Нисам имао намеру да у време поста полемишем са прелешћеним хришћанима, али пошто се активности прелешћених људи претварају у хајку на наше христољубиво Светосавље, мислим да се упалила црвена лампица и да се трабуњањима прелешћених мора одговорити пре свега уз помоћ Светог Предања и Светих Отаца наше Свете Цркве.

Добих пре два дана од пријатеља линк са видео прилогом са јутјуб канала «Агиорит, Агиорит» (који има преко 56 хиљада пратилаца), са молбом да изнесем своје мишљење. Када чујете на самом почетку да аутор, извесни Антоније, препричавајући свој разговор са неким грчким «старцем» Елпидијем, дословно каже како га је «старац» позвао и рекао: «Господ ми каже да заћутим и да не говорим више Србима...» - наравно да изгубите вољу да слушате даље таква трабуњања али сам ипак одслушао до краја. Да ли може православни Србин, Светосавац, ово окарактерисати другачије него као секташку духовност? Замислите – Господ му каже! Ма шта рече? Није појаснио да ли је Господ његовог «старца» назвао телефоном, пошто у десетак минута више пута понови «да му је Господ рекао», очигледно да тај његов «старац» Елпидије има онлајн везу са Господом.

Шалу на страну, 56 хиљада пратилаца прати овакве «хришћанске» канале. Кад сам одслушао ова трабуњања, на брзу руку сам написао један осврт у коментарима испод видео прилога, јер сам видео да много људи подржава та трабуњања. Било је неколико стотина коментара. И није прошло ни 24 часа, укинути су коментари испод тог видео прилога. Очигледно, Истина није оружје прелешћених, аутор се није усудио да писмено одговори на мој коментар, него је једноставно укинуо коментаре. Због тога сам и одлучио да то што написах на брзу руку, презентујем и на сајту, да остане записано. Признајем да реч «трабуњање» није прикладна за полемику међу хришћанима, али ево ни после 24 часа од момента кад сам то одгледао и написао коментар, не могу наћи блажу реч која би описала садржај тог видео прилога, од онога што тада написах – ради се о трабуњању. Ево тог мог коментара који је избрисан:

«Да ли овај што трабуња зна за ово упозорење светог апостола Павла из Прве посланице Коринћанима (11; 27-31): "...Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени..."

Управо то се данас и догађа међу "отварачима уста" који се причешћују сваке недеље без поста, молитве и исповести и приступају Чаши као тањиру са супом - многи су слаби и болесни и многи умиру. Зашто прећуткује Типик о Светом Причешћу, зашто прећуткује вековно предање Цркве? У једној реченици се позива на Златоустог истовремено кршећи његове прописе. Да ли су ови новотарци чули за Јеванђелску причу о човеку који је прогнан у крајњу таму јер је дошао на свадбу Царевог Сина без свадбеноиг руха? Ко је тај Цар и ко је Његов Син? И каква је то Свадба? Па наравно, То је Бог Отац и Син Му Христос, па наравно да је свадба Света Литургија са Светим Причешћем, па наравно да је свадбено рухо - унутрашња чистоћа човека који је приступио Чаши очишћен постом, молитвом и исповешћу. Наравно да је несвадбено рухо - управо оно о чему говори апостол Павле - недостојна припрема за Свето Причешће. Да ли ти људи некада размисле о речима из Канона уочи Причешћа, да Причешће може бити и на суд и осуду а не само на исцељење душе и тела, да може бити огањ који спаљује недостојне? Дакле, сви Свети Оци инсистирају на припреми постом и исповешћу, без које не треба приступати Светом Причешћу, иначе нам бива на суд и на осуду. Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље, док су међу садашњима само малобројни они који воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни. Наравно да је пожељно да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће, али колико нас је данас спремно за Причешће сваке недеље? Црква је вековима саветовала онима који ревнују на побожном животу, да се исповедају пред духовним оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а свима – неизоставно бар једном годишње. „Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“. (Катихизис св. Филарета Московског). Овде такође видимо да је код нас предањски став да је обавезна исповест пред Причешће. Овакво мишљење имали су и: Свети Димитрије Ростовски, Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, Амвросије, Макарије и Варсануфије Оптински и остали Оптински Старци, Владика Николај и Јустин Ћелијски, Серафим Саровски и многи, многи други. Свети Игњатије Брјанчанинов каже: „Морамо се причешћивати, у крајњој мери, током сва четири поста, четири пута годишње. Ако, на жалост и на несрећу, житејске бриге ни то не допуштају, онда се неизоставно морамо причестити бар једном годишње“. „Није важно да се често причешћујемо, него да се суштински припремимо за причешћивање и да услед тога пожањемо велику корист. Током свог дугогодишњег живота у пустињи, света Марија Египатска се није ниједном причестила: такав њен живот био је припрема за Причешће, којега се удостојила тек пред крај живота“. (Писмо од 16. фебруара 1847. г). Свети Теофан Затворник каже: „Требало би се причешћивати током сва четири поста. Томе се може додати и причешћивање два пута током Великог и Божићног поста… Можемо се причестити још понекад, али не исувише често, да не бисмо постали равнодушни“ („Писма“, I,185)

„Што се тиче ‘учесталости’, не би требало учеставати, будући да та учесталост у значајној мери лишава страхопоштовања према овом великом делу… а под тим подразумевам припрему за св. Причешће и само причешћивање. Чини ми се да сам већ писао да је довољно да се припремимо и причестимо током свакога од четири велика поста“ („Писма“, III, 500). Да ли слушати Свете Оце или неког Елпидија (ако је истина да је то све рекао овом што трабуња), на свакоме је да одлучи лично...»

Ето, то написах, али очигледно не одговара смутљивцима поглед утемељен Светим Оцима и Светим Предањем, за секташки дух истина је само оно што они говоре, какви Свети Оци, какво Предање, важно је да се «старцу» Елпидију јавио Господ, а "старац" то одмах јавио извесном Антонију да то окачи на његов јутјуб канал.

Пријатељски савет, иако знам да је слаба вајда писати слепима код очију – реформишите себе уместо што покушавате да реформишете Цркву Христову. Треба имати послушање према Цркви Христовој, према њеном Предању, а не тражити од Цркве да угађа вашим страстима и хировима. Ти људи отупели у сопственом самољубљу и прелешћени у својој гордости, јурећи за «непријатељима Цркве» не виде да управо они то постадоше.

Нека би Свемилостиви Господ дао да се ови људи избаве од прелести, време поста је прилика за истински духовни живот, прилика да приступе Свадби Царевог Сина у «свадбеном руху», то јест да Светом Причешћу приступе у благодатном стању, очишћени постом, молитвом и исповешћу. А не да у време поста ратују против оних који посте...

Од срца им то желим...

Извор: http://sabornik.rs/