На крају сваке Посланице апостол Павле пише и сам говори то исто: „Поздрав мојом руком Павловом, које је знак у свакој посланици, овако пишем: благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин“ (2. Сол.2:17-18).

Апостол говори да је најважнија благодат Божија и да је све узалуд ако та благодат не сиђе на хришћане. И свака посланица је узалуд и сваки говор је узалуд и свако дело је узалуд ако благодат Божија не сиђе на хришћане. И не само да је све узалуд, него ако хришћанин не тражи Божију благодат, он по природи тражи земаљску благодат и постаје као Јуда издајник. Јер Јуда није тражио Божију благодат него земаљску благодат, и зато што није тражио Божију благодат, он није ни видео Божију благодат, иако је био поред Извора Божије благодати. И пошто је он тражио земаљску благодат, испада да је он стално продавао Господа Христа и на крају Га је продао за 30 сребрника. Тако увек бива и тако бива и данас, и сада продају Христа и Цркву и земљу за мале паре.

Који је услов по јеванђељу за Божију благодат? У Делима Апостолским пише овако о Првој Јерусалимској Заједници: „И беху (хришћани) постојани у учењу апостола и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама. И беше на свакој души страх Божији јер многа чудеса и знаци кроз апостоле бише у Јерусалиму. И страх (Божији) велики беше на свима њима. И сви, који вероваше, беху скупа и имаху све заједничко. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима, као што коме требаше; и сваки дан стојећи једнодушно у цркви и ломећи хлеб по домовима, примаху храну у радости и у простоти срца, хвалећи Бога и имајући благодат у целом народу (верном). А Господ прилагаше Цркви сваки дан спасаване хришћане“ (Дап.2:42-47).

Јасно је наглашен услов за Божију благодат, а то је овај услов: „И страх (Божији) велики беше на свима њима. И сви, који вероваше, беху скупа и имаху све заједничко". Исти тај услов наглашава и апостол Павле и говори овако: „А ово говорим, браћо, да је време прекраћено на даље (остало), да би и који имају жене били као који немају, и који плачу као који не плачу, и који се радују као који се не радују, и који купују као који не садрже, и који употребљавају овај свет као који не употребљавају: јер пролази обличје овога света“ (1Кор.7:29-31). Овде апостол Павле заповеда: који има жену да буде као који нема, тј. монах, и који има богатство да буде као који нема, тј. монах. Знао је апостол Павле да ће данашњи јуда да се правда и да говори, да тај услов за Божију благодат важи само за монахе у манастиру или пустињи, и зато је заповедио: и који није монах да буде као монах ради Божије благодати.

Јер и сада у Цркви већином не траже Божију благодат и самим тим они се одричу од Божије благодати и не добијају ту благодат, него они траже земаљску благодат и добијају ту благодат. И шта ми видимо данас у Цркви? Јудино племе увукло се у Цркву, Јудина деца баве се политиком и трговином и траже земаљску благодат и самим тим они се одричу од Божије благодати. Као што је Јуда стално продавао Христа и на крају Га је продао за 30 сребрника, тако су и они увели цену за свештеничке требе и стално продају Христа. Зато ради Бога и Божије благодати молимо сваког правог хришћанина: не дај новац Јуди, и тако принуди Јуду или да одступи од црквене службе или да се покаје и појачаном молитвом и постом да тражи Божију благодат за себе и народ.

Свети цар Лазар морао је да изабере између земаљског царства и Небеског Царства и он у песми овако говори: „Коме ћу се приволети царству? Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. То исто питање стоји пред сваким хришћанином: коме ћеш се приволети царству? И свако мора да бира између та два царства и од једног мора да се одрекне, а другоме да се приволи. Садашњи хришћани одрекли су се Небеског Царства и приволели се земаљском царству и они траже земаљску благодат и добијају ту благодат, и самим тим они остају без Божије благодати, јер крше наредбу Господњу, која заповеда: „Иштите најпре царство Божије и правду његову, и све то (земаљско) ће се приложити вама“. Они нису задовољни у земаљској благодати колико им Бог даје, него хоће више богатства на земљи, и зато свакоме од њих Господ говори: „Безумниче, ове ноћи душу твоју тражиће од тебе: а што си припремио, чије ће бити? Тако пролази сваки, који сабира себи благо (тј. благодат земаљску), а не богати се у Бога (духовно)“ (Лк.12:20-21).

И шта ми видимо данас? Видимо да је Јуда завладао Црквом, повезао се са властима и богаташима и само се богати. И где ту може бити Божије благодати? Познато је у Православљу: ако тражиш Божију благодат, мораш да се одрекнеш од земаљске благодати, и обратно, ако тражиш земаљску благодат, мораш да се одрекнеш од Божије благодати. Највећи непријатељ Божије благодати јесте земаљска благодат, тј. Јудин грех – љубав према земаљској благодати, и обратно, највећи пријатељ Божије благодати јесте молитва и пост, тако да се постом одричеш од земаљске благодати, а молитвом привлачиш Божију благодат. Зашто ово треба говорити? Зато што се увукли у Цркву јеретици и расколници, који газе Предање Цркве, којим се и предаје Божија благодат, и самим тим код њих нема Божије благодати, осим нешто мало благодати ради покајања. И они позивају народ на причешће на свакој литургији и безумни народ тражи благодат тамо где благодати нема – код јеретика и расколника, који газе Предање Цркве. Јер служебник јасно заповеда: „Са страхом Божијим и вером приступите“, па ако немаш страх Божији, онда никако не приступај као Јуда издајник. А како се стиче страх Божији – то је познато по Предању Цркве, које данас газе јеретици и расколници.

А шта бива кад одступи благодат Божија од Цркве и народа? Бива по Псалтиру: „Бог расипа кости човекоугодника“, а то значи ово: човекоугодници не угађају Богу и не траже Божију благодат, него се одричу од Божије благодати и траже земаљску благодат, и тако они угађају себи и другим људима, и тако због недостатка Божије благодати настају расколи у Цркви и због земаљске благодати настају свађе и ратови међу људима. Расколи у Цркви и свађе и ратови међу људима – то су кости човекоугодника, које Бог растура, и то ми видимо данас својим очима.