Преподобни Нил Мироточиви Атонски (16. век): „У то будуће време, захваљујући сили највећег безакоња и разврата, људи ће бити лишени благодати Светога Духа, коју су примили у светом крштењу, а исто тако изгубиће и грижу савести.

Цркве Божије ће бити лишене богобојажљивих и побожних пастира, и тада ће невоља бити за хришћане, који остану у свету, који ће потпуно изгубити своју веру, јер ће бити лишени могућности од било кога да виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света у света уточишта у потрази за олакшањем од душевних патњи, али свуда ће наилазити на препреке и притиске. Тада ће Јеванђеље Цркве бити занемарено“.

Преподобни  Нил говори следеће речи од лица Божијег: „Прими овај знак и знаћеш као што ти ја говорим: кад одузмем руку Своју од њих, тада ће они вршити бденија и Литургије као трчећи по великом путу… Они ће међусобно слати поруке и примати поруке разнолике (тј. не једнаког) садржаја и под разним изговорима…“

Белешка првих преписивача: „Одузећу руку Моју од њих, тј. кад се одузме благодат Светога Духа. А слати и примати поруке значи, како мисле, да ће се монаси дати на литературу, на разматрање научних и политичких питања, и њихово расположење од духовног окренуће се ка световном, док духовно, посебно молитву на сваки начин ће замењивати и скраћивати“.

Ово предсказање је у потпуној сагласности са предсказањима самог оснивача монаштва светог Антонија Великог о крају монаштва и последњим монасима (видети „Добротољубље”, 1. Том, стр. 129-130): „Говоримо: (монах, предани духу светског многостицања) скраћује молитву да би добавио време за пропадљива дела светска. Много се бринући о стицању блага земаљских својим нечистим лоповским промислом, он се лењи у испуњавању свог молитвеног правила, тј. канона. Па ако твори канон, он га свршава ругајући се над њим скраћивањем молитви, које убрзава да би се што пре занимао житејским бригама о многостицању“.

Сада се скоро све црквене службе скраћују и убрзавају у цркви, а већ се прикрадају и самој Литургији, вршећи је као „трчећи по великом путу“, тј. „на брзину“. И служашчи се изругују и над народним певањем Символа Вере Православне и молитве Господње или чак уопште не дајући народу да их пева, не плашећи се претње Божијег проклетства због немара у делу Божијем (Јевр.48,10).

Древни оци, кад су творили канон, говорили су пуну, савршену молитву, то јест:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ И СЛОВЕ БОЖИЈИ, БОГОРОДИЦЕ РАДИ, ПОМИЛУЈ МЕ (грешнога или грешну)!

Они после њих, оставивши речи „Богородице ради“, почели су да користе ову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божији, помилуј ме“. Затим они после њих избацили су „Реч Божију“ и почели да говоре: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Затим они после њих напустили су „Сине Божији“ и почели да говоре: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Садашњи, савремени оци су напустили Христа, хватајући се за „хрисо“ (тј. злато на грчком), и већ су заборавили „Христа“ и говоре: „Господе Исусе, помилуј ме“. Будући оци напустиће реч „Господе“ и почеће да говоре: „Исусе, помилуј ме“. Затим ће оставити реч „Исусе“ и почеће да говоре само: „Помилуј ме“, и неће бити свесни шта заправо хоће тиме да добију, и неће бити свесни, Ко има да их помилује?

Тешко је наравно, али у много чему праведно, посебно у погледу службе. И ја сам имао прилику да чујем Символ Вере како су отпевали за 15 секунди! Мислим да би сваки репер (брзи певач) позавидео њима. Наравно, не мислим да ће скраћивање Исусове молитве имати посебно рушилачке ефекте, али мислим да је корисно знати њену првобитну варијанту.