header image
Браћо Срби, хоће да вас покатоличе - опет о сталном причешћу без припреме Штампај Е-пошта
недеља, 10 децембар 2023

 "Највећа и најуспешнија литургијска реформа у католичкој историји

је свакако покрет за обнову честог причешћивања"

Роберт Тафт

Чувени римокатолички литургичар, Роберт Тафт, језуита који је служио по источном, то јест православном обреду, у свом огледу „Учесталост Евхаристије кроз историју", указује на то да је број дана када се служи миса (Литургија) од Златоустове епохе почео да се увећава, а број причасника да се смањује. То су, у шеснаестом веку, покушали да поправе протестанти, тврдећи да не сме да буде мисе без причасника, Што се римокатолика тиче, Тафт вели:

„Највећа и најуспешнија литургијска реформа у католичкој историји је свакако покрет за обнову честог причешћивања, који је санкционисао Пије X 1906. године. Још увек постоје острвца отпора, и постоји злоупотребе, али ништа не може одузети ову велику пасторалну победу која је преокренула петнаест столећа историје личне побожности за свега педесет година".

Дакле, по Тафту, најважније је често се причешћивати – то је права победа реформе.

Тафт је жалио што на Истоку није било тако. Он за православне каже: „У садашњости постоји покрет да се све то  измени,  нарочито  у обновљеним опште-житељним манастирима на Светој Гори и у неким заједницама у дијаспори међу лаицима. Али велика већина источно православних лаика и даље се причешћује једном или највише неколико пута годишње, и то после дуге (и сасвим за поштовање) припреме која укључује  пост,  молитву  и  исповедање  грехова".

На жалост, више није тако – православни су одступили од озбиљности своје припреме за Свето Причешће, и то опет под римокатоличким упливом.  

У „Катехизису Католичке Цркве" који је 1994. год. издао „Глас Концила" и који важи за све римокатолике, у поглављу „Седам сакрамената Цркве" одељак 1389, каже: „Црква, ипак, живо препоручује вјерницима да свету Еухаристију примају у недјеље и светковине, или још чешће, па и сваког дана".

Дакле, Срби, прича о сталном причешћивању без припреме је папистичка, а не православна. Њу шире екуменци и новотарци, сви до једног издајници вере Христове.

И  англикански литургичар Хју Вајбру уочава да на Западу и Истоку различито схватају припрему  за  примање Светог Причешћа:  „Контраст  између  западног  и православног  приступа  причешћу  врло  је  велики.  За  западног хришћанина је у највећој могућој мери необично да се удаљи од причешћа. Он чак може да се причести и два пута дневно, ако учествује на две службе. Литургијски покрет у Римокатоличкој и Англиканској цркви довео је до тога да се парохијани причешћују сваке недеље, сматрајући да је то нешто што се подразумева. За многе православце је, међутим, необично да се причесте више од неколико пута годишње."

Хју Вајбру умесно каже: „Повремено се људи питају да ли је свима на корист повратак свеопштем причешћивању. Нема спора да је тако било код раних хришћана. Али је истина и то да сад црква није у таквом положају: садашњи верници се врло разликују по томе колико озбиљно схватају обавезе које им вера налаже. У англиканској средини о томе је пре неку годину говорио надбискуп Мајкл Ремзи - по његовом мишљењу, постоји ризик да према причешћу почну да се односе превише површно. Озбиљна припрема, која би укључила макар колико дуг пост, практично је ишчезла; довољном припремом за највишу тачку службе сматра се њен претходни део. Али упозорење апостола Павла да је опасно јести и пити евхаристију „недостојно" како год да се тумачи, нигде није ишчезло (1. Кор. п, 29). Тешко да је за Цркву и њене појединачне чланове корисно то што се од припреме за причешће тражи тако мало. Јер учешће у Евхаристији - то није само тајна општења браће у Телу Христовом, него пре свега тајна општења са Богом. Опрез, с којим православни примају Свете Тајне, у најмању руку мора да хришћанима Запада укаже на то да свеопште причешће може да постане превише олака ствар".

Кад се узме у обзир да у римокатолицизму данас постова скоро да и нема, јасна нам је слика коју наш либертивилски литургичар, покојни свештеник др Недељко Гргуревић даје у својој књизи „Евхаристија као жртва / Литургијско богословље" (Србиње - Либертивил 2004): „Данас живимо у духовно јако контроверзном свету, у свету који је „презаузет" земаљским животним потребама и проблемима, световним навикама и активностима у поларизованом друштву. Већина савремених људи је врло често преокупирана бригама око школе, запослења, каријере, материјалне сигурности, напредовања у послу, положају у друштву или блиској и важној организацији, политичког престижа и утицаја, спортом, тако да врло мало времена остаје за бригу о души. У великој презаузетости се за Христа и своју Цркву има мало времена. Суочени смо и у литургијској теологији, иако су теолошки коментари и писања често на здравој основи, са скоро утопистичким осликавањем евхаристијског живота са светим Причешћем, који се некако механизовано популарише са утиском да је без напора на дохвату руке. У оваквој ситуацији намеће нам се питање: да ли је наш начин живота и наше време право време, ако је икада право време за велико одступање и попуштање, или скоро потпуна елиминација дисциплине која се уклапа у оквире учења Цркве? Дисциплина о којој је овде реч јесте продужетак и допуна самодисциплине или испитивања самог себе пре приступања светом Причешћу. Чини се да није право време, јер данашњи ниво морала и хришћанске вере није на већој висини, ако није и на нижој, од нивоа какав је био када се ова пракса почела увлачити и уводити у Цркву.

Због тога упоређење данашље, „нове праксе" и штетно занемаривање стања душе са оним какво је било у раној Цркви, уопште се не уклапа у оквире прихватљивог. Овај проблем скоро да није постојао у раној Цркви или, ако је постојао, следило је чишћење од греха: кроз опроштај за грехе и препород, како каже свети Јустин Мученик. Свакако да је овај проблем у древној Цркви био много мањи од данашњег.

Одступајући од раније праксе, која није, као што је познато, дала жељене и иотребне светотајинске резултате, заступници олаког причешћивања у наше време недопустиво га чине неважним - а тиме и безвредним, нарочито у Православљу ка Западу. Можда теоретски то и не изгледа тако како јесте, али у пракси понекад иде до светогрђа.

Изгледа да се не обраћа довољно пажње на узнемиравајућа сведочења и податке који наводе на врло дубока размишљаља, од којих наводимо једно: „Да ли је замајац клатна отишао предалеко":„Православна Црква се сада суочава са новим проблемом. Пре извесног броја година причешће је нуђено присутнима на свакој Литургији, међутим слабо ко се одазивао на овај позив. Али, у настојању да што више људи приступи светом Причешћу, захтеви за припрему су скоро избачени или измењени. Сада није необично читати у епархијским листовима о великим редовима људи који чекају да приме Причешће. Али, нажалост, не води се довољно рачуна јесу ли ови људи достојни и припремљени? Затим, када су се последњи пут исповедили? Понекад се намеће питање јесу ли православни хришћани? Поставља се и питање да ли посте како прописује Црква? Моје је искуство следеће. Присуствовао сам врло свечаној Литургији под великим шатором. Непосредно до мене стајала је група људи који су разговарали о добром доручку који су имали тог јутра. Затим, православни су својим неправославним сабеседницима (којих је било у групи) објашњавали неке детаље на светој Литургији и пред крај Литургије видео сам све њих да су пришли и причестили се сви из наведене групе. Да ли је најважније што су се причестили?!"

Овоме ће писац додати своје искуство са следећим коментаром. Случајно сам се нашао у.једној неправославној цркви, за коју ми православни сматрамо да је ближа нама него многе друге. Било је подне у строгом центру града са неколико добрих ресторана, доба после ручка. Свештеник је стајао испред олтара и делио „причешће" свакоме који му је пришао из дугачког реда формираног испред солеје. Можда ће неко помислити, свештеник је одслужио Евхаристију. Међутим, Евхаристија није била претходно одслужена. Помислио сам, па ово је врло интересантно. Остао сам до краја „причешћа". За то време продефиловало је, у некој професионалној журби са службеним ташнама и коферчићима у рукама, преко три стотине „причесиика".

Пошто је све прошло, пришао сам делиоцу причешћа и упитао га: „Да ли су сви ови људи Ваши парохијани и да ли их све познајете? Да ли су сви крштени хришћани?" Врло мирно ми је одговорио: „Скоро никога од причешћених не познајем, стога не могу одговорити да ли су хришћани. Међутим, за мене је важна њихова жеља да се причесте, што им ја и моја црква омогућујемо".

Чини ми се, овде се може рећи само: какво изненађење! Бојим се да се и у Православној Цркви не догоди нешто слично са форсирањем „нове праксе". Додаћемо и то да то није нека скривена црквица, него велика и позната црква добро лоцирана у огромном граду. Још нешто. Та црква је раније водила рачуна кога причешћује.

Међутим, видљиво је докле се дошло под изговором „да препознају Христа". Ово смо навели само због тога да покажемо куда може да води нсопрезно попуштање у овом пољу.

НАВОДЕ ВАС НА ПРИЧЕШЋЕ БЕЗ ОЗБИЉНЕ ПРИПРЕМЕ ДА БИ ВАС СЈЕДИНИЛИ С ПАПИСТИМА И ПРОТЕСТАНТИМА КОЈИ ТАКО РАДЕ. ПАЗИТЕ ШТА РАДИТЕ! ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 децембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.