РУСКИ ЦАР ИВАН ГРОЗНИ, ДРУГО ВИЂЕЊЕ ИСТОРИЈЕ

      Први владар Русије који је понео титулу цара 1547. године био је Иван Четврти Васиљевич Грозни. О његовој суровости су се испредале бројне легенде, а нарочито оне да је био немилосрдан према свима који би му стали на пут. Преносило се са колена на колена да је сатирао и мучио не само непријатеље, већ и сопствене поданике, те да је у нападу беса убио и сина Димитрија.

Злочини Грозног били су плод бујне маште његових политичких противника, бојара, којима је одузео вишевековна племићка права и централизовао државу, проширивши је од Балтика до Сибира. Потукао је Монголе и освојио Казан и Астрахан, тако да је Русија овладала целим током реке Волге, а потом је припојио и Сибир. Да би ојачао трговину са западном Европом изградио је 1584. године град Архангелск на ушћу Северне Двине у Бело море, и подручје Русије готово удвостручио.

У запећку су остали записи о његовој хуманости, образовању, о сјају двора и снази армије коју је предводио. Мало је познато да и Срби имају разлога да се поносе великим руским владаром. Историчар Дејан Томић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке, и по женској и по мушкој линији. По оцу је потицао из средњовековне владарске лозе Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак знамените племичке породице Јакшић.

Баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и његове супруге Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Преко Немањића се Иван Грозни родословно може повезати и са кнежевском лозом Лазаревића и Бранковића, јер је кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара Хребљановића, била ћерка кнеза Вратка, праунука великог кнеза и дукљанског краља Вукана, рођеног брата првог српског краља Стефана Првовенчаног, такође из лозе Немањића. Друга Иванова баба, по мајци, била је Ана Јакшић, ћерка војводе Стефана и Милице Јакшић, и унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице. Пошто је Иван Васиљевич још као дечак остао без оба родитеља, Јелене и Василија Ана Глински, рођена Јакшић, преузела је бригу о њему и упознала га са традицијом своје отаџбине. Отуда не чуди што је цар Иван Грозни у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима, нарочито као велики дародавац манастира на Светој Гори. Први његов сусрет са светогорским братством у Хиландару уприличен је 1550. године у Москви, када су га игуман Пајсије и још тројица монаха молили да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.

Цар Иван је одмах после ове посете упутио писмо турским султану Сулејману Величанственом у којем је тражио да узме под заштиту Хиландар и руски манастир Пантелејмон. Шест година касније светогорски монаси морали су да затраже нову помоћ од руског цара, који је готово до самртне постеље богато помогао Хиландар одеждама, иконама, књигама и новцем. Иако је Иван Грозни живео свега 54 године, владао је најдуже од свих руских царева, чак 37 година. Желео је да Русија постане најмоћнија држава на Старом континенту, и у томе је успео.

Владавина Ивана Четвртог Грозног оживела је занимање за руску традицију. У част победе над Татарима, легендарни владар подигао је раскошну цркву Светог Василија Блаженог на Црвеном тргу, која је данас једно од главних обележја Москве. Ова црква је прави карневал обојених  купола из руско – византијске традиције, али се и ту умешало предање, које каже да је Иван Грозни ослепео архитекте како никад више не саградили нешто тако величанствено. За време његове владавине, отпочело је и неговање култа српских светитеља у Русији посебно Светог Саве, а 1553. године почела је да ради и прва штампарија у Русији.

Да је Иван Грозни био тиранин из предања, народ га не би толико волео, јер ни о једном другом цару није створено толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су посетиоци, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду, пише руски историчар Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јоне Ладожског. Наиме, Ивана Грозног су многи називали и „праведним судијом“ или „великим господаром који је увео једноставне и мудре законе“.

Оливера Икодиновић

Глас са Цера, број 11, септембар лета Господњег 2009.