Свештенство није каријера, већ узвишени позив, доживотна обавеза служења Богу и народу. Друге професије и занимања обезбеђују производе и/или услуге потребне за пролазни живот појединаца, а свештенство се стара  да задовољи њихове духовне потребе у овом  и спасење у вечном животу. За верујуће хришћане ово само по себи одликује и узноси свештенство изнад других професија. Но има још разлога који доприносе узвишености свештеничког позива.

Од најдавнијих давнина свештенство је уживало веома висок друштвени положај како у многобожачким тако и у монотеистичким друштвима. Но овде ће реч бити искључиво о хришћанском свештенству које је засновао и  благословио Исус Христос, Првосвештеник хришћана.  Јединственост хришћанског свештенства је у јединствености његовог Оснивача, на шта указује апостол Павле у својим посланицама:

Јер таков нам требаше поглавар свештенички: свет, безазлен, чист, одвојен од грјешника, и који је био више небеса; којему ниије потребно сваки дан, као свештеницима, најприје за своје гријехе жртве приносити, а по том за народне, јер Он учини ово једном, када себе  принесе. (Јеврејима 7:26-27

Каква је част и привилегија служити под таквим Првосвештеником, настављајући Његову мисију на овом свету! Први појединци које је Првосвештеник Исус Христос позвао и рукоположоо за свештенике били су Његови апостоли. Њихова апостолска мисија укључивала је дужности свештеничке, као што свештеника дужност укључује апостолско мисионарење

Када су појединци изабрани од Господа Исуса Христа били позвани да буду апостоли, они су се Његовом позиву одмах одазвали. Нису питали колико ће и да ли ће бити плаћени, колика ће им бити плата и какве ће им бити друге принадлежности.  Среброљупци нису достојни  да буду Христови пристави. Од дванаест апостола само је један био среброљубац, а звао се Јуда.

Свештенички чин није за свакога, и није свако за свештеника. Онај који прима свештеничко рукоположење мора знати да се од кандидата за свештеника тражи много више него за оне који се спремају за друге професије. Од ових других се очекују да имају формално образовање које их квалификује за положај који ће заузимати.  Од кандидата за свештенике се очекује вера без мане, беспрекоран морални живот, упражњавање самодисциплине и самоконтроле, уздржавање од неких задовољстава која користе други, непрестано и одано служење другима. Може се очекивати да положај који овако много захтева неће привући свакога већ само оне чија су вера у Бога и љубав за Њега изванредно јаки.

У вези са квалификацјама кандидата за свештенике,  свештеник Стенли Каракас, говорећи да  кандидат треба да у себи осећа призив за ту дужност,  користи две грчке речи:  клисис и клесис да би дефинисао тај призив. Грчка реч клисис, написана са јотом, значи наклоњеност. Кандидат за свештеника мора то желети свим својим срцем. Реч  клесиа, написана са “е”, значи призив, позив.  Она призилази од грчке речи, кало што значи позивати.

Они срећни људи који добију призив од Бога да постану свештеници и одазову му се, постају чланови узвишене заједнице не само апостола, већ и њихових наследника епископа, свештеника и ђакона, од којих су многи заслужили светост служећи Богу и Његовој Цркви. 

Треба напоменути да они који се одазову призиву и прихвате свештенство као доживотну службу и обавезу, треба да буду свесни да материјална добра која буду примали неће бити онако лукративна као  у неким другим професијама. Ако желе да стекну богатство треба да изаберу неку другу професију. Али то не значи да свештеници нису и материјално награђени.

Поред материјалних награда, свештеници добијају и многе друге. Свештенство је, само по себи, највећа награда. Заједно са светим апостолом Павлом, они могу да кажу: Тако смо ми послани мјесто Христа, као да Бог говори кроз нас… (Друга Коринћанима 5:20) Лепота и радост свештеничког позива је у томе што су свештеници слуге Христове и пристави тајни Божијих (Прва Коринћанима 4:1). То је привилегија и част које се не могу купити или платити икаквом свотом новца.  Благодат  Божија која се излива на свештеника и којом он постаје пристав тајни Божијих је  драгоцени дар Божији  који му омогућује да буде слуга Божији и духовни предводник народа Божијег.

У свештенству, служење Богу и народу је једна иста функција. Брига за духовне и материјалне потребе других не остаје ненаграђена.  Служењем другима, свештеник постаје део њиховог живота а они додају пуноћи и смислу његовог живота. У извесном смислу, православни свештеник  је члан сваке породице у његовој парохији, и цела парохија је његова породица.  Његов живот је пун и осмишљен јер он дели и радост и жалост сваког и свих својих парохијана.  Нема важног догађаја у животу верника који не захтева присуство свештеника. Велика је радост и привилегија свештеника да приведе Христу новорођену децу крштењем и обдаре их печатом Духа Светога миропомазањем. Присуство свештеника је потребно за склапање и благослов брака, за освећење светих дарова за причешће, за пријем оних који приступају православљу,  за обављање свете тајне исповести и праштање онима који се исповедају и кају, за тешење ожалошћених, за обилазак болесних, за обављање православног опела и сахрану упокојених и пружање утехе породици. Свештеник је стално потребан, а дивно је осећање знати да сте стално потребни и пожељни. Свештеник не припрема вернике само за живот будућег века, већ се стара да њихов живот овде на земљи учини лакшим, бољим, пунијим и срећнијим.

Православни свештеник је такорећи свеприсутан у својој парохији.  У цркви обавља прописана богослужења; у болницама је да обиђе болесне парохијане и моли се за њих;  одлази у затворе да посети затворенике; улази у домове парохијана да их освети или да посети породице; у погребним заводима и  на гробљима је да обави опело и сахрану преминулих и да пружи утеху породици преминулог. Они којима је потребна духовна потпора позивају га; потребан је онима који имају брачне или проблеме других врста. Бити толико део живота других је велика награда за оне који прихвате свештенички позив.  Није нам позната иједна друга професија која пружа овакву врсту принадлежности какве има свештеник служећи другима. Погледи пуни поверења и осмеси деце, њихово трчање ка свештенику да га загрле, њихово престајање са плачем када их он узме у своје наручје, њихово губљење страха од болести када је он присутан и када се моли – све ове и многе друге су драгоцене награде  свештеницима.

Да ли је узвишеност свештеничког позива неприкосновена или се може понизити, па и изгубити? Нико, сем оних који су у том чину, не може снизити ту узвишеност.  Српски правослвни верници углавном указују велико поштовање својим свештенослужитељима, то јест епископима, свештеницима и ђаконима. Али, то поштовање не заслужују и не треба да га очекују они који својим речима и делима показују да нису достојни те  части.

Они који проповедају љубав а кипте мржњом, не заслужују ту част. Који траже од других да буду милостиви, а они су немилосрдани; они који од других очекују дарежљивост, а сами су шкрти; који  изван храма, па чак и у храму када држе беседе употребљавају речи неподобне; они који се не само тајно већ и јавно  понашају недостојно свога чина; они који траже послушност од својих парохијана и епархиота, а сами се не покоравају одлукама виших власти, сви они се огрешују о узвишеност свога позива и негативно утичу на веру својих парохијана и епархиота. А, нажалост, и такве свештенослужитеље имамо, само они не могу да умање узвишеност свештеничког позива као таквог, већ само свога личног.