КО СЕ СТАЛНО ПРИЧЕШЋУЈЕ, СТАЛНО МОРА ДА ПОКАЈНО ПЛАЧЕ

ВАЖНА НАПОМЕНА

Свети Оци се никад нису бавили надразумним богословљем без страха Божијег, и многе теме никад не би ни покретали да јеретици и кривоверци нису наметали своја лажна учења. Тада су Оци узимали мач Речи Божије и кретали у бој, али су стално говорили да и на то приморава дрскост кривоверних.

Тако је и са нама са „Борбе за веру“. Ми смо најобичнији јадни и бедни хришћани последњих времена, који се оваквим темама никад не бисмо бавили, да новотарци у СПЦ нису почели да сеју семе лажи и олаког приступа Светињи над светињама, Телу и Крви Христовој. Далеко смо од Отаца, али знамо – никад не бисмо ни реч рекли о ономе што нас превазилази, да не дођоше времена да и камење (а каменосрдни смо, лишени покајничког плача, и не тражимо ни од кога да следи нас, него сви да пратимо предање Истине).

За новотарце је стално причешћивање постало норма, али никад и нигде не говоре како би требало да живе и понашају се они који се стално причешћују. Зато ми, сматрајући да је браћи и сестрама Србима потребно рећи шта се тражи од приступања Светињи, узесмо на себе тежак подвиг сведочења.

Понављамо, нека читаоци знају: ми себе не сматрамо светима и достојнима, чак и ако се за Свето Причешће спремамо како је типиком и предањем наше Цркве благословено. И ми падамо под осуду недостојности, јер смо далеко од хришћанског идеала. Једино се трудимо да, како је говорио отац Сава из Вазнесења, ученик оца Гаврила из Ралетинца, ученика Светог владике Николаја, да будемо учтиви пред Богом, и да своју беду не узимамо као норму.

Зато смо љубави наших читалаца решили да понудимо беседу Светог Симеона Новог Богослова, који говори како треба да живе они што стреме што чешћем причешћивању.

Нека свако ко ово чита добро размисли: кога треба слушати – Светог Новог Богослова или попове и калуђере новотарце, који угађају новотарским владикама, ђацима безбожног Зизиуласа и других папских ишчадија. Јер покрет за сваколитургијско причешћивање кренуо је код паписта – на свакој миси примити хостију благословио им је Степничев папа, Пије Дванаести.

Нека свако себе преиспита – како живи и Богу се моли да би се сваколитургијски причестио. Лако је млатити празну сламу и позивати се на неке, тобож ранохришћанске, измишљотине (које се лажно издају за учење наше Цркве); али, шта ћемо када будемо умирали? Хоћемо ли бити криви Телу и Крви Господњој?

Шта брига владике и попове за нас кад будемо умирали (част изузецима!) Шта ће тада вредети позивање на њих и њихову причу? „Нисмо знали, они су нам рекли!“ Они рекли? А шта су рекли Владика Николај и отац Јустин? Шта је рекао Свети Симеон Нови Богослов?

СВЕТИ СИМЕОН ГОВОРИ

Један од највећих светаца у историји Цркве, који се, уз апостола Јована и Григорија, једног од Света три јерарха, удостојио назива Богослов, свагда је служио Свету Литургију, и свагда се причешћивао Светим тајнама Христовим. Али, како? И шта је он говорио о онима који би да се стално причешћују? Може ли да се живи како било, а стално да се прима Господ?

Ево поуке Светог Симеона:

„Дакле, ко хоће да одсече страсти или да стекне врлине дужан је да пре свих добара и са свим врлинама марљиво тражи скрушеност, јер без ње никада неће јасно видети ни сопствену душу. А ако не стекне њу, свакако да неће стећи ни чисто тело. Јер без воде немогуће је опрати прљаву хаљину, а без суза још је пре немогуће да се душа опере и очисти од прљавштина и скврни. Немојмо се изговарати изговорима душегубним и празним или, боље рећи, оним који су потпуно лажни и погубни, него свом душом затражимо ту царицу врлина./.../ Јер ко свом душом тражи скрушеност налази је. Она најпре удахњује чежњу за савршеном слободом и очишћењем од страсти, а затим и чежњу за добрима која је Бог припремио и наменио онима који Га љубе. Све то са сузама, или тачније кроз сузе, доноси божански огањ скрушености. А без суза, како рекосмо, ништа од тога ни у нама самима, нити ма у коме другом нити се икада догодило, нити има да се догоди. Јер ни из Божанских Писама нико неће доказати да се без суза и непрестане скрушености икада очистио ико од људи, или да је постао свет и примио Светога Духа, или да је Бога угледао или да Га је познао да обитава у њему или да Га је уопште икада имао своме у срцу, ако томе није претходило покајање и скрушеност и непрестане сузе које свагда лију из извора, умивајући и перући дом душе и орошавајући и освежавајући њу коју опседа и опаљује неприступна ватра.“

Скрушеност је изнад свега!

МОГУЋЕ ЈЕ СТАЛНО ПЛАКАТИ

Даље Свети Симеон додаје:

„Дакле, они који кажу да је немогуће сваке ноћи и дана туговати и плакати сведоче о томе да су сами обнажени од сваке врлине. Јер ако наши свети оци овако о томе говоре: „Ко хоће да одсече страсти одсеца их плачем, а ко хоће да стекне врлине плачем их стиче”, јасно је да ко не плаче свакога дана ни страсти не одсеца нити врлине достиже, макар сматрао, како му се чини, да их достиже све. Јер од какве су користи, реци ми, занатске алатке ако није ту занатлија који зна да обради грађу и да од ње начини погодан суд? Шта користи вртлару ако сав врт обради и у њега засеје и посади сваку врста поврћа, а са висине не дође киша и не залије их водом? Ништа, разуме се. Тако ни онај ко чини друге врлине и труди се око њих нема никакву корист без те свете и блажене господарице и мајке свих врлина.“

Покајнички плач је, каже Свети Симеон, изнад свих осталих врлина. Ко се достојно причешћује, стално покајнички плаче: „Наиме, као што је цар без своје војске слаб и рањив и ни не изгледа као цар, него као обичан човек, и као што се војске народне и табор војни без свога цара или војсковође лако дају расејати и уништити од непријатеља, знај да је таква жалост [по Богу] у односу према осталим врлинама.“

Једини пут је СВАКОДНЕВНИ ПЛАЧ НАД СВОЈИМ ГРЕСИМА, каже Свети Симеон: „Зато пре свега и уз све друго бавимо се, браћо, покајањем и од њега неодвојивим плачем и сузама које уз њега иду. Јер нити има плача без покајања, нити суза без плача, него је то троје међусобно спојено и није могуће да се једно појави без других двоје. Нека, дакле, нико не говори: “Немогуће је плакати свакога дана”, јер ко тако говори каже и да је немогуће свакога дана се кајати, па наопачке изврће сва Божанска Писма,па и саму заповест Господњу која каже: Покајте се, јер приближи се Царство Небеско. И опет: Иштите и добићете, тражите и наћи ћете,куцајте и отвориће вам се. Јер ако кажеш да је немогуће кајати се и плакати и лити сузе свакога дана, бити смиреноуман, увек се радовати и непрестано се молити, па и стећи срце чисто од свакојаких страсти и лукавих помисли како би се видео Бог, како ћеш рећи да је могуће да то икада постигну трулежни људи? Никако. И тако ће ти се догодити да будеш прибројен неверним, а не верним. Јер ако је Бог рекао и каже и свакодневно кличе да нам је све то могуће да учинимо, а ти Му противречиш,говорећи да ми то не можемо и да нисмо у стању, ти се у сваком случају ништа не разликујеш од неверних.“

НИКАДА СЕ НЕ ПРИЧЕШЋИВАТИ БЕЗ СУЗА, ВЕЛИ СВЕТИ СИМЕОН

Овај велики светац из Студитског манастира нас упозорава (а ми смо подвукли): „Желиш ли, дакле, да се никада не причестиш без суза? Учини оно што свакодневно појеш и читаш, па ћеш тада моћи да то и непрекидно чиниш. /.../Ако, дакле, и ти оно што свакодневно појеш и читаш или чујеш да други читају све без изузетка испуниш и доживиш читавим срцем са смиреноумљем и вером, заиста ти јављам велику радост, јер ако истрајеш у томе што чиниш, трпећи жеђ, бдијући, до смрти се потчињавајући и беспоговорно и нелицемерно слушајући свога предстојатеља, а трпећи сваку жалост и увреду и оговарање и клевету, и не само то, него и бијење и злостављање од своје мање браће, са сваком благодарноћу незлопамтиво расположен према њима и молећи се за њих – радуј се и весели радошћу неизрецивом, јер ће ти не само увече и ујутру и у подне, него и када једеш и пијеш, а често и када разговараш, појеш и читаш, када се молиш и на постељи лежиш, доћи божански дар неизрециви, следити те у све дане твога живота и пратити те на путу, те ће са тобом почивати када почиваш, а када служиш служиће са тобом, тешећи те и блажећи ти болове од напора. И тада ћеш сазнати да је веома умесно и добро рекао свети Симеон (Препрости, духовник Светог Симеона Новог Богослова, напомена „Борбе за веру“) да се нико не причешћује без суза, да је то могуће и да заиста свима доликује. Јер то није рекао он, него је кроз њега Свети Дух то и рекао и записао. Наиме, ако нико није безгрешан, макар живео један дан, и нико не може да има чисто срце, јасно је да човек не сме читавог свог живот ниједан једини дан да проведе без покајања и суза, колико то зависи од њега. Ако и нема сузе, он је тада дужан да их свом снагом и свом душом тражи, јер иначе му је немогуће да постане безгрешан и чист срцем.

А ако неко не пожели да спава на земљи и да бди, мислећи о мноштву својих сагрешења и о тежини својих грехова, и ко не потрпи да исцели ране страсног порива и пристрасности које заударају и труле од немара и запуштености, водећи га ка неосетљивости (што је истинско безумље),како ће имати у свести будуће суђење и осуду грешника и заплакати са срдачним болом?“

ШТА ЗНАЧИ СВЕТИЊЕ СВЕТИМА?

Свети Симеон каже:

„Наиме, свештеници свакодневно говоре и другима проповедају “светиње светима”, гласно кличући (а камо среће да то чине и себи самима), а ви их чујете и кажете: “Дакле, онај ко није свет је недостојан?” Не, него је недостојан онај ко не открива свакодневно тајне свога срца, ко не показује достојно покајање и за то и за оно што је учинио у незнању, ко не тугује увек и не ходи суморан и ко не чини ревносно оно што смо поменули. А ко све то чини и ко свој живот проводи у уздасима и сузама итекако је достојан тога да се причешћује божанским тајнама не само о празнику, него и свакога дана, ако није смело рећи, од почетка покајања и свога обраћења. Јер достојан је покајања онај ко у таквим и толиким делима хоће да издржи до краја, ходећи у смирењу и скрушеном срцу. Тако чинећи и налазећи се у таквом стању, он се свакодневно просветљује душом, примајући помоћ од причешћа светињама и веома брзо усходи до савршеног очишћења и светости.“

Јасно је шта каже Свети Симеон: да, свагдашње причешће је идеал, али ко не плаче сваког дана над собом, ко живи недостојно Светиња, тај себе упропашћује: „Наш укаљани сасуд и наш оскврњени дом није могуће другачије опрати или очистити. Ја ништа више нисам сазнао нити из Божанских Писама, нити сам успео сам од себе да спознам. Наиме, ми свакодневно слушамо како апостол каже: Нека испитује свако себе самога и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер ко недостојно једе и пије тело Господње, крив ће бити Телу и крви Господњој, не разликујући тело Господње. А ако онога ко није показао достојне плодове покајања као недостојног изобличава читаво богонадахнуто Писмо, реци ми ти како ће ико икада моћи да се без суза очисти и да се достојно, колико то од њега зависи, причести тајнама? Јер оне су први плод покајања и као што ми гнусно истечење телесно и сласно мешање срца са сваком страшћу приносимо ђаволу као некакву жртву, тако се опет и сузе које се из срца лију приносе као жртва благопријатна Владици и очишћују срамоту те страсне насладе. Указујући на то, Давид говораше: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети. И са разлогом је тако, јер када нам се душа навикне и тако се свакодневно смирава, ниједан дан не пролази без суза, сагласно Давиду који је рекао: Омиваћу сваке ноћи одар своју, у сузама својим постељу своју квасићу“.

НЕ ВРЕДИ ПЛАКАТИ РЕТКО

Не вреди, каже Свети Симеон, плакати само када се причешћујеш – да би се често причестио, мораш шлакати сваког дана, и то обилно: „А ако не поревнујемо да се тако очистимо, него пожелимо да ходимо у немару и лењости и сујети, ја нећу рећи ништа непријатно да не бих уплашио вашу љубав, осим тога да, ако се и догоди неки пут да се неко можда причести са сузама, односно заплаче или пре Литургије, или током Божанствене Литургије или у само време божанског причешћа, али се осталих дана и ноћи не труди да то чини, никаква му корист неће бити од тога што је једном заплакао. Јер нас не чини одмах чистим и достојним то, него свакодневно и непрестано туговање до смрти, као што нам је сам Владика заповедио, говорећи: Покајте се, тражите и иштите и куцајте. До када? Док не примите, вели, и наћи ћете и отвориће вам се. Шта то? Царство Небеско, разуме се./.../

А ако се не трудимо са свом усрдношћу да стекнемо покајање, духовни оци и браћо, ми се нећемо савршено ослободити од свих страсти и нећемо стећи све врлине, нити ћемо достојно или са сузама по Богу икада моћи да се свакодневно причешћујемо божанским тајнама и да угледамо божанску светлост која им је својствена. Али нећемо никада имати ни чисто срце,нити ћемо се удостојити да, попут светитеља, видимо Бога, ни овде ни тамо јер ћемо, рећи ћу тако, тамо отићи слепи и бићемо, као што Богослов Григорије каже, толико далеко од тога призора “сразмерно овдашњој слабовидости свакога”, колико смо те светлости сами себе својевољно лишили у овоме животу./.../Наиме, онај ко се не утврђује у срцу благодаћу мислим да ничим другим никада неће стећи непоколебиву и непостидну наду. А ко њу нема, чиме ће другим заједно са светима бити узнесен у ваздух у сретање Господу? Чиме ће се тада и наша светиљка, која је овде угашена, поново упалити? Где је јелеј и откуда се може наћи и који огањ, реци ми, има да је упали, и откуда и како, да бисмо тада припремљени и блистави изашли у сусрет женику са упаљеним светиљкама? Јер, као што чујете, када устанемо као од сна, ми има сместа да Му пођемо у сусрет. Ако се, дакле, док седимо и обитавамо у гробовима огласи труба и пробуди нас, ако не будемо имали душе које су још овде као упаљене светиљке, него се нађе или да уопште не сијају, или да једва сијају или тињају или тек што се не угасе, сагласно евангеоским речима, где ћемо тада наћи да или потпуно угашене упалимо, или да у оне које се гасе додамо јелеја који им је понестао? Јасно је да нигде ништа нећемо наћи. Стога се још овде потрудимо да их распалимо покајањем и сузама, како бисмо о васкрсењу блистави и сјајни изашли женику у сретање и да бисмо заједно са њим ушли у Царство Небеско и уживали у вечним добрима, чега нека се удостојимо сви ми у самом Христу Богу нашем, Којем доликује свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.“

КО ИМА УШИ ДА ЧУЈЕ, ОЧИ ДА ВИДИ И СРЦЕ ДА РАЗУМЕ, НЕКА СЕ ПОТРУДИ. А КО СМАТРА ДА ЈЕ ПУТ НЕСВЕТИХ НОВОТАРАЦА БОЉИ ОД ПУТА СВЕТОГ СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА, НЕКА ТРИ ПУТА РАЗМИСЛИ. И ТРИСТА ПУТА, АКО ТРЕБА. ДУША ЈЕ У ПИТАЊУ, ДРАГИ ЧИТАОЦИ. И НАША И ВАША.