Желео бих да се благодарном похвалом одазовем на реч јеромонаха Дамаскина Светогорца о Благодати Божјој, објављену овде пре неколико дана (http://borbazaveru.info).

Верујем да ће о.Дамаскин остати записан у повесници српске Цркве као први који је – из олтара, где ми приступ немамо, него смо дужни да му верујемо на честиту реч – објавио да у олтарима јеретика и расколника београдске патријаршије који су погазили Предање више нема Благодати Духа Светог. И ауторитативно и аргументовано посведочио да је Јудино племе одступничко окупирало Дом Божји, учинивши од њега дом свој, пећину разбојничку, и да је тај дом њихов, по речи Христовој изреченој томе племену пре 2000 година, пуст (Лука 13:35) – пуст од истине, испуњен лажју.

То је подвиг исповеднички не мањи од аналогног исповедништва Теодора Студита, због којег је он и пролио крв своју во времја оно. Остаје да се надамо да ће и о.Дамаскин, попут светог Теодора, повести за собом бројну и силну богомолну војску Христову, војску свих који су се одрекли царства земаљскога и његове лажне благодати, без обзира какве боје хаљине носили, за Свету Истину Цркве.

Из те истине, од које нам свима вечни живот зависи, исходе два питања која сваки православни Србин данас треба да постави и сам себи, и ближњем свом.

Ако има Божје Благодати код јеретика окупатора Цркве – екумениста, реформатора Типика и деформатора Предања – зашто ти окрећеш леђа Духу Светом Који остаје међу њима и одлазиш одатле? Јеси ли ти већи светац од Духа Светог, већи праведник од Бога Правде?

А ако у јеретичких окупатора и погубника (Псалам 1:1) Благодати нема, зашто ти лажно сведочиш на Духа Истине (својим стајањем међу њима или својом речју ако и ниси међу њима) – да је Он тамо, посред сабора нечестивих? Је ли и Дух Свети екумениста, па Собом сведочи да су и јеретици Црква и да је само љубав важна?

Само искреним и истинитим одговором на та питања може се православни Србин, данас, избавити од страшне осуде за неопростиви грех хуле на Духа Светог. То је просто питање на испиту које је нама, последњој генерацији ученика Христових, најглупљим од све деце Божје, (п)остављено од Учитеља, за пролаз – пролаз у Царство Божје, или пад, у Ад.

У Писму је јасни одговор (Римљанима 11:9): „Трпеза њихова – јеретика, племена Јудиног, одступничког, оних који за себе говоре да су истинити Јудејци а нису, него лажу  (Откровење 9:3) – је замка, свима ослепелим од гордости, и лов, на све озверене од страсти, и саблазан, спотицање свим двоједушним душама хромим на обе ноге, и одмазда, плата свим клеветницима на Духа Истине“.

Али не читају сви Писмо, и зато је, милошћу Божјом, о. Дамаскин као добри учитељ лошим ђацима са посебним потребама, свима шапнуо тачни одговор – да нико не може да каже, и лаже: Опрости, Боже, нисам знао.

„Но зашто народ да буде као дрва, која ће се спалити? Зар је народ крив ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом? Није крив народ у оноликој мери као његове старешине, али је ипак крив у извесној мери. Јер и народу је Бог дао да зна прави пут и кроз савест и кроз проповед Божје речи, те народ не би требао да слепо следује својим слепим вођама, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег закона“ (Владика Николај, Пролог, Беседа 6. маја).