаризатор, Фритјоф Капра, сродник савремене науке и далекоисточних верско-философских концепција изложио у свом делу „Тао физике“. Но, то још увек није ДОКАЗ истинитости неке теорије, као што, из перспективе православне аскетике, доказ није ни ефикасност неке духовне праксе. Магија, јога, зен могу бити ефикасни – али, они нису истинити.

Немачка власт је подржавала истраживања у области хомеопатије од 1936, ди 1939. године. Фриц Донер, лекар – хомеопата, објавио је 1961. године извештај о том подухвату, и показао да је то био потпуни промашај. Иако су Хитлер и Хес били уверени у исправност овог метода, докази се нису могли наћи.

Да ли је то наука 2?

Још 2002, амерички илузиониста Џемс Ренди понудио је милион долара ономе ко, у лабораторијским условима, докаже ефикасност хомеопатских лекова. До данас, нико није прошао ни прелиминарни тест.

Професор Матијас Егер, са Универзитета у Берну, након истраживања које је спровео са стручњацима из Цириха и Бристола у Великој Британији, устврдио је да је сва ефикасност хомеопатије пуки плацебо ефекат.

Др Мехлаун Вагнер је, у свом огледу „Да ли је хомеопатија 'нова наука' или 'Њу Ејџ'“, показује да хомеопатија није никаква наука, него њу ејџ медицина заснована на концепту „виталне енергије“.

Уосталом озбиљна научна истраживања одавно показују да је хомеопатија, у најбољем случају, заснована на „плацебо“ ефекту (чим верујеш да је нешто лек, одмах, чим га примиш, осећаш се боље). Рецимо, Светска здравствена организација је упозорена од стране великог броја медицинских стручњака да спречи употребу хомеопатије у лечењу туберкулозе, дечјег пролива, маларије, СИДЕ и грознице у земљама Трећег света, зато што примена квази - терапије може имати кобне последице по „лечене“. Лекари кажу да хомеопатски „стручњаци“ никакву пажњу у лечењу дијареје не обраћају на дехидрацију код деце, упркос науци и здравом разуму. Тако је са СИДОМ и маларијом, па је употреба хомеопатије у случајевима ових болести просто нечасна.

За крај

Читалац мог текста о алтернативној медицини позвао се на чланак оца Рафаила (Карелина) о прихватљивости хомеопатије као принципа лечења, за који окултна тумачења нису толико битна. Отац Рафил је поменуо и руске Свете: Игњатија Брјанчанинова, Јована Кронштатског, Теофана Затворника који су сматрали да је могуће лечити се хомеопатијом.

Најдубље поштујем оца Рафаила, једног од најозбиљнијих православних хришћанских умника наших дана. Поштујем и његово позивање на савремене Св. Оце. Али, моје мишљење – које ником не намећем – ипак је другачије. Знам да је људима мука од алопатске, често насилне медицине, која човека своди на хемијске процесе, не водећи рачуна о његовој целовитости. Нисам против траварства и народне медицине – кад су лишени бајања и враџбина. Но, хомеопатија ми је била (и остаје) сумњива. Ово питање није догматско, па не одбацујем оне који мисле другачије. Ипак, опрез кад је алтернативна медицина у питању чини ми се више него упутним.

Што се тиче Отаца које Карелин помиње, они су живели у 19. веку, када се о Ханеману и његовим методама знало много мање но данас. Ако су православни некад веровали у геоцентричну теорију космоса, то не значи да их ми у томе морамо следити (Додуше, православна вера је мистички геоцентрична, јер је наша планета средиште космичке драме Божијег јављања у плоти). Дакле, руски Оци 19. века нису знали о хомеопатији оно што ми знамо, а сматрали су је неком врстом нешкодљиве медицине, попут траварства. Уосталом, било је случајева да Оци погреше и у теологији (случај Светог Григорија Нисијског и  учења о апокатастази), али саборни ум Цркве је умео да њихове Богом просветљене личности и православне плодове разликује од интелектуалних неумешности у формулисању октривењске Истине.

На крају, не желим да се спорим ни са ким ко ово моје мишљење не дели. Износим га суду братске, православне, љубави читалаца, али – не дај Боже да желим да се с неким због тога сукобљавам „до крви“. На крају крајева, слободни смо људи. И, како рече владика Данило – ко зна боље, широко му поље.

Господ нека нас све научи и умудри на спасење!

Литература:

1. Ж. М. С. Славински: Психонаути унутрашњих светова, Београд.

2. Б. Тодоровић, Научне основе хомеопатије, Нови Сад, 2005.

3. Stophen Barret, M. D: Homeopathy: The Ultimate Fake, са сајта http://www.quackwatch.com

4. Peter Morrell: The Secretive Hahnemann And the Esoteric Roots of Homeopathy

5. Хомеопатија, чланак са http://sh. wikipedia.org/wiki/homeo

6. Jan Willem Neicnhys: A total disaster fur homeopathy / The  Donner report, са сајта http://www.kwak-zalverij.nl/1050/A_total _disaster _fur

7. Homeopathy not a cure, says WHO,  са http://news.bbc.co.uk/2/hi/health,8211925

8.Homeopathy’ s brnefit questiuned,  на http://newsvote.bbc.co.uk/mpapps/pacetuols/print