ТО СВЕТИ САВА НИКАД У ЖИВОТУ НИЈЕ НАПИСАО!

      Лажни Агиорит и заступник идеја прелешћеног грчког калуђера Елпидија (коме се, наводно, јавља сам Христос и диктира му шта да пише), свој најновији прелесни видео, у коме напада светосавље и двојицу правоверних српских духовника -  пустио је са тобожњим ставом Светог Саве да се треба причешћивати четири пута седмично. Пажња, браћо и сестре! - то Свети Сава никад у животу није написао! Доказаћемо!

Но, најпре мала дигресија.

Грк Елпидије, чија црква деценијама убира и разноси паклене плодовне сваколитургијског причешћивања, - агресивно покушава да те плодове наметне и Србима. А њихов циљ није наше спасење, већ да и нас увуку у погибао у којој се сами налазе. Јер, како је рекао Свети Игњатије Брјанчанинов „Демон који руководи јересју не трпи благочешће“ (они хоће, да пут којим се спасило небројено мноштво наших предака, заменимо за грчке странпутице! Никада се ни један екумениста или новотарац нису посветили, нити ће! Они своје "посвећују" на лажан начин, као паписти!)

Грчка црква је и у јереси и у расколу. Најпре су се расколили од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве усвајањем папиног календара 1923. године, 1965. скидају анатему са латинских  јеретика, све време екуменишу са папом и западним јеретицима, а  2016. године, на Криту, праве јеретички "сабор", где су признали све западне јеретике за цркве. Потом су признали украјинске расколнике, чиме су направили највећи раскол у Православљу од отпадања Рима 1054. године. И не само да су расколили Васељенско Православље, већ и срце Православља – Свету Гору. И уместо да својим Грцима - Вартоломеју (поглавар Фанара), Јерониму (поглавар цркве у Грчкој), Георгију (поглавар цркве на Кипру) и осталим отпадницима преноси „Божије поруке“, Елпидије удара на Србе - светосавце. И, увређен непослушањем светосаваца, који су у њему препознали вука у јагњећој кожи, Елпидије вређа цео српски народ  говорећи како „Србима цури памет на теме“. Мада смо одавно писали о овом лажном „пророку“, и његовом протагонисти у Србији лажном „Агиориту“, многи су се тек сада уверили ко су они заиста. Тек када су ови ударили на српску светосавску побожност – која је српски вековни пут до раја - и двојицу правоверних српских духовника – оца Симеона из манастира Рукумије и оца Јована из манастира Лешја. Више пута смо до сада написали, а сада понаваљамо: сва лажна учења и новотарије, које дробе нашу Цркву већ три деценије, дошла су нам из Грчке! Не са Запада, не из Ватикана, него из Грчке! А донели су их – између осталих – двојица покојних разоритеља Српске Цркве – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, које лажни "пророк" Елпидије и лажни „Агиорит“ хвале из свег гласа.

А сада да видимо, на шта се позива лажни Агиорит, да је тобоже рекао Свети Сава.

Ту је, заправо, реч је о једном канонском писму Светог Василија Великог, које се у Номоканону Светог Саве, који је зборник црквено – грађанског права, нашао као и канони других светих отаца  или Васељенских Сабора. Свети Сава је ПРЕНЕО СВЕ КАНОНЕ, КОЈИ СЕ И ДАНАС, СА ТУМАЧЊИМА, ОБЈАВЉУЈУ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, АЛИ УВЕК КОНТЕКСТУ.  

Ево како гласи тај канон Светог Василија Великог, који лажни Агиорит приписује Светом Сави: “Из Посланице Кесарији патрицији — Писмо

Причешћивати се свакога дана и узимати Божанске Тајне добро је и корисно, јер Сам Христос каже: „Који једе тело моје и пије крв моју, имаће живот вечни“ (Јн 6, 54). Ми пак четири пута сваке седмице причешћујемо се: Недељом, средом, петком и суботом, и у друге дане ако је спомен некога од Светих. А то што је у време гоњења неко принуђен да, немајући свештеника или служитеља (= ђакона), узима својим рукама Причешће, уопште није терет (= преступ), сувишно је и доказивати, зато што је дуговремени обичај то потврдио самим стварима. Јер сви који тихују у пустињи (= монаси), где нема јереја, држе Причешће у кући и сами се причешћују. У Александрији и у Египту сваки и од лаика, скоро већином има Причешће у свом дому, и када хоће сам се причешћује. Јер кад је једном свештеник свршио жртву и дао је, који је узме и причешћује се, треба да верује да се причешћује као од свештеника. Јер и у Цркви свештеник даје део (= честицу) и прима је прималац са сваком влашћу, и тако је приноси устима сопственом руком. Јер исто је по снази: било да једну честицу добије неко од свештеника, било више честица заједно.“

Да кажемо: овај канон је ранохришћански, и односи се на тадашњу праксу, која се ускоро изобичајила. Рецимо, већ четрнаест векова је забрањено хришћанима који нису свештеници да се сами причешћују. Чак се ни ђакон сам не причешћује, него га причешћује свештеник. У време Светог Василија, када прогони Цркве нису били сасвим окончани, било је лаика који су се сами причешћивали.

То је само један од аспеката приче.

Ово је такође канон који је настао у доба прогона Цркве Божје, а о томе савремени руски богослов и пастир, отац Игор Белов, у тексту писаном са Николајем Каверином, каже: „Морална чистота првих хришћана била је толико велика да су били омиљени у народу, називани су светима, јер су пребивали умом и срцем у Богу. Заиста, у древно време сви хришћани који су учествовали у Трпези Господњој, причешћивали су се Светим Тајнама. Дешавало се то једном недељно, према раном сведочанству св. Јустина Философа, и та пракса је касније положена у основу за састављање чина литургије. У доба прогона практиковано је чешће причешћивање пређеосвећеним Даровима. Међутим, то се односи на период установљења Цркве, који карактеришу колико прогони толико и обиље харизматичних дарова (пророчанства, исцељења, васкрсења мртвих, итд.) (видети Дела Ап. 3, 11). Наравно, све је то било у непосредној вези са чистотом морала и живота првих хришћана.

Из писма светитеља Василија Великог (четврти век) знамо за обичај причешћивања четири пута недељно: у недељу, среду, петак и суботу. Међутим, након окончања периода прогона, у црквено двориште ушли су многи људи чији живот није био сасвим усаглашен са јеванђељским заповестима. Најближи ученици Апостола – епископи донели су правила црквеног живота, која су касније канонизована на Саборима. Створен је ред покајника, уз разне видове претњи и одлучења од причешћа. За оне који нису били спремни да се причесте на литургији, уведена је пракса раздавања и примања антидора („антидор“ дословно значи „уместо дара“) на крају литургије, уместо Светих Дарова. Верни се нису приморавали на причешће при сваком посећивању цркве, јер нису сви били спремни да се причесте – било због укора савести, или неких других разлога, личних или друштвених. Управо због 9-ог Апостолског правила које прописује да се остане у храму до окончања божанствене литургије и због оних који се из овог или оног разлога нису могли причестити, почело се са раздавањем антидора, приманог из руку свештеника по завршетку литургије, ради освећења оних који се не причешћују. И управо на тај начин 9-то правило тумачи чувени канониста епископ Никодим (Милаш), а нипошто не у смислу обавезног причешћивања свих присутних на литургији. Према томе, у древној Цркви нису се причешћивали сви верни.

 ________________________________________

Причешћивање читаве заједнице на свакој литургији окончано је због опадања морала. Већ у петом веку хришћани су почели да се причешћују знатно ређе него у првом, у време прогона. Изузетак су били само свештено-служитељи, који су непосредно савршавали литургију, и који су, у складу са канонима, били обавезни да се причесте ради спречавања саблазни међу верујућима и ради потврђивања веродостојности савршења литургије (8 Апост. правило). А мирјани су почели да се причешћују по мери своје спремности за примање Светих Дарова, уз одговарајућу припрему (пост, молитву и исповедање грехова). До те промене у литургијском животу Цркве дошло је под дејством благодати Светога Духа. Црква се и у каснијем периоду држала ове праксе у погледу приступа причешћивању.“

________________________________________

Магистар теологије и потомак вековне руске свештеничке лозе, отац Владимир Правдољубов, ово тумачи: „Изгледа да су се у време прогона причешћивали сви верујући који су присуствовали Литургији. То се види из другог канонског правила св. Дионисија Александријског, у којем се поставља знак једнакости између уласка у дом Божији и причешћивања Светим Тајнама. Међутим, тако је и морало да буде за све време прогона; када су код нас од 1940-1942. све цркве биле затворене, неколицина свештеника се одважила да служи Литургију у приватним кућама. Тим Литургијама су могли да присуствују само они који су се припремили за св. Причешће. Очигледно је да се то утолико пре догађало у време прогона, када је верујући могао доспети на крст, на ломачу, на точкове или под мач. У време Василија Великог, тј. одмах после прогона, постоји пракса свакодневног, односно причешћивања у среду, у петак, у суботу и у недељу, као што се види из одломка његовог писма, које си ми ти послао. У то време је, међутим, већ постојала веома развијена покајничка пракса, која је подразумевала одлучивање од св. Причешћа током много година, а некад и током читавог живота (види његова канонска правила од 56. до 83. и друга - „Номоканон"). И тада је било верујућих који се дуго нису причешћивали, као што се види из 34. правила св. Василија Великог. Према том правилу, жена која је пала у грех прељубе и која се тајно због њега покајала морала је за све време своје одлучености од св. Причешћа да стоји међу вернима, да се јавним покајањем не би открио њен грех и да јој се муж не би осветио. Каквог је смисла за очување тајне имало да човек који се не причешћује стоји међу вернима, уколико су се сви они причешћивали? Наиме, тајна такве особе била би одмах разоткривена. Међутим, чињеница да је она имала где да се сакрије значи да су многи присуствовали Литургији, али да се на њој нису причешћивали. Према томе, ако прихватимо да обновимо праксу из времена св. Василија Великог, дошећемо у тежак положај. Као прво, не знамо ко може свакодневно да се причешћује, а ко би могао и дуго да не приступи св. Причешћу, не знамо како позвати на ред оне који се не причешћују, нити какав минимум да захтевамо од њих – све нам је то нејасно. Као друго, шта да учинимо с правилима одлучења од св. Причешћа? Наиме, јасно је да су она у наше време неостварива, због чега је био забринут и узнемирен већ Шести (или, тачније, Пето - Шести) Васељенски сабор (види његово 102. правило).“

Они који се позивају на Светог Василија Великог, срамно прећуткују услове које је он поставио за Свето Причешће.

У Канонима Св. Василија Великог стоји да је: жена која изврши абортус била одлучивана од Светиње на 10 година; за нехотично убиство одлучење је било 11 година; за учешће у рату 3 године. По 58-ом правилу, прељубник се одлучивао 15 год. од Причешћа; убица је био одлучиван на 20 год. (наравно ако је био спреман да се каје); блудник је од општења у Тајнама био одлучиван на 7 год. (по 59. правилу). По 61. правилу лопови су одлучивани на 2 год, а по 62. правилу хомосексуалци су одлучивани на 15 год. лишавања евхаристијске заједнице. По 64. правилу, ко погази заклетву одлучиван је од Цркве 10 год. По 65. правилу врачари су одлучивани на 20. год. (као убице), а ученици врачара - исто толико, 72. правило. По 73. правилу они који су се ОДРЕКЛИ ХРИСТА ТОКОМ ГОЊЕЊА, ако су се покајали причешћивани су тек на самрти. Сетимо се само, код нас ко се све није одрекао Христа за време комунизма! По 83. правилу они који су се обраћали врачарима одлучивани су на 6 година.

Било је и тада оних који су одбијали да се покају за своје грехе. Св. Василије Велики је заповедао да се са таквима не улази ни у какве расправе, него да се они препусте самима себи.

И Тимотеј Александријски је конкретним заповестима оградио Св. Причешће:по 4. правилу муж и жена не смеју имати однос уочи Причешћа;по 7. правилу жена се не сме причестити кад има месечницу; по 10. правилу и најтежим болесницима пред Пасху се не разрешава мрс, него само вино и уље; по 12. правилу: ко је имао пожудан сан и њиме се наслађивао не може се причестити.

Хришћани 21. века, који долазе у Цркву, гледано у односу на правила којих су се придржавали Хришћани првих векова, обремењени су мање-више таквим гресима, те је питање КАДА И КАКО би се уопште причестили! О овоме неизоставно треба повести рачуна пре одлуке да се причешћујемо на свакој Литургији!

НЕ ВЕРУЈТЕ ЛАЖНОМ АГИОРИТУ, ЧИЈЕ ЋЕМО ЛАЖИ НАСТАВИТИ ДА РАЗОБЛИЧАВАМО. СВЕТИ САВА НИЈЕ НАПИСАО РЕЧИ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА, А СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ НИЈЕ МИСЛИО ШТО И ПРЕЛЕШЋЕНИ ЕЛПИДИЈЕ!