РАДМИЛА РАДИЋ, научни саветник

Институт за новију историју Србије Београд,

Трг Николе Пашића 11

ИЗБОР ПАТРИЈАРХА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У 20. ВЕКУ*

Канонски прописи у раном хришћанству одређивали су да избор патријарха врши обласни, то јест окружни сабор. Касније је то право прешло на државну власт, на владара као заштитника цркве. Када би умро патријарх, византијски цар је сазивао сабор на коме су се бирала три лица и имена изабраних подносила су се цару који би одабирао једног. Следила је интронизација тако што би цар слао патријаршијску мантију и панагију коју је чувао после смрти претходног патријарха. Цар је у царском двору лично предавао новоизабраном патријарху жезло уз свечану изјаву да га признаје за патријарха. Турска власт је углавном признала постојећи начин бирања патријарха с тим што је султан потврђивао избор. Од 1860. године цариградског патријарха је бирала изборна скупштина састављена од свештених и световних лица. Сви чланови изборне скупштине предлагали су три личности, за које је султанска влада претходно службено изјавила да нема никакве примедбе. Потом се тајним гласањем бирао један архијереј који би постајао патријарх и коме је владар издавао службено признање.¹

На сличан начин бирани су патријарси и у осталим православним црквама. Митрополит - примас Румуније бирао се по закону из 1872. године и том приликом је примењивана коцка у случају да кандидати имају исти број гласова. Карловачки митрополит је биран на црквено-народном сабору према саборском устројству из 1875. Сабор се састојао од 75 посланика свештеног и световног реда. Митрополит је биран слободним гласањем и изабрано лице је предлагано владару на потврду.²

Законом из 1890. у Србији је митрополит биран на Изборном сабору. Чланови тог Сабора су били сви чланови архијерејског Сабора (све владике); сви архимандрити; сви окружни протопрезвитери и протопрезвитер београдски; председник Министарског савета; министар просвете; председник и потпредседник Народне скупштине, а ако Народна скупштина није била на окупу, онда председник и потпредседник из последњег сазива; председник Државног савета; председник Касационог суда; председник Главне контроле; ректор Велике школе; ректор богословије. Председник Изборног сабора је био најстарији епископ по освећењу. Световна лица која су учествовала у избору морала су бити православне вере. Сабор се састајао на позив министра просвете и црквених дела најкасније три месеца од упражњења митрополијске катедре. Када се конституисао Сабор, сви чланови су полагали заклетву и потом се приступало избору, тајним гласањем. Митрополит је постајао онај кандидат који би добио најмање 2/3 гласова. Ако ниједан кандидат не би добио 2/3 гласова, избор би се одлагао на четири дана, када би изабрани требало да добије један глас више од половине. Када би се завршио избор састављао би се протокол који се подносио краљу на одобрење и потом би се митрополит постављао указом на предлог министра просвете. У случају да ни у другом кругу ниједан кандидат не добије више од половине гласова, избор се одлагао најдаље за пола године. На овај начин су били изабрани митрополити Инокентије (1898) и Димитрије (1905). У то време православље је било признато као државна религија, а хијерархија и свештенство били су државни чиновници у Краљевини Србији.

Избор патријарха између два светска рата

Избор патријарха 1920. године

Видовданским уставом из 1921. године СПЦ је изгубила статус државне цркве, али је попут других признатих цркава постала, а по доношењу Октроисаног устава из 1931. и остала, јавна установа са специјалним положајем. Избор првог патријарха СПЦ после Првог светског рата извршен је на седници Светог архијерејског сабора 15/28. септембра 1920. у Београду. На то место изабран је архиепископ београдски и митрополит Србије, Димитрије (Павловић). Влада није прихватила овај начин избора патријарха него је 23. октобра 1920. издала Уредбу о избору првог српског патријарха обновљене СПЦ. Уредба о избору првог српског патријарха имала је 24 параграфа и послужила је касније као основ Закона о избору патријарха СПЦ од 6. априла 1930.

Према тој Уредби, патријарха је бирао Изборни сабор између тројице кандидата које је предлагао Сабор СПЦ. Изборни сабор су чинили сви архијереји; администратори српских православних епархија; архимандрити - старешине манастира, најстарији по производству активни окружни протојереји из свих епархија; градски протојереји београдски и нишки и протојереј при Министарству војном и морнарице; председник Министарског савета и активни министри; бивши председници Министарског савета; председник и потпредседници Народне скупштине и сви народни посланици који су православни свештеници или свештено-монаси; војводе; председник Државног савета; председник Касационог суда; председник Главне контроле; председници општина Београд, Скопље, Карловци и Пећ; ректори Универзитета; декани и редовни професори богословских факултета; ректори богословија; председник Академије наука; по један изасланик братстава манастира Хиландара и Патријаршије у Пећи; настојатељи Дечана, Студенице, Жиче, Манасије, Острога, Крушедола, Осоговског и Св. Наума; председници Свештеничког и Монашког удружења. Поменута лица могла су бити у Изборном сабору само ако су била православне вере.

По Уредби о избору патријарха, министар вера држао је у својим рукама све кључне послове: предлагао владару сазив Изборног сабора (чл. 5), састављао списак лица која ће учествовати у избору и сам их позивао (чл. 6. и 7), учествовао у верификацији мандата (чл. 10), предлагао краљу потврдивање изабраног кандидата итд.⁴

Избор је вршен после призивања Св. Духа и полагања заклетве (чл. 12). Сваки члан Изборног сабора је на листићу (добијеном од председништва, једнаког облика и боје и овереним печатом Сабора), тајним гласањем, уписивао име кандидата (чл. 14). Секретар Изборног сабора је позивао чланове Сабора по списку и сваки члан је предавао свој листић у кутију на председничком столу. Гласове су пребројавали председник и чланови које је Изборни сабор изабрао измеду себе. Сматрао се изабраним кандидат који је имао бар један глас више од половине гласова присутних чланова. Ако ниједан од чланова није добио при гласању већину, одмах се приступало ужем избору између двојице кандидата који су добили највећи број гласова. То се понављало све до коначног избора. После гласања листићи су одмах уништавани. Када би краљ потврдио избор, изабрани кандидат се потврђивао Указом за српског патријарха. Потом би следило устоличење (чл. 21).⁵

Изборни сабор састао се 12. новембра /30. октобра и поново у Саборној цркви у Београду, изабрао за патријарха Димитрија (Павловића), архиепископа београдског и митрополита српског.

Избор патријарха 1930. године

После смрти патријарха Димитрија донет је нови Закон о избору патријарха СПЦ 6. априла 1930, који је имао 16 чланова.⁷ По овом закону, Изборни сабор бирао је три кандидата између епархијских архијереја. Изборни Сабор чинили су: сви епархијски и викарни епископи СПЦ; најстарији протојереји града Београда, Пећи и Карловца и дворски протојереј; начелник Православног одсека Министарства правде и референт за православну вероисповест Министарства војске и морнарице; ректори православних богословија; председници свештеничког и монашког удружења; седам по рангу најстаријих чланова Великог управног Савета СПЦ; председник Министарског савета, и активни министри који су православне вере; председници Државног савета, Касационог суда, Главне контроле и ректори Универзитета. Ова лица могла су  учествовати у избору ако су била православне вере. Изборни сабор сазивао се краљевим указом на предлог министра правде у Београду. Изборном сабору је председавао потпредседник Синода СПЦ. Одсутни чланови Сабора могли су да овласте некога од присутних да гласа у њихово име. Избор тројице кандидата вршен је тајним гласањем - листићима. За кандидате су била изабрана она тројица која би добила већину гласова. Ако би више кандидата добило исти број гласова, онда би сматрани изабраним били они који су чином старији а ако су били и чином једнаки, они који су раније рукоположени. Избор ових кандидата саопштаван је министру правде писменим актом, а једног од предложених краљ је на предлог министра правде именовао указом за патријарха СПЦ (чл. 2).

Када се патријаршијски престо упразни, дужности патријарха обављао је Синод а председничке дужности патријархове у Сабору и Синоду вршио је најстарији по произвипдству члан Синода, митрополит, односно најстарији по освећењу епископ (чл. 57 Устава СПЦ и чл. 9 Уредбе).⁸

Архијереји из Светог синода желели су да се избор новог патријарха обави на исти начин и по истом закону по коме је биран и претходни. Председник владе Петар Живковић сматрао је, међутим, да му тај закон не пружа гаранцију да ће бити изабран човек укусу режима, па је припремио нов закон, према коме су у Изборном сабору већину сачињавала световна лица. Пошто захтеви епископа нису прихваћени већ је нови патријарх изабран на основу Закона из априла 1930, митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић) сматрао је избор неправилним и није му присуствова^9. Изборни сабор је изабрао три кандидата од којих је највише гласова добио митрополит скопски Варнава (Росић).¹⁰ Њега је краљ Александар I Карађорђевић истог дана указом именовао за новог поглавара СПЦ.

Избор патријарха 1938. године

Услед конкордатске борбе, изненадне смрти патријарха Варнаве и сукоба Српске православне цркве са државним органима, избор патријарха уследио је тек после пола године. Изборни сабор је почео рад 21. фебруара 1938. Дан пре тога на саборској седници, којој су присуствовали сви епископи, а председавао митрополит Доситеј, предложено је шест кандидата Сабора, који су требали да буду предложени изборном сабору као кандидати за новог патријарха. Образован је кандидациони одбор на челу којег је био митрополит бањалучки Василије. Кандидациони одбор је предложио да се кандидација изврши по областима како би било обухваћено целокупно подручје Патријаршије СПЦ. Одбор је предложио да као кандидати на листу уђу четири митрополита: Доситеј, Гаврило, Петар и Јосиф и два епископа, Николај жички и Георгије будимски. Сабор је примио ову листу, али је епископ Николај замолио да њега не узимају у обзир. Ову молбу Сабор је једногласно одбио и приволео и овог кандидата да се прими кандидатуре.¹¹ Изборни сабор СПЦ-а, који се састојао од 60 чланова, од чега највише световних лица, бирао је од шест кандидата тројицу, тајним гласањем листићима. Краљевско намесништво је у име Њ. В. краља између тројице кандидата бирало једног за патријарха, а министар правде саопштавао је указ о његовом именовању Сабору СПЦ-а. Избору нису присуствовали епископи Иринеј Ђорђевић, Георгије Зубковић, Тихон Радовановић и Мирон Николић.¹² Епископ Николај Велимировић такође није присуствовао избору за патријарха јер је, по речима патријарха Гаврила, одбијао да се састане са представницима владе која је предлагала конкордат.¹³

У Саборној цркви је на дан избора у првом делу цркве био постављен сто прекривен зеленом чојом на коме су стајали крст, Јеванђеље и упаљена свећа. Са леве стране стола биле су у три реда поређане фотеље. У десет сати главни улаз Патријаршије је отворен и на њему су се појавили архијереји, чланови владе и остали чланови Изборног сабора. Пред њима је ишао монах који је носио крст. Пошто су ушли у Саборну цркву затворена су сва врата и Сабор је почео рад. Гласање је било тајно, на листићима. Митрополит Гаврило је добио 50 гласова, епископ будимски Георгије 27, епископ Петар дабробосански 23, митрополит загребачки Доситеј 23, скопски митрополит Јосиф 22, епископ жички Николај 12. Пошто је митрополит дабробосански Петар био старији по рукоположењу од митрополита Доситеја, који је имао исти број гласова, то је први ушао у кандидатуру за Круну. Сви чланови Краљевске владе нису учествовали у избору. Недостајала су четворица, на челу са Драгишом Цветковићем. Одмах после гласања министар правде Милан Симоновић одвезао се у Двор да саопшти резултат гласања, а потом се вратио са потписаним указом краљевских намесника и члановима Сабора саопштио да се за новог патријарха проглашава митрополит црногорско-приморски Гаврило.¹⁴ Новоизабрани патријарх је отишао пред олтар и помолио се Богу. Потом је одржао говор у коме се захвалио на избору и примио честитања.

Према каснијој изјави бившег министра вера Воје Јањића, главни пропусти приликом избора патријарха 1938. односили су се на учешћа председника Министарског савета и активних министара православне вере. У време борби око конкордата председник Министарског савета и сви активни министри који су били за доношење конкордата искључени су из СПЦ-а и тако нису могли да гласају за избор патријарха. Уместо представника монашког реда гласао је представник манастира Св. Тројица код Пљеваља, а уместо проте града Пећи гласао је један свештеник. Такође, уместо седам најстаријих по рангу чланова Патријаршијског управног одбора гласало је седам чланова ПУО. Јањић је рекао да је избор извршен под притиском власти и да су црква и околне улице биле опкољене полицијом.¹⁵

Избори патријарха после Другог светског рата

Почетком 1946. године промовисан је први Устав нове Југославије, који је свим грађанима гарантовао слободу савести и слободу вероисповести. Црква је одвојена од државе, а школа од цркве. Временом ће се испоставити да то није аутоматски значило да ће се држава клонити мешања у унутрашње послове цркве.

Уставом Српске православне цркве из маја 1947, чл. 42, прописано је да се избор патријарха врши на заседању Сабора, проширеном и активним викарним епископима, најдаље у року од три месеца од дана када се патријаршијски престо упразни. Патријарх је могао да се бира између активних архијереја који су управљали епархијом најмање пет година (чл. 42). Патријарх се бирао на заседању Сабора на коме је присутно најмање две трећине чланова под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице изабраних кандидата тајним гласањем и апсолутном већином (чл. 43). Изборни сабор су сачињавали: сви активни епархијски и викарни архијереји; декан Православног богословског факултета; ректори богословија; председник Главног савеза епархијских свештеничких удружења; архијерејски намесници градова: Београда, Скопља, Цетиња, Загреба, Сарајева, Пећи и Сремских Карловаца; настојатељи манастира Жиче, Студенице, Дечана, Пећке патријаршије, Св. Наума, Милешева, Острога, Крушедола и Крке; управник монашке школе; сви чланови Патријаршијског управног одбора и сви председници епархијских савета (чл. 44).

Изборни сабор се састајао у Београду три месеца по упражњењу патријаршијског престола, а сазивао га је Синод СПЦ (чл. 45). Изборном сабору председавао је најстарији члан Сабора, митрополит или ако овога нема најстарији по освећењу епископ. Када се утврди присуство најмање 2/3 чланова Сабора, призове Св. Дух и положе заклетве, председник Изборног сабора чита акт Синода којим се саопштавају имена тројице кандидата предложених од стране Сабора за избор новог патријарха (чл. 47). Избор једног од тројице кандидата вршио се тајним гласањем листићима (чл. 49). За патријарха је био изабран кандидат који је добио апсолутну већину гласова. Ако од предложених кандидата нико не добије апсолутну већину гласова, приступа се ужем избору између двојице кандидата са највећим бројем гласова. У случају да и приликом ужег избора оба кандидата добију исти број гласова, избор између двојице вршио се жребом (чл. 50). Патријарх је устоличаван наредног дана.¹⁶

У члану 48 се наглашавало да избору патријарха могу присуствовати и учествовати само чланови предвиђени овим Уставом. У Уставу СПЦ из 1947. године измењене су одредбе које су се тицале избора патријарха у односу на Устав СПЦ из 1930, утолико што су били избачени они чланови који су утврђивали учешће тела које поставља држава или учешће државних функционера, потврда министарства и владара, а уведена је као новина одредба о услову који епископ мора да испуњава да би ушао у избор за кандидата.

Избор патријарха 1950. године

Избор наследника патријарха Гаврила био је тешко искушење које је трајало неколико месеци. На дан смрти патријарха изашао је Гласник СПЦ. Ту је објављена одлука Синода да је смрћу патријарха Гаврила наступио случај из члана 62 Устава СПЦ према коме власт прелази на Синод. Председничке дужности вршио је митрополит Арсеније Брадваревић, као најстарији члан Синода. Он је такође вршио администрацију архиепископије београдско-карловачке и банатске епархије.¹⁷

Председник Државне комисије за верске послове посетио је 8. маја Патријаршију и том приликом водио разговоре са митрополитом Арсенијем и епископима Викентијем, Валеријаном и Владимиром. Епископима је стављено до знања да архијереји као што су Дионисије Миливојевић, Николај Велимировић, Иринеј Ђорђевић и Венијамин Таушановић не би смели да дођу у обзир приликом избора новог патријарха.¹⁸ Главни одбор Савеза удружења одржао је 10. маја комеморативну седницу поводом смрти патријарха и том приликом је донета одлука да се затражи да два представника Савеза удружења православног свештенства ФНРЈ служе на опелу и литургији 11. маја. Представници Савеза су истог дана примљени у Синоду и председник Удружења православних свештеника НР Србије Алимпије Поповић покренуо је питање учешћа представника Савеза на сахрани патријарха. Чланови Синода су покушали да одбију овај предлог и дошло је до сукоба. Сутрадан су ипак обавештени да су за службу одређени прота Алимпије Поповић и прота Петар Капичић. Чланови Савеза сматрали су да је њихово ангажовање у сахрани патријарха добар начин да се популаризују удружење и Савез.¹⁹ На састанку Извршног одбора Савеза 12. маја, Ратко Јелић је нагласио да чланови удружења морају тражити да се избор патријарха врши у договору са народним властима. Чланови Извршног одбора добили су задатак да што више контактирају са владикама и при том им скрећу пажњу на потребу договора са државним органима.²⁰

Према одлуци Синода од 12. маја, Изборни сабор за избор патријарха сазван је за 10. јун. Истом одлуком сазван је и Сабор у заседање, за 7. јун 1950. Нови патријарх је требало да буде биран према Уставу СПЦ из 1947. године. Међутим у току припрема Изборног сабора вођени су интензивни преговори измеду Савеза и Синода, који су резултирали договором да председник Савеза удружења и представници свештенства из Македоније учествују у избору патријарха, што није било предвиђено Уставом СПЦ.²¹ Представници Савеза су Државној комисији за верске послове редовно достављали извештаје о свим разговорима и контактима које су имали у Патријаршији. Њихова активност била је појачана у другој половини маја. Тако су 20. маја прота Милан Смиљанић и Ратко Јелић предали у Патријаршији изјаву у име свештеника из НР Македоније. Примили су их митрополити Јосиф и Арсеније и епископи Вењамин, Владимир, Никанор, Нектарије, Макарије, Викентије и Иринеј. Митрополит Јосиф је негативно говорио о Удружењу свештеника и одбио да призна постојање било какве цркве у Македонији. Смиљанић је на то одговорио да је Синод тражио од представника Савеза да македонски свештеници поднесу изјаву и предложе људе који би могли доћи у обзир за чланове Изборног сабора. У изјави се признавала јурисдикција СПЦ и изражавала жеља да се сва спорна питања решавају у споразуму са Синодом, по избору патријарха. Митрополит Јосиф је одбио да се прими предлог кандидата за учешће у Изборном сабору и тражио да се предложе бар два свештеника која нису у Иницијативном одбору. Он је захтевао да ти свештеници претходно добију дозволе од својих епископа за учешће на Сабору.

Ратко Јелић, један од функционера Савеза удружења православног свештенства ФНРЈ, поново је 29. маја посетио Патријаршију и разговарао са епископима Никанором и Висарионом. Рекао им је да не би било у интересу цркве да за патријарха буде изабран митрополит Јосиф, као ни епископи Јован или Емилијан. Истог дана Јелић је у друштву са свештеником Илијом Ћуком посетио митрополита Арсенија. Митрополит им је том приликом рекао да су добили упутство од Сабора о томе да нађу начин да се у Изборни сабор позове прота Видаковић, али да се Савез не призна. Говорило се и о кандидатури митрополита Арсенија за патријарха, при чему је митрополит сам себе препоручивао код представника удружења, представљајући се као стари сарадник народних власти.²²

Савез је 6. јуна одржао седницу Главног одбора. Секретари републичких удружења били су претходно инструисани да сами телеграмима траже њено сазивање, иако је датум одржавања већ био утврђен. Главни одбор Савеза дао је предлог да се кандидују митрополити Арсеније и Дамаскин и епископ Викентије, што су чланови Пленума једногласно усвојили.²³ Поводом избора новог патријарха у Веснику се 7. јуна на првој страни појавио чланак под насловом „Какав треба да буде лик будућег патријарха Српске православне цркве". Као један од главних услова постављало се да буде изабран епископ који ће моћи да регулише односе између цркве и државе. Дата је листа имена свих епископа који су имали пет и више година службе (њих 12) и настављало да следећи патријарх не сме бити изабран по старешинству, већ да мора бити доказани патриота који може да настави рад на очувању јединства цркве. По аутору чланка, епископи Валеријан, Василије, Висарион, Емилијан, Никанор, Макарије, Хризостом, Дионисије, Николај и Иринеј Ђорђевић из различитих разлога нису имали право на избор. На крају чланка наведени су бројеви Новог времена, листа који је излазио за време окупације у Србији, у коме су читаоци могли пронаћи сведочанства о сарадњи појединих епископа са окупатором.²⁴ Све ово било је директно уперено против митрополита Јосифа, кога ни влада, ни удружено свештенство, ни македонски свештеници, нису били спремни да прихвате за следећег патријарха. Чланови Изборног сабора почели су да долазе у Београд 9. јуна, па су представници Савеза удружења појединце сачекивали већ на станици. Сабор је заседао и требало је да донесе одлуку о три кандидата. На прве неповољне информације о именима кандидата, Р. Јелић је наредио „поузданим члановима Пленума" да припремају људе за апстиненцију. Наредног дана, 10. јуна, сакупили су се у просторијама Савеза „цивилни" чланови Изборног сабора. Чланови Савеза добили су налог да разговарају и „доказују правилност нашег става и потребу да се постигне сагласност Владе и Архијерејског Сабора". Потом је отворена конференција, на којој је Јелић обавестио присутне да је Влада имала преговоре са Сабором и да би било пожељно да се позове министар Љубодраг Ђурић да пренесе ток разговора и став Владе ФНРЈ. После доласка министра Ђурића више нико није отишао на избор, изузев игумана манастира Студенице Платона, који је стигао са закашњењем.²⁵ Десет чланова Пленума је отишло у Патријаршију и сазнало даје у цркву ушло 27 од 73 члана Изборног сабора, што је значило да немају кворум. Пошто су чланови Изборног сабора изашли из цркве, посетила их је делегација Савеза која им је скренула пажњу да су свештеници ти који се питају ко ће бити изабран за патријарха. Упућена је и представка о избору патријарха, коју су чланови Савеза потписали, али су са неким „цивилима" имали проблема, па су их морали „обрађивати". Имена три кандидата изабрана од епископа приликом првог круга нису никада јавно објављена, али по неким изворима то су били митрополит Арсеније, будимски Георгије и епископ Нектарије, а по другим у комбинацији је био и епископ нишки Јован.  Према писању Весника митрополит Јосиф и његова „клика" укључили су познатог колаборатера, са резултатом да је већина Изборног сабора одбила да узме учешће у избору и остала по страни, тј. ставила се на страну Савеза и заједнички донела резолуцију против оваквог избора. Митрополит Јосиф је у истом чланку отворено оптужен за сарадњу са окупатором за време рата и за узурпацију власти. Непосредно потом он је био интерниран.²⁸ Поједини чланови Изборног сабора присутни на пленуму примили су путне трошкове, а то је по мишљењу Ратка Јелића сведочило да су присуствовали конференцији са Савезом „и са њим се солидарисали".

Власти нису желеле да се за патријарха изабере неко кога су сматрали непожеијним и чинили су све да се то спречи. Генерал Митар Бакић провео је дан пре гласања неколико сати у Патријаршији у убеђивању епископа. После пропалог првог круга у Савезу је разрађена тактика избора који је требало да се понови. Цивиле који су учествовали у избору обилазили су на терену и убеђивали за кога да гласају. Код оних који су били упорнији у противљењу, ишли су или партијски руководиоци или органи из среских одбора и Министарства унутрашњих послова. Негде су претили, а негде убеђивали или чинили уступке. Скренута им је пажња да се по доласку у Београд јаве Савезу, који је био задужен за обезбеђивање хране и смештаја. Зграда Савеза била је испражњена до 25. јуна како би Савез несметано обављао посао. Пленум је био сазван за 28. јун 1950. Савезу су били на услузи и аутомобили за превоз чланова Изборног сабора. Јелић је касније писао: „Верујем да ће владике покушавати опет да изманевришу са кандидатима, па зато треба бити бескомпромисан и дати им до знања да ће опет остати у мањини и то већој него прошли пут, ако покушају да не изаберу предложене им кандидате".²⁹

Изабран је технички одбор у који су ушли: Ђорђије Калезић, Ратко Јелић, Љубисав Јовановић, Милутин Петровић, Крстан Бијељац и Борис Станковски. Већина ових свештеника били су чланови Комунистичке партије. Технички одбор је од 27. јуна бринуо о организацији, пријему и смештају чланова Изборног сабора. Поред тога, они су имали задатак да све податке о држању појединаца бележе и достављају. Сви чланови Главног одбора Савеза удружења морали су да присуствују свечаним службама у Саборној цркви и цркви Св. Лазара. Целом организацијом избора руководили су Слободан Пенезић Крцун и Министарство унутрашњих послова Србије.³⁰ Представници Савеза посетили су 29. јуна поједине владике и дали им упутства како да се држе на Сабору и при избору кандидата. Некима се и отворено претило. Истог дана организован је и пријем код генерала Љубодрага Ђурића.³¹

Синод се састао 12. јуна и заказао други сазив Изборног сабора за избор патријарха за 1. јули 1950. Истом одлуком Синод је сазвао Сабор у друго ванредно изборно заседање за 29/16. јун 1950. године.³² Поводом тога Савез је упутио писмо свим члановима Изборног сабора у коме је апеловао да се учини све да црква добије „достојно лице" за патријарха. „Зато се обраћамо Вама, који сте и прошлог пута помогли Савезу да се не догоди скандал у нашој Светој и свијетлој цркви са предложеним кандидатима, које је митрополит Јосиф са својом групом успео да натури члановима Светог Архијерејског Сабора, а што је овај Савез уз пуну Вашу помоћ осујетио и са тим спасао част и углед наше Свете Српске православне цркве и слободарски дух, који је одржавао наше православље. Ми молимо и апелујемо на Вас да и овом приликом будете солидарни са Савезом удружења православног свештенства и да заједнички и јединствено пођемо на избор Српског Патријарха". Сабор је коначно прихватио да у избору учествују председник Савеза удружења прота Витомир Видаковић и пет делегата из Македоније.³³

Сви чланови Савеза удружења позвани су на састанак у Београд 21. јуна 1950. и ту су остали све до другог избора за патријарха. Сабор се састао 30. јуна и тајним гласањем изабрао три кандидата: митрополита Дамаскина, митрополита Арсенија и епископа злетовско-струмичког Викентија. У суботу 1. јула (19. јуна 1950) обављен је избор. Било је присутно 59 чланова Изборног сабора, а одсутни епископи послали су пуномоћје митрополиту Арсенију. Епископ Викентије добио је 33 гласа, митрополит Арсеније 25, а митрополит Дамаскин два.³⁴ Свечано устоличење новог патријарха обављено је 2. јула (20. јуна 1950) у Саборној цркви. Литургији су присуствовали представници државних власти: министар и генерални секретар Владе Љубодраг Ђурић и министри Тодор Вујасиновић и Влада Зечевић. Владу НР Србије представљали су Милош Минић и Драгослав Мутаповић.³⁵

Избор патријарха 1958. године

Припреме за избор новог патријарха почеле су одмах после смрти патријарха Викентија, али су убрзање добиле половином августа 1958. Избор новог патријарха вршен је по Уставу Српске православне цркве из 1947. године, то јест под истим условима као и избор његовог претходника.³⁶ Патријарх Викентије је оставио наследнику незавидан задатак. Питање Македонске цркве није више могло да се одлаже. Представници Савезне комисије за верске послове су интензивирали контакте са епископатом, а кључну улогу одиграли су Добривоје Радосављевић и Милоје Дилпарић. Дилпарић је 20. августа водио разговор са Ђорђем Смиљанићем, потпредседником Епархијског савета београдско-карловачке архиепископије у хотелу „Балкан". Смиљанић је током разговора изјавио да је он за Србијанца, да је добио позив за Изборни сабор и да у њему има доста Ужичана.³⁷

Епископ Лонгин је 22. августа посетио СКВП и рекао како се увек пред почетак саборског заседања о свему споразумевао, па ће то учинити и сада. Спреман је био да се заложи за оног кандидата за кога му се каже. Напоменуо је да би могао да се састане са М. Дилпарићем ван канцеларије да то не би пало у очи. Био је убеђен, како је рекао, да ће се ићи на избор епископа Хризостома, који је био ђак Јустина Поповића. Јустин Поповић је боравио у Београду и састао се са владикама Василијем и Хризостомом. Епископ Лонгин је предлагао епископа Висариона, али није из његових речи било сасвим јасно да ли хвали епископа Висариона или себе.

Истог дана Дилпарић је водио епископа Доситеја на вечеру у Кошутњак. Током разговора Доситеј није имао лепе речи ни за једног владику, а много „прљавог веша" изнео је о патријарху Викентију и епископу Герману. За Германа је ипак оценио да би он можда био најбољи избор јер је, и поред многих лоших особина, оштроуман, агилан, речит, упућен у црквене ствари и „знао је шта хоће." На крају је рекао да држава треба добро да се осигура и да узме гаранције од кандидата, а да ће он гласати за државног кандидата без обзира ко то био.³⁸

Са епископом Нектаријем разговарао је у Сарајеву, 28. августа, секретар Комисије за вјерска питања НР Босне и Херцеговине. Епископ је отворено питао ко су кандидати Партије - државе, јег је то, по њему, било исто. Изјавио је да неће гласати за Лонгина или Германа, а сматрао је да су најпогоднији Хризостом или Висарион. Представник државних органа одговорио је да разговор мора остати у тајности, да их је епископ Нектарије изневерио у погледу Македонске православне цркве, али ако их изневери и у погледу избора патријарха у том случају доћи ће до рата. Слични разговори су вођени са већином других владика. Консултације су обављене и са другим личностима које су биле у некој врсти везе (пријатељске, породичне) са кандидатима које је држава преферирала. Једну од таквих консултација обавио је Слободан Пенезић са Добрицом Ћосићем који је потицао из истог села из кога и епископ Герман, и чак био у даљим родбинским везама са будућим патријархом.³⁹

Добривоје Радосављевић је према ранијем договору са Синодом СПЦ дошао 8. септембра у Патријаршију на разговоре о избору патријарха. Он је предложио да Сабор на конференцији у току дана необавезно назначи епископе који би били кандидати за патријарха, а да ће држава потом дати своју оцену. Епископ Хризостом је напоменуо да у Патријаршији круже шале о појединим епископима и њиховим претензијама на патријаршијски престо. Жалио се да се против њега протурају приче како је државни непријатељ и питао Радосављевића ко то ради. Он му је одговорио да су у СКВП уочили како Хризостом одобрава све али никад ништа не изврши, после чега је епископ рекао да се више плаши саборске већине него неколико држава. Договорено је да се у току дана одржи конференција и да потом Синод дође у СКВП и саопшти имена епископа који долазе у обзир за избор.

Истог дана око 19 часова, чланови Синода су дошли у Комисију. Епископ Хризостом је саопштио одлуку по којој су вољни да се патријарх изабере споразумно са државом, али да епископат не може дати имена кандидата пошто по Уставу СПЦ на избор има право више од 15 епископа. Епископат је стога молио државне органе да поводом списка личности изнесу шта имају против ког кандидата. После ове изјаве Д. Радосављевић је одговорио: „Држава захтева да један од тројице кандидата буде епископ жички Герман, а друга двојица кога год хоће Епископат". Посета је трајала петнаестак минута.⁴⁰

Сутрадан, 9. септембра, одржана је конференција епископа СПЦ са представницима СКВП у „црвеној сали" Патријаршије. Атмосфера је била хладна и мучна. Радосављевић им је између осталог рекао да њихова одлука од истог дана, да одложе избор кандидата за патријарха, показује да група епископа ради против интереса земље: „Ви сте хтели конфликт, ево вам га. Прихватамо па ћемо видети ко ће се покајати". Председник СКВП је потом говорио о изјави коју је Ђорђе Костић из Зворника дао у истрази, а по којој је епископ Василије Костић примио писмо из иностранства у коме је добио инструкције око избора. Владика није никоме показао то писмо, а инструкције је спроводио. „Василије Костић је, посматрајући плод сарадње за задњих пет година, дошао до некаквог закључка да држава не може и не сме, па да зато мора да попушта и да сарађује са црквом. Данашња одлука то најбоље показује - е нећеш га мајчин сине како мислиш, данас ти се то саопштава. Не ради се ту само да ли ће Герман бити Патријарх или не, него нешто друго је по среди. Треба држави нашкодити, треба потресе створити, треба конфликте направити, треба цркву у нечије политичке циљеве увући и користити... Захтев владе је да се Арх. Сабор поново данас састане и да у светлу ових чињеница размотри своју данашњу одлуку, да спроведе избор кандидата, како је то објављено већ и како је требало урадити, па да се иде даље. Натерали сте нас да изађемо са овим, јер због сарадње задњих година нисмо мислили ово да користимо. Молим, господо епископи, уколико схватате да је наш став правилан, изволите у току данашњег дана поступити по предњем и обавестити нас. Чекаћу Св. Синод у Савезној комисији за верска питања данас у 19 часова".⁴¹

Сви чланови Синода појавили су се у назначено време и саопштили да је Сабор кандидовао епископа Хризостома (13 гласова), епископа Германа (8 гласова) и епископа Висариона (5 гласова).⁴² Митрополит Дамаскин који је у првом гласању добио шест гласова одрекао се кандидатуре, као и епископ Валеријан. Више епископа је имало по један или два гласа, па је чак у једном гласању и епископ америчко-канадски добио један глас. Избори су требали да се обаве 13. септембра 1958, у суботу, у Саборној цркви. Било је предвиђено да присуствују само чланови Изборног сабора, њих 57, а инсталација је требало да се обави 14. септембра. Епископи Висарион и Хризостом су покушали да изгладе ствар са Д. Радосављевићем, али је овај остао званичан.

У току следеће ноћи УДБ-а је поново дошла у Патријаршију, претресла просторију у којој је био епископ Василије и наредила му да првим возом отпутује у Бања Луку и да се јави суду. Епископи су запретили да ће прекинути заседање ако се он не ослободи, а патријарх Герман је рекао Д. Радосављевићу да се неће кандидовати уколико се епископ Василије не врати. Три дана касније, епископ Василије је враћен у Патријаршију и узео је учешће у избору и посвећењу новог патријарха. Убрзо после тога он је поново ухапшен и испитиван.

За новог патријарха изабран је 13. септембра 1958. епископ жички Герман, у закључаној цркви на двочасовном заседању, тајним гласањем. Од 56 присутних чланова Изборног сабора за Германа је гласало 37, за Хризостома 17, а Висарион није добио ниједан глас. Према информацијама СКВП, већина чланова изборног тела са територије Србије гласала је против Германа (од 37 чланова њих 24).⁴⁴ Два празна листића су била предата. Герман је устоличен следећег дана, као 43. патријарх у историји Православне цркве код Срба и пети од када је обновљена СПЦ.⁴⁵ Нови патријарх поседовао је потребно искуство за задатке који су били пред њим. Герман Ђорић је много година провео као парохијски свештеник и као административац. Рођен је 1899. у Јошаничкој бањи и обучаван је као свештеник на Богословском факултету у Београду. После тога је студирао право на Сорбони. Провео је једанаест година као парохијски свештеник и у исто време је уређивао епархијски гласник жичке епископије. Премештен је 1938. у канцеларију Синода, а 1951. постао је главни секретар Синода и Сабора и уредник Гласника, службеног органа Патријаршије. Када је остао удовац, замонашио се и био изабран за помоћног епископа. Једно време је био епископ будимски и администратор жичке епархије. Када је епископ Николај Велимировић умро у САД 1956, Герман је био изабран да га наследи на жичкој епархији.

Герман је много путовао и пре него што је постао патријарх. Био је у делегацији која је 1951. путовала у САД и Западну Европу, пратио је патријарха Викентија у Грчку и СССР. Радио је дуго са патријархом Викентијем, разумео је потребу сарадње са државним органима и од Викентија је много научио о значају таквог рада. Државни органи су га сматрали најподеснијим кандидатом, док је епископ Хризостом био мање по њиховој вољи јер су мислили да је био под утицајем Николаја Велимировића и Јустина Поповића. Неколико година касније, у време сукоба са епископом америчко-канадским Дионисијем, објављено је Саопштење Српске православне црквене општине у Трсту христољубивом српству поводом одлука Св. Арх. Сабора и Св. Арх. Синода у Београду. Потписници ове брошуре били су свештеници храма Св. Спиридона, прото. ставр. др Милоје Араницки, парох, јереј о. Душан Вавић, заменик пароха и чланови управе: Драгољуб Вурдеља, Душан Релић и Ђорде Перовић-Перини. Они су о избору патријарха Германа писали следеће: „У Патријаршији и Београду и последњи црквењак зна, да је Патријарх изабран против воље апсолутне већине Архијереја, уз нечувени терор и корупцију УДБ-е. Ко не зна да су агитација за рачун режима, а за избор тадањег епископа Германа за Патријарха, ишли чланови Свештеничког удружења са мајором УДБ-е Миланом Вилићем и давали члановима Изборног Сабора по 50-100 хиљада динара? Ко не зна о притварању прот. Лазара Јакшића из Загреба, др Саве Љубибратића из Сарајева и других, јер се нису дали сломити; о интернацији извесних чланова Изборног Сабора у хотелу „Праг" у Београду где су их експерти УДБ-е разним претњама застрашивали? Ко не зна да је 19 Архијереја гласало против избора тадањег епископа Германа за Српског Патријарха..."⁴⁶

После избора уследили су пријеми код представника државних органа и честитања. Од избора па до почетка новембра 1958. патријарх Герман је примљен код Добривоја Радосављевића, председника СКВП, Петра Стамболића, председника Савезне народне скупштине, Јована Веселинова, председника Народне скупштине Србије, Милоша Минића, председника Извршног већа Србије, Александра Ранковића и Јосипа Броза Тита.⁴⁷ Имао је озбиљну примедбу пред СКВП што му Јосип Броз није узвратио посету у Патријаршији, као што је то учинио 1950. године. Било му је одговорено да је 1950. то учинио као председник владе, а да је овога пута ту обавезу испунио Александар Ранковић.

На ванредном заседању Сабора СПЦ 1967. године донета је одлука да се одредбе наведене у поглављу Устава Српске православне цркве које говоре о избору патријарха измене (чл. 42, 43), односно да се ставе ван снаге (чл. 44-50 и први став чл. 52). Према овој одлуци избор патријарха се вршио на заседању Сабора, проширеном и активним викарним епископима, најдаље у року од три месеца од дана када се патријаршијски престо упразни. Патријарх се бирао између активних епископа који управљају епархијом најмање пет година (61. 42). На Сабору је морало бити присутно најмање 2/3 чланова под председништвом најстаријег архијереја по освећењу (хиротонији) и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином (чл. 43). Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само за један глас. Имена тројице изабраних кандидата, као и име изабраног патријарха објављује председавајући, најстарији по освећењу архијереј, који после тога и закључује седницу Сабора. Свечано устоличење новоизабраног патријарха обавља се сутрадан по избору у Саборном београдском храму. Накнадно се врши устоличење у Пећкој патријаршији.⁴⁸ То је у суштини значило да Изборни сабор убудуће сачињавају само архијереји. ⁴⁹

Избор патријарха 1990. године

Пошто патријарх Герман, услед дуготрајне тешке болести и од лекара доказане немоћи, више није био у прилици да обавља своју дужност (умро је у августу 1991), децембра 1990. приступило се избору новог српског патријарха. То је био први пут током 20. века да се патријарх бира за живота претходника. Уставом СПЦ такав случај није био посебно предвиђен. Изборно заседање Светог архијерејског Сабора СПЦ одржано је 1. децембра 1990. Председавао му је најстарији архијереј по освећењу, митрополит дабробосански Владислав, а присуствовали су сви архијереји, осим епископа западноамеричког Фирмилијана, који је овлашћење да гласа уместо њега дао једном од владика. На тај начин је у гласању учествовало свих 25 архијереја. На изборној листи за новог патријарха било је 17 архијереја.⁵⁰

Сходно Уставу СПЦ, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата који испуњавају услове. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика. У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13, епископ рашко-призренски Павле 11, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова. У првом кругу добијена су само два кандидата: епископи Сава и Стефан.⁵¹ Трећи кандидат је добијен тек у деветом кругу гласања. Био је то епископ рашко-призренски Павле, који је сада добио 20 гласова.

Уследио је избор патријарха, на апостолски начин, жребом, међу тројицом кандидата. Између три изабрана кандидата тражило се коцком који ће духовник, од три цедуље које носе њихова имена, изабрати име онога који ће бити патријарх. За тај чин је изабран и позван архимандрит троношки Антоније (Ђурђевић), некадашњи сабрат епископа Павла из Благовештења и Раче. После одслужених молитви, он је уз три поклона са Часне Трпезе у београдском саборном храму пред епископима узео три запечаћене коверте са именима тројице кандидата за патријарха српског, преврнуо их више пута, а онда узео једну од њих и предао је председавајућем, најстаријем архијереју СПЦ, митрополиту дабробосанском Владиславу. Митрополит Владислав је стао на свете двери, показао запечаћени коверат, отворио га и саопштио: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле".

Епископ Павле је изабран за 44. патријарха СПЦ у поодмаклим годинама. Монах и аскета који је стајао изнад фракција, представљао је симбол „православног Косова", потребу духовне обнове и помирења у самој цркви и ван ње, али положај патријарха значио је и сналажење у свету политике и дипломатије.⁵³ Многе је изненадило кад је управо владика Павле изабран за патријарха. До тада он није важио (у први мах ни међу самим владикама) за главног кандидата који ће ступити на трон првојерарха. Касније је о томе рекао: „Кад је избор за Српског Патријарха (1990) пао на мене, у својој седамдесет и шестој години, осећао сам се слично. Прибрао сам се, кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и  старању, а не у старешинству. Сматрао сам да права која би могао имати Председник Светог Архијерејског Сабора и Синода не треба да користи него да, колико може, утиче на одлуке наших црквених тела или на поступке представника Цркве."⁵⁴

После службе благодарења епископ жички Стефан обратио се Сабору речима: „Ми смо први пут у историји Српске православне цркве применили апостолски метод у избору патријарха. То се, као што видите, показало веома корисним. Заплакао сам се од радости, јер је најсветији, најбољи, најмолитвенији међу нама дошао на трон Светог Саве. Његов долазак не чело Српске православне цркве у ово време када су молитве ретке, а најпотребније, израз је воље Светога Духа да се Светосавска црква још више духовно оснажи."⁵⁵ Митрополит Амфилохије написао је поводом 15-годишњице тог избора да, једини који истински није желео да буде патријарх" јесте управо данашњи патријарх Павле. Патријаршијска дужност припала му је у једном од најтежих периода савремене српске историје. Избор патријарха Павла коинцидирао је са успоном српског национализма под Слободаном Милошевићем и сам патријарх и СПЦ трпели су бројне критике због свог понашања и деловања током ратних сукоба на простору некадашње југословенске државе.

*

Избори за поглавара Српске православне цркве у 20. веку могу се поделити у две фазе (Краљевина СХС/Југославија и ФНРЈ/СФРЈ) током којих су изабрана по три патријарха. У првој фази, по важећим уставима Краљевине црква није била одвојена од државе и улога државних органа и потврда владара приликом избора патријарха била је пресудна, а учешће световних лица у избору знатно. У другој фази околности су знатно промењене. Црква је по Уставу из 1946. одвојена од државе и она је настојала да својим законским решењима ограничи утицај државних органа и уплив световних лица на избор патријарха (промењени су чланови Устава СПЦ у погледу учесника у процедури избора и у вези са владарском потврдом). У исто време, притисак државних органа је растао и постао одлучујући, при чему средства нису бирана. За сада је немогуће рећи колики и какав је био утицај власти на избор патријарха 1990. године, али искуства претходних избора могу бити назнака да државни органи ни овога пута нису остали по страни. Карактеристика готово свих избора били су оштри сукоби на релацији држава - СПЦ из којих црква никада није излазила као победник. Широј јавности је углавном остајало непознато да су у позадини изборних сабора тињали а често и озбиљно ескалирали спорови и међу самим архијерејима.

_________

* Рад је део пројекта Института за новију историју Србије Срби и Југославија - држава, друштво, политика (број 147043), који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

¹ Др Никодим Милаш, Православно црквено право, Београд 1926, 360-365.

² Исто.

³ Начин бирања Митрополита у Србији, Источник, 31. март 1898, бр. 6; Н. Милаш, н. д.. 366.

⁴  Службене новине, бр. 238, 27. октобар 1920; Уредба о избору Првог српског Патријарха Успостављене Патријаршије од 23. октобра 1920. Црквено законодавство Српске православне цркве, I, св. 77, Београд 1926, 9-16.

⁵ Исто.

⁶ Димитрије Павловић је рођен 1846. у Пожаревцу. Основну школује учио у Пожаревцу, Великом Селу и Београду. После завршених пет разреда гимназије уписао се у богословију у Београду и завршио је 1868. После завршене богословије био је учитељ у селима Ратковићу и Брзану, а 1870. рукоположен је у чин ђакона и презвитера и постављен за капелана у Лапову. Уписао се 1873. уписао на Велику школу у Београду, филолошки одсек, и 1878. је постављен за суплента, а 1882. за професора богословије у Београду. За време митрополита Србије Теодосија изабран је 1884. за епископа нишког. По повратку митрополита Михаила у земљу, епископ Димитрије је одступио са свог положаја заједно са целом јерархијом митрополита Теодосија и настанио се у Француској. У Монпељеу је три године слушао књижевност и филозофију, а две године је студирао на пољопривредној академији. После смрти митрополита Михаила 1898. постао је државни саветник, а крајем године епископ шабачки. За митрополита је изабран 1905. У току Првог светског рата, против воље српске владе која је желела да он са народом остане у Србији, прешаоје на Крф. Пошто су остали епархијски архијереји одведени у заробљеништво, у Србији за време рата није било ниједног архијереја. За његово време обновљена је браничевска епархија и створене три нове: чешко-моравска, америчко-канадска, бихаћска и изабрано 16 нових архијереја. Замерало му се што је напустио Србију и 1927. на основу неких његових речи било је протумачено да ће се повући и отићи на Свету Гору. Био је стар и сматрало се да не може више да одговори обавезама. Николи Пашићу се замерало што на време није потписао указ о његовом пензионисању. Умро је 1930. и сахрањен је у манастиру Раковици. - Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, 163.

⁷Службене новине, бр. 79, 6. април 1930; Закон о избору патријарха Српске православне цркве, Законодавство СПЦ, св. 40, Београд 1939, 233-238.

⁸Устав Српске православне цркве од 3. септембра 1930, Службене новине, бр. 275, 24. новембар 1931;  Гласник Српске православне патријаршије, бр. 16—17, 1. јул 1936: Уредба о патријарху и архијерејима и њиховим принадлежностима из 1936. године, Законодавство СПЦ, св. 40, Београд 1939, 239-255.

⁹Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1992, 31-39. Милош Мишовић, Затамњена историја. Тајна тестамента краља Александра и смрт патријарха Варнаве, Београд 1994, 14-15; Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945-1970, I, Београд 2005, 23.

¹⁰ Варнава Росић - Петар, Пљевља 29. август 1880-Београд 23. јул 1937. Основну школу је учио у Пљевљима, а богословско-учитељску школу у Призрену. Свршио је Духовну академију у Петрограду и исте 1905. године се замонашио. По повратку из Русије постављен је за свештеника код посланства Краљевине Србије у Цариграду, где је уједно био и управитељ српске школе све до 1910. Сарађивао је у Цариградском Гласнику, једином српском листу. Пратио је краља Петра И приликом његове посете Цариграду. Свети синод Цариградске патријаршије, под председништвом васељенског патријарха Јоакима III, изабрао је викарног епископа Варнаву за дебарско-велешку епархију 1910, а исте године хиротонисан је за епископа са титулом епископа главаничког. Био је велешко-дебарски епископ 1910-1920. После ослобођења Македоније 1912. поверена му је администрација свих епархија у јужној Македонији. За време Првог светског рата одлази на Крф, а затим са војском на Солунски фронт. Одатле га српска влада шаље у Русију, где врши мисионарску улогу. После Октобарске револуције враћа се на Солунски фронт, а потом са војском у Скопље. Како је током рата скопљански митрополит Вићентије био убијен и спаљен од стране Бугара, епископ Варнава прима опет управу свих епархија. Од 1920. до 1930. обављао је дужност митрополита скопског, а од 1930. патријарха СПЦ. За његово време донет је Устав СПЦ са Спроведбеним наредбама и преко 40 правила, уредби и сл. Започето је зидање храма Светог Саве. Његовим настојањем изградена је 1935. зграда Патријаршије у Београду. Склопио је споразум са Румунском православном црквом о црквено-школском животу Срба у Румунији. Умро је 23. јула 1937. у Београду. Сахрањен је привремено у малом храму Св. Саве. Његова насилна смрт довођена је у везу са конкордатом. - Гласник СПП, 15. (28). април 1930, бр. 8; Сава епископ шумадијски, н. д., 50-52.

¹¹"Политика је 21. фебруара 1938. објавила фотографије и биографије кандидата, али биографије митрополита Гаврила, Доситеја и епископа Николаја биле су дуже од биографија осталих кандидата. Радмила Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950, Београд 2006, 186-190.

¹² МПСГ, 124 и 138; Ђ. Слијепцевић, н. д, III, 31; М. Мишовић, Затамњена историја, 112; Архив САНУ, Милан Антић, 14387/9545; Михаило Константиновић, Политика споразума – дневничке белешке 1939-1941: лондонске белешке 1944-1945, прир. Радомир Константиновић, Нови Сад 1998, 195-199.

¹³ Драгољуб Јовановић ће касније записати да би Николај прихватио да буде и патријарх под условом да добије овлашћења која није имао нико после Светог Саве. Ако је томе тежио, каже Јовановић, тежио је да би створио српско православни и светосавски клерикализам исто толико колико и да себе ослободи тесног надзора полуписмених калуђера. „Није успео да постане патријарх. Варнава и Гаврило су били мањи вештаци од њега али су били већи хајдуци. Њих су се, осим тога, политичари мање бојали, а владике су их мање мрзеле." - Др Драгољуб Јовановић, Људи, људи ... Медаљони 56 умрлих савременика, Београд 1973, 167.

¹⁴ Нови Источник, бр. 3, Сарајево 1938, 105; МПСГ, 124. У извештају Министарству иностраних послова Немачке из Београда, од 23. фебруара 1938, оцењено је да је на патријаршијски трон дошла личност блиска влади која је имала помирљиво држање током конкордата. Politisches Archiv des Auswаrtigen Amts, R 103363, Jugoslavvien, 16. -Гаврило Дожић је рођен 17. маја 1881. у Доњој Морачи. Основно образовање добио је у месту рођења. Школовао се у Београду и Призрену. Године 1905. уписао се на Теолошки факултет у Атини где је у децембру 1909. промовисан за доктора богословља. Потом је постављен за главног секретара Сабора хиландарског, а 1910. за архимандрита у Васељенској патријаршији. Замонашио се 1900, за синђелаје произведен 1907, а 1908. одликован напрсним крстом. За архимандрита је произведен 1910. Са 30 година (1911) изабран је за митрополита рашко-призренског. После Првог балканског рата обновљена је епископска катедра у Пећи где је 1913. постављен за митрополита. Током Првог светског рата провео је три године у заточеништву. Велика народна скупштина Српског народа у Црној Гори изабрала је Извршни народни одбор који је за једно са Скупштином одредио 18 посланика, на челу са митрополитом Гаврилом. Они су однели у Београд, влади и краљу, одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом, одлуку о збацивању династије Петровић-Његош и одлуку о конфискацији имовине. За патријарха СПЦ изабран је 1938. Други светски рат провео је у интернацији а крајем рата пребачен је у логор Дахау, где је провео два и по месеца. До повратка у земљу крајем 1946. боравио је једно време у Италији. - П. Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950, Београд 2006.

¹⁵ Немачки окупациони апарат је током рата правио разне комбинације за смену патријарха Гаврила са патријаршијског престола. У једној од комбинација сарађивао је и др Воја Јањић. Према извештају од 3. јула 1942. Немачка тајна полиција је подробно проучила оно што је Јањић говорио о неправилностима приликом избора патријарха 1938. године. На основу Јањићеве изјаве, Одсек III Ф Немачке тајне полиције саставио је 24. јуна 1942. извештај упућен Вандеселбену о томе да је патријарх незаконито изабран, да је неомиљен као Црногорац код Срба, да се спремао да задржи државни новац пронађен у Острогу (што је објавила немачка пропаганда) и сл. Воја Јањић је током рата био болестан и умро је пре ослобођења. Драгољуб Јовановић, међутим, пише да се он није компромитовао за време окупације и да није могао да се помири са Хитлеровом победом, то јест да није сарађивао са окупационим апаратом. - Д. Јовановић, н. д.. 418; Радмила Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950, 266.

¹⁶  Устав Српске православне цркве, 6/19. мај 1947, Др Димшо Перић, Законодавство Српске православне цркве од стварања Југославије до новијег времена, Торонто 1995, 92-194.

¹⁷ Гласник СПЦ, бр. 4, 7. мај (24. април) 1950, 3.

¹⁸ Р. Радић, Држава и верске заједнице 1945-1970, И, 314-320.

¹⁹ Исто.

²⁰ Исто.

²¹  Исто.

²² Исто.

²³"Исто.

²⁴ Весник, бр. 28, 7.јун 1950.

²⁵  Архив Југославије, Савезна комисија за верске послове, 144-3-56. Према сведоћењу Слободана Крстића Уче, припреме за избор патријарха изведене су темељно али је Синод у последњем часу, на предлог митрополита Јосифа, с листе кандидата избрисао епископа Викентија Проданова, који је имао подршку највишег државног и партијског руководства. Достављач је јавио то УДБ-и и потом је одржан хитан састанак ужег колегијума, на коме је одлучено да се у току ноћи пронађу сви они који су били за Проданова и доведу у свештеничко удружење како Синод не би имао кворум. - Дуга, 6-19. фебруар 1988.

²⁶ П. Радић, Држава у верске заједнице, I, 314—320.

²⁷ Весник, бр. 29,25. јун 1950.

²⁸ Митрополит Јосиф је био позван на саслушање па пуштен и потом ухапшен испред Патријаршије. Наређено му је да оде у манастир Жичу одакле је касније премештен у Љубостињу. Током боравка у Жичи посетио га је Слободан Пенезић Крцун, покушавајући да га убеди да затражи пензију. Синод је више пута тражио ослобађање митрополита Јосифа, али без успеха. Као основ за хапшење, по Драгољубу Г. Вурдељи, искоришћено је писмо које је краљ Петар II упутио Синоду 1949. и које је пренела група илегално убачених четника (Бошковић-Дамјановић). - П. Радић, Држава у верске заједнице, I, 314—320.

²⁹ Исто.

³⁰АЈ, СКВП, 144-3-63. Анка Димшић, бивша игуманија Параскева, тврдила је у разговору са аутором 1989. у Новом Саду, да је она предложила једном од припадника УДБ-е, Владану Бојанићу, да кандидати за патријарха буду или епископ Викентије или епископ Хризостом. Епископ Хризостом је одбио кандидатуру. О учешћу УДБ-е сведоце и изјаве Петра Стамболића, Милована Ђиласа, Душана Дожића, као и епископа Саве Вуковића. Удбаши су чинили разне услуге за повољно гласање. Појединци су добијали телефон за један дан. Бушиле су се рупе на аутомобилским гумама да чланови Изборног сабора не стигну на гласање. Разговор вођен са епископом Савом Вуковићем 13. септембра 1989. у Крагујевцу.

³¹ Р. Радић, Држава у верске заједнице, I, 314-320.

³² Исто.

³³Од 73 члана Изборног сабора, било је 22 епископа од којих један део није био у земљи, 7 архијерејских намесника, 9 настојатеља манастира, 9 чланова Патријаршијског управног одбора и 23 потпредседника епархијских савета. Из Македоније су присуствовали архијерејски намесник Нестор Поповски, председник Иницијативног одбора, Борис Станковски, као настојатељ манастира Св. Наум, Цветко Крстевски, председник Удружења свештеника НР Македоније, Климе Малески секретар Иницијативног одбора и Ђорђе Анђеловски, свештеник из Скопља. - П. Радић, Држава у верске заједнице, I, 314-320.

³⁴ Гласник СПЦ, бр. 6. јули 1950, 86; Весник, бр. 30, 15. јул 1950, 1.

³⁵ Гласник СПЦ бр. 8, октобар 1950. Патријарх Викентије је рођен 1890. у Бачком Петровом Селу. Завршио је Српску православну велику гимназију у Новом Саду, а потом Богословију у Сремским Карловцима. Монашки постриг примио је 1917. у манастиру Бездину. Завршио је Филозофски факултет у Београду. За главног секретара Сабора и Синода изабран је 1932, а 1936. за викарног епископа марчанског. Током 1938-39. био је викарни епископ у Сремским Карловцима, а потом је изабран за епископа злетовско-струмичког. Умро је 1958. у Београду. - Весник, бр. 30, 15. јул 1950, 2; Борба, 3. јул 1950; Сава епископ шумадијски, н. д., 77-79.

³⁶ Устав Српске православне цркве, Београд 1957.

³⁷ Р. Радић, Држава и верске заједнице, II, 54-59.

³⁸ Исто.

³⁹ Добрица Ћосић је у разговору са аутором, у Београду 20. септембра 1999, рекао даје Слободану Пенезићу препоручио епископа Германа јер је сматрао да је он државотворан, иако је лично био у сукобу са њим због погибије његовог сина и није га виђао годинама. - R. Радић,            Држава у верске заједнице, II, 54—59.

⁴⁰ Р. Радић, Држава и верске заједнице, II, 54-59.

⁴¹ У брошури која је 1965. објављена у Чикагу под насловом Црвени патријарх Герман по милости Титовој и вољи Удбиној, а под именом Јаблан Јелић, разговор Д. Радосављевића са епископатом текао је на следећи начин: „На неколико дана пре избора, који је требало обавити по канонима Православне цркве, када су биле скоро све владике па окупу, осмог септембра 1958. године, у десет часова пре подне, неочекивано је бануо у Патријаршију Добривоје Радосављевић, председник Верске комисије - Савезни министар, у пратњи агената Удбе. Сазвао је све присутне епископе и отпочео са њима привидно пријатељски разговор о избору патријарха, рекавши им одмах у почетку, без икаквог околишавања, да би Влада желела владику Германа и да не би требало око тога да се свађају завршавајући свој говор речима: 'Дошао сам да то питање решимо као пријатељи'. У дворани, у којој се заседало, настао је тајац и када је ту непријатну тишину прекинуо епископ Василије, напоменувши смерно да је право црквених представника да изаберу кандидате, а изборно тело да од њих изабере једнога, онда је настала права експлозија, која је потресла целу патријаршију. Потрес је био тежи и страшнији, него да је ударила авионска бомба од хиљаду килограма. Одједном 'љубазно и пријатељско лице' председника Верске комисије, изобличиио се и добило свој прави лик. Место извештачене љубазности, којом комунисти врло често оперишу, нарочито сада како су постали 'миротворци', појавила се дивља звер, која у себи није више имала ничег што подсећа на човека. Заборављајући да се налази у патријаршији Српске православне цркве и пред њеним великодостојницима, почео је да праска, да виче и да најружније грди цркву, веру и све епископе, називајући их најпогрднијим именима. Псовао их је уличним псовкама, којих се сваки коректан човек стиди, претио им је отворено да ће их све разјурити и похапсити, а цркве затворити. Није више говорио, него је урлао колико га је грло доносило, добацујући им у лице, да добро пазе шта раде, да они не представљају никога и да се влада њих не плаши: 'Шта сте се ту преподобили, лажете и Бога и Људе? Мислите да се не познајемо? Поскидаћемо вам мантије и камиlавке, обријаћемо вам не само браде него и главе, па ћемо вас послати у Сремску Митровицу, да вадите песак из Саве. Добро сте се ужирили!'. Посебно се устремио на владику Василија, називајући га главним подстрекачем, старим и непомирљивим непријатељем комунисти;ког поретка". У брошури се даље тврди да је Радосављевић тражио да се за патријарха изабере Герман, а да је за време док је он са епископима био у сали УДБ-а вршила претрес у Патријаршији.

⁴² Весник, 15. септембар 1958; Гласник СПЦ, 9. септембар 1958.

⁴³ Епископ Василије Костић је у Сабору изнео приговор да Герман нема канонско ни уставно право да буде кандидат за патријарха јер није имао пет година ефективне службе епархијског архијереја, како је то прописивао чл. 42 Устава СПЦ. - Р. Радић, Држава у верске заједнице, II, 54-59.

⁴⁴ АЈ, СКВП, 144-27-281 и 30-322. Д. Вурдеља наводи да је Герман добио 35 гласова, епископ Хризостом 23, а епископ Висарион ниједан глас. За епископа Германа су гласали епископи Лонгин и Висарион. - Вурдеља Драгољуб, Обезглављена Српска црква, Трст 1986, 129.

⁴⁵Гласник, септембар 1958. Нови патријарх се није у септембру уселио у вилу у Ужичкој 46 која је служила за становање патријарсима као поглаварима СПЦ. Вила је за ту сврху купљена 1939. и у њој је становао патријарх Гаврило Дожић, а потом и патријарх Викентије. Патријарх Герман је остао да станује у Патријаршији, а објаснио је свој поступак навиком да буде поред капеле и са епископима у сталном контакту. Нешто касније у вилу се уселила кћерка патријарха Германа која се управо била удала. - Р. Радић, Држава у верске заједнице, II, 54-59.

⁴⁶ Саопштење Српске православне црквене општине у Трсту христољубивом српству поводом одлука Св. Арх. Сабора и Св. Арх. Синода у Београду, Трст 1963, 37—38.

⁴⁷ Борба, 16. септембар, 20. септембар, 11. октобар, 19. октобар, 21. октобар, 24. октобар 1958; Политика, 11. октобар, 29. октобар, 2. новембар 1958.

⁴⁸ Ристо Грђић, Општа обнова црквеног живота и устројства, Српска православна црква 1920-1950, Београд 1970, 239-252; Енциклопедија православља, 3, Београд 2002, 1439; Д. Перић, н. д., 105-111 и 137.

⁴⁹ Р. Грђић, н. д., 239-252. Измене и допуне Устава Српске православне цркве од 1957. до 1970, односно 1985. године сређене према одлуци Светог архијерејског сабора АС бр. 31/зап. 51 од 19. маја 1970, као и одлуци Син. бр. 2645/зап. 1010 од 26. новембра 1985, Устав Српске православне цркве, Београд, б. г., 126—133.

⁵⁰Патријарх српски Павле, Молитве и молбе: беседе, разговори, проповеди, писма, изјаве, (пр. Радослав Братић), Београд 1997, 573.

⁵¹Гласник СПЦ, децембар 1990.

⁵²Архимандрит Јован Радосављевић, Монашки начин живота: кратак преглед исихазма у цркви: ликови монаха Срба у ХХ веку, Врање 2002, 376-381.

⁵³Stevan K. Pavlowitch, Serbia: the History behind the Name, London 2002, 205.

⁵⁴ Патријарх српски Павле, Сведочим само, Приштина 1996, 31.

⁵⁵Патријарх српски Павле, Молитве и молбе..., 574.

 ⁵⁶ Православље, бр. 570, 15. децембар 1990; Гласник, јануар 1991.

Извор: Историја 20. века, I/2009

 Приређивач: "Борба за веру"