Коначно уклањање митрополита Леонида (Горбачова) је централни догађај 2023. године за Руску Православну Цркву.

Сам Леонид је већ коментарисао своју оставку, и то на прилично оштар начин. У ствари, то је изазов Патријаршији.

- "Није јасно зашто, можда су нешто побркали. Видећемо"; - "Господ ће то да среди. Људи, одлуке, страх... и још много тога. Већ сам рекао. Све сам спреман да прихватим. Али ако клеветају име моје мајке, моје, 34 године службе у свештеничком чину, све ћу рећи! И ово није уцена. Ово је поштена одбрана свог доброг имена и путоказ у будућност за све који желе да се вежу свештеничким везама. Ми нисмо робови!" (види тлг-канал владике).

Треба напоменути да Леонид у почетку није ишао на заоштравање. Али, за разлику од уобичајене праксе, у случају Леонида Патријаршија није показала чак ни окрутност, већ садизам – то јест, буквално је „псу одсекла реп на комаде“. Уместо да једноставно одузму све одједном, Леонидови ресурси су одузимани у фазама. Најпре храм у центру Москве, затим Африка, потом номинална Јереванска катедра. Без формалног „хвала на уложеном труду“, које ништа не кошта и представља само уобичајену љубазност. Завршни акорд – „пензионисање“ у 55. години (када се у просеку људи тек постају епископи) – личи на шамар.

У ствари, мирно отпуштени Говорун, за разлику од скрханог Леонида – говори на чијој су страни симпатије патријарха Кирила. Ризик од „народних немира“ о којима пишу десничарски блогери овде није тако велики. Ипак, Леонид је (као и Говорун) био апаратчик, а не „народни свештеник“. Али овде је учињен још један корак ка формирању архијерејске опозиције патријарху. Управо око теме „ми нисмо робови“, а не око личности Леонида, његовог политичког положаја или поезије. И поред свих стварних и натегнутих Леонидових грешака, тако обраћање нема минимално морално оправдање и говори о потпуном одсуству „унутрашње корпоративне солидарности“ у Руској православној цркви.

Превод: "Борба за веру"

Извор: https://t.me/Easternchurch