„Владика шумадијски би себе морао добро да преиспита – зашто лаже кад прича о оцу Јустину, и кад сви знамо да је литургијску реформу усвојио од Мидића, а он од паписте и фанариоте Зизиуласа?“

Уредништво

 + + +

У интервјуу који је дао сајту своје епархије и листу „Каленић“, а пренело га „Православље“, новине Порфиријеве патријаршије, владика шумадијски Јован је писао:

„Подсетићу се једног тренутка када сам срео оца Јустина Ћелијског у манастиру Студеници. Тада сам био врло млад монах, те сам послуживао у трпезарији. Отац Јустин нас је поучавао и давао заиста мудре савете. Будући да сам имао једно питање, затражим благослов од свог игумана да се обратим оцу Јустину. Тада кажем: “Аво, имам благослов свог игумана, те бих желео да вас замолим за један савет. Имам утисак да смо Литургију затворили у олтар”, а он, будући да је у себи имао ватрену веру, а њу је пројављивао и кроз свој темперамент, одговори ми оштрим тоном – шта хоћеш да кажеш, па се мало и уплаших. Наставих: “Аво, народ од Литургије чује само оно што певница одговара, док се саме прозбе једва чују.” Тада он устаде, загрли ме и рече: “Дете, мило ми је што тако размишљаш. Народ не чује суштину литургијских молитава. Управо то би требало вратити народу, да чују, то треба вратити литургијској заједници.” Охрабрен тиме што овај Свети старац прихвати моје речи, наставих, па тада мало дрзак рекох: “Оче, ви сте да се молитве читају наглас? Да ли ви читате?”, а тада он изговори речи које ће ми остати у мислима читав живот: “Оче Јово, ја нисам Епископ, па да могу да одлучујем. Када би ми Епископ рекао да читам молитве, целивао бих му стопала. До тада, послушан сам њему.” Из овог догађаја, односно сусрета са Преподобним старцем Ћелијским сам научио да се човек никада не сме погордити, а томе је лек послушање Цркви.“

( https://www.eparhija-sumadijska.org.rs)

Ту је све измишљотина. Отац Јустин се младом и нерукоположеном монаху не би обратио са „Оче Јово“, него са „Брате Јоване“, а сваком с ким је општио, чак и деци, обраћао се са „Ви“, док је код „оца Јова“ на „ти“. Али кључна лаж је да би отац Јустин наглас читао литургијске молитве кад би му владика заповедио, и још би му (каква будалаштина!) ноге љубио због тог наређења.

Да не бисмо ову лаж оставили таквом каква је речена, подсећамо читаоце шта је био став оца Јустина о литургијској реформи.

ПРОТИВ ОБНОВЉЕНАЦА У РУСИЈИ

Кад су комунисти освојили власт у Русији, у Цркви, крваво гоњеној, појавили су се расколници, тзв. «обновљенци», који су подржали сатанисту Лењина и његову револуцију. Обновљенци су хтели да»револуционишу» православну веру, укину «превазиђене» каноне тражили су жењени епископат, избацивање постова, скраћење богослужења). У Литургију су унели своје измене – наглас су читали тајне свештеничке молитве, све време држали отворен олтар, хтели да изнесу Часну Трпезу пред народ, да свештеник служи све време лицем окренут народу, итд.

Православни Руси нису насели на њихове обмане – окупили су се око своје Цркве, на чијем челу је стајао богомудри Свети Тихон Исповедник, кога је отац Јустин неизмерно волео, посветивши му, као и србском патријарху Варнави, своју књигу «Достојевски о Европи и Словенству». Будући ћелијски утамниченик и Христов борац за Србију у доба комунистичког ропства редовно је пратио све што су обновљенци чинили, и то оштро критиковао. Још 1923. године писао је о обновљенцима, истичући бесрамно понашање бившег архиепископа Антонина, који је новачења у богослужењу правдао револуционарним разлозима.

Пишући о Антонину, отац Јустин каже: «У једној својој беседи, да би оправдао што се царске двери не затварају и што се све молитве гласно читају, Антонин је рекао: »Време је да се успоставе јавни дипломатски односи са Богом».

Наравно да отац Јустин није био за такву праксу, него за древно читање свештеничких молитава тихим гласом, онако како су Срби, Руси и Бугари читали од када су примили православну веру, и како је чинио и Свети Сава. (Рецимо, у «Законоправилу» Св. Саве, у тумачењу 5. правила Лаодикијског сабора, јасно се каже: »Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем.)

Свештеничке молитве се читају тихо од када постоје најстарији записи Литургије (Барберинијев рукопис, на пример.) И у свом Служебнику, објављеном 1978, отац Јустин нигде не пише да се те молитве читају наглас.

Велики ћелијски исповедник остао је веран Богу и себи до краја живота, противећи се сваком модернизму туђем Светом Предању, управо онако како је писао у »Црквеном животу» (6/1924):

«Лако је бити римокатолик, још лакше протестант, но тешко-претешко је бити православан. Јер бити православан значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном израђивању себе богочовечанским подвизима. Ту човек никада није сам: свако његово осећање, свако његово дело, свака његова мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Кад православни хришћанин мисли мисао, мисли је са страхом и трепетом молитвеним, јер онда кроз њега мисли сав сонм (сабор) Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима Светима, и кроз њих најсветијем Господу Исусу. Када гледа дух свој он смирено говори себи: дух је мој ништа, ако га не помножим Духом Светим; и душа моја, и срце моје, и воља моја. У њему ништа не бива по човеку, већ по Богу; кроз непрекидне подвиге он се сабира у Богу: дух се његов сабира са Духом Божјим, и душа, и воља; све се сабира и саборнизира у Богу. И он свим бићем својим осећа да је православна црквеност увек света и увек саборна, да је категорија богочовечности неизменљива категорија црквености.

Православни су православни имајући непрекидно то осећање, подгревајући да и чувајући га молитвено и свето. Они никада себе не проповедају; никада се не хвале собом; никад не остају при голој човечности. Свети, духоносни, христовођени Апостоли дали су једном за свагда формулу црквености: нађе за добро Дух Свети и ми» (Да. 15, 28). Прво Дух Свети па онда ми; ми у толико у колико допуштамо Духу Светом да дела кроз нас. У тој богоданој формули је сав метод Цркве, сав њен пут, сав њен начин решавања проблема. Тај су свештени метод подухватили Мученици и Исповедници, Свети Оци и Васељенски Сабори. Одступи ли се од њега, одступа се од Духа Светог, одступа се од Св. Апостола и Мученика, од Св. Отаца и Васељенских Сабора. Православна Црква је једна, света, саборна и апостолска зато што не одступа од тог свештеног метода. Она је православна тиме што исповеда, држи и чува не само апостолско-саборску, васељенску идеологију хришћанства, већ и апостолско-саборску, васељенску методику хришћанства. У томе је сила Православља; у томе неисказано богатство; у томе искључива моћ. И ми смо православни док исповедамо и чувамо ту идеологију и ту методику Цркве. Одступимо ли од једне или друге, одступили смо од Православља. Апостолско-саборска, васељенска идеологија Цркве једино се може очувати апостолско-саборском, васељенском методиком Цркве. Болесна је то мисао, пагубна је то жеља: хтети очувати православну идеологију без православне методике. Од те болести болује један део нашег епископата и свештенства. Због тога смо у опасности да постанемо шизматици. Православна Црква је тиме православна што Св. Васељенске Саборе признаје за завршно и највише мерило црквености. Свака помесна црква пада под анатему Васељенских Сабора, ако сама измени или суспендује одлуке њихове. Ко има толико пагубног самопоуздања и несмислене смелости да себе стави више Васељенских Сабора, да себе предложи место њих? А неки наши свештеници имају; то су јавно исповедили на Ванредној Свештеничкој Скупштини у Београду. Исповедајући то, они су се јавили као одлучни црквоборци. Да су себе питали: шта мисли Дух Свети о овој мојој мисли, о овој мојој речи, – много би мање пало речи, за које ће се давати одговор на дан Страшнога Суда. Ко је у истини православан, тај осећа и зна да су истински православни људи само сарадници Духа Светог, сарадници који непрестано ослушкују шта Он вели, који непрестано творе што Он жели, који непрестано своје мисли и речи проверавају Њиме. Не признајући то, не противимо се Духу Светом? Одбацујући то, зар се нећемо јавити као Духоборци? Као црквоборци? – А неки су се на свештеничкој Скупштини јавили и објавили као духоборци. Један је протојереј осионо објавио да он сумња у канонско и догматско јединство православне цркве. – То је последњи стадиум протестантизма. Такву материјализацију појма црквености и јединства тешко је иоле православном човеку замислити. Но та мисао, та реч је не само то, већ нешто више од тога: она је хула на Духа Светог, јединство Цркве је не у духу мом и твом, већ у Духу Светом. Он је веза јединства, нераскидљива веза јединства, – не човек, не људи. Чланови Цркве су једно Духом Светим и у Духу Светом.

«Хришћански живот» неодступно стоји не само за апостолско-саборску, васељенску идеологију Цркве, већ и за апостолско-саборску, васељенску методику Цркве.“

О РЕФОРМИ ЛИТУРГИЈЕ

И у време оца Јустина било је оних који су хтели да, у складу са својом вољом и разумом, мењају Литургију. Њима је Свети Исповедник Ћелијски поручивао ово: «Када у човеку почне да трне вера, упоредо с њом трне и осећање за разликовање добра од зла. Вера чини човека будним за све што је Божје и опрезним за све што је ђавоље. Човек који безрезервно верује у Господа Христа, зна границу између добра и зла, и никад не меша, добро са злом. Маловерје назире границу између добра и зла, а неверје уништава ту границу. Само права, само апостолска, само светоотачка вера зна шта је грех а шта није. «Што год није од вере – грех је», учи христоносни апостол Павле (Рм. 14, 23); што год је од вере – добро је. Граница између допуштеног и недопуштеног не постоји за неверног, једва постоји за маловерног, а јасна је за правоверног. Нарочито је опасно и саблажњиво када у Цркви људи не воде рачуна о тој граници. Код нас има свештенослужитеља који самовољно реформишу богослужење; то самовољно реформисање је ваистину деформисање богослужења, нарочито када се тиче Св. Литургије. Неки изостављају све јектеније између Св. Еванђеља и Херувимске песме; неки изостављају једну од прозбених јектенија; неки пак изостављају и једне и друге. Самовоља маловерних коснула се највеће Светиње, усудила се наружити Св. Литургију – ту Светињу над Светињама. Ако игде овде је потребна интервенција оних који власт имају; а то су просвећена господа епископи. Они су да то спрече, да то осуде, да то виде. Али како ће то видети, како ће то спречити они између њих, у чијим епархијама има не села, већ вароши, које четрдесет година епископа виделе нису?“

ПРОТИВ МОДЕРНИЗМА

Отац Јустин се бори за «благодатно – богочовечански конзервативизам Православне Цркве», указујући на чињеницу да све што је превише «по човеку» може водити само у понор антропоцентризма и заборав свега што је Христово. Зато је стално упозоравао да се све одлуке у Цркви морају усаглашавати са «свима Светима», да не би дошло до испадања из Предања. Тако је писао (Хришћански живот 2/1925): «Сувише је остарела земља, сувише су остарела небеса, сувише је остарео свет; одавно је изашао из руку Божијих и човек кида себе у кавезу материје, и риче од уздаха срца свог. Овакав какав је: деформисан и онакажен, свет је сувише увредљив за измученог човека. Изранављен, човек излази из старог и улази у нови, најновији и најновији бунт. Док му многонамучени дух кључа на страшној температури страдања, он снује разне модернизме и покушава да помоћу њих ослободи себе остарелог света. Но све су то само фластери на расцветаним живим ранама. Предубока је болест света, и човек јој никако не може дохитати корен и уклонити. Потребно је било, неопходно је било да Бог сиђе у тело, у материју, да пронађе корен болести света, и ишчупа. Тајанствени Господ Исус је то учинио. У Њему је почело обновљење остарелог света и обожење ђавоиманог човека. То је процес дубоко личан и дубоко саборан. Он се врши путем многобројних богочовечанских подвига. Господ Исус враћа човека допадном Адамовом стању, допадној богообразности његовој, предгрешности света. Спаситељ је дошао да човека врати не Мојсеју, не Аврааму, већ допадном Адаму, који је сав живео у Св. Тројици. Васпоставити богообразност адамовску – то је циљ Христов, то је чежња православних који чезну и уздишу у древну доброту изобразити се. Средства су за то благодатно-богочовачнска. Спасоносни је подвиг Христов: вратити човека Богу, вратити га темељу, са кога га је грех одбацио. То сачињава богочовечански конзерватизам Христов. Апостоли су то схватили и Св. Оци са њима: уколико човек Христом иде уназад ка своме почетку, утолико иде унапред ка своме завршетку, јер је Христос почетак и свршетак, алфа и омега.

Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзерватизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост, оно чини корак по корак у неизвесну будућност. И чинећи тако испуњава завет Христов. Када «Хришћански Живот» опомиње и позива: назад ка Апостолима, назад ка Св. Оцима, назад кроз њих ка Господу Исусу за православног хришћанина то значи: напред ка незаменљивом Господу Исусу.

 Путеви Цркве – путеви су Господњи: проклетство поражава оне који их кваре (ср. Д. А. 13, 10). Ко сам ја, а ко ти, да самопоуздано путимо путеве Цркве кроз историју? То је благодатни позив духоносних отаца; Св. Серафима Саровског, Св. Прохора Пчињског, Св. Саве, Јована Кронштатског. А наш је позив да за њима идемо молитвено и смирено, сем ако не желимо да полугом гордости избацимо себе из саборне заједнице са Црквом. Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, непослушаш ли – себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме. Ако наша помесна Црква жели да остане православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред учини саборно: са свима Апостолима, са свима Мученицима, са свима Исповедницима, са свима Светим Оцима.“

ОТАЦ ЈУСТИН И СРПСКЕ ВЛАДИКЕ

Отац Јустин није био спреман да љуби ноге новотарским владикама, екуменистима и модернистима. Уосталом, из његових писама се јасно види шта је мислио о стању у епископату.

Отац Јустин пише јеромонаху Атанасију да је након Сабора СПЦ од марта 1964. године, којим је почео амерички раскол, одлучио да не објављује Житија Светих: „Сматрам да Арх. Сабор који је створио раскол [у СПЦ у Америци] — највећу трагедију у историји Српске Цркве и Српског народа, није достојан да штампа „Житија Светих”, ту незаменљиву светињу Православне Цркве. Најсрамнија генерација Архијереја одкад постоји Српска Црква — то и све што иде уз то и око тога. — Од расколотворног Сабора прекинуо сам сваку преписку са Архијерејима наше несрећне Цркве: не честитам им ни празнике, нити одговарам на честитке. Општим само са нашим епархијским Архијерејем.“

Младом Ристу Радовићу такође пише о стању у нашој Цркви: „Епицентар садашње трагедије Српске Цркве јесте у том што смо напустили, и издали, Свете Оце = Свето Предање, и „администрација“ наше Цркве бесомучно јури по пустињи својих лудих жеља; жеља лакејских, жеља јудинских, жеља човекоугодичких, жеља самоугодничких“.

А 8. августа 1969. отац Јустин јеромонаху Амфилохију каже: „Богомудро си поступио што си одбио написати чланак поводом прославе 750.г. самосталности Српске Цркве. Јер ту свету самосталност нико до сада у историји српскога народа није тако безочно осрамотио, и погазио, и попљувао, као данашњи наши архијереји, лакејски поробивши себе црквоборачким безбожницима комунистичким“.

Тако је отац Јустин писао о недостојним владикама.

Владика шумадијски би себе морао добро да преиспита – зашто лаже кад прича о оцу Јустину, и кад сви знамо да је литургијску реформу усвојио од Мидића, а он од паписте и фанариоте Зизиуласа?