Небо или Небеса у молитви Господњој - Оче наш? (Цртица о страдалном богослужбеном – црквенословенском -  језику)

Деведесетих година, за време почившег патријарха Павла, а “да би народ боље разумео”, у Светој литургији је, мало по мало, без одлуке СА Сабора СПЦ, почело коришћење говорног “српског” језика, уместо богослужбеног и, треба ли рећи предањског, црквенословенског. Истини за вољу, први је текст Свете литургије на “српски” језик превео архимандрит Јустин (Поповић), давне 1924. године, и тако, нажалост, поставио темеље данашњем  небивалом стању.

После тридесет година “срповања”, од стидљиве праксе и изузетка, коришћење “српског” у Светој литургији је постало правило, док је служба на богослужбеном црквенословенском, широм Србије, изузетак и реткост. У парохијским црквама градова, села и веле-града (некада белог а данас дебелог), црквенословенског више нема ни за лек.

Богу хвала а на радост и укрепљење остатка остатака верујућег и ревнујућег народа србског, црквенословенски још некако опстаје у делу манастира СПЦ, захваљујући расудљивим игуманима и занемоћалим али храбрим игуманијама, женама мироносицама последњих времена. Посебно је болна тема да се (непланским и неблагословеним) увођењем и коришћењем “Вуковог” језика у богослужење, одвајамо од словенске једноверне браће, на шта је (узалудно) указивао и Свети владика Николај (Велимировић). Уз промену календара на световњачки уместо црквено-предањског, у Православној Цркви, међу помесним црквама, потпуно је нарушено јединство у слављењу празника, на радост и ликовање непријатеља Православља, а на првом месту огрезлих у латинској јереси – папољубаца "Фрањеваца", те њиховог отровног изданка - екумениста.

У свеопштем муку и јауку, црквенословенски се још некако чује и ослушкује у одговарањима певнице на прозбе свештеника на Светој литургији. Али, и ту “српски” трује и не мирује, што је повод за ову страдалну цртицу.

Наиме, уместо изговарања (појања) молитве Господње, Оче наш, на црквенословенском, све чешће се чује њен, у четвртом члану (прозби, молитви), суштински нетачан превод на “српски” (Мт 6, 9-13 и Лк 11,2-4).

Док је први члан молитве Господње: “Отче наш иже јеси на небесјех...”, исправно преведен “...који си на небесима...”, у четвртом члану се, да ли случајно или са (злом) намером,  “...да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи” преводи недоследно и нетачно као: “да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу” (или негде “...као што је на небу”). Дакле, у преводу “...јако на небеси и на земљи”, уместо “небеса” преводи се са “небо”.

Шта би то значило и зар има било какве (суштинске) разлике између “небеса” и “неба?

Не улазећи у могуће граматичко објашњење и образложење (“небо” и “неба”, једнина и множина, док је појам “небеса” увек у множини), суштински се, у Србском језику и богословљу, јасно разликује појам “небеса” – рајско обиталиште, рај, станиште Божије и ангела Јего, од појма “небо” – видљиво плаветнило, али и поднебесје, свет злих духова, обиталиште демона.

Дакле, молећи се на „српском“ да буде воља Божија “и на земљи као и на небу”, ми се, апсурдно молимо да на земљи буде демонски беспоредак и хаос, какав, нажалост, све више, по нашим грешним молитвама, и бива. А ту не можемо говорити о Божијој вољи, већ Божијем допуштењу, према нашем сагрешењу.

Јер, небо јесте под-небесје (где владају беси и људски греси) (Еф 6;12).

Дочим су “небеса” место Божијег благослова и ангелског поретка и појања и склада и вечне радости (Мт 5,12).

Шта нам ваља чинити?

Покајати се и не ружити светињу молитве Господње, већ је изговарати (појати) на изворном црквенословенском језику: “...да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи”, да не би, у незнању и самооправдању, на себе и на своје потомство навлачили гнев Божији, призивајући да на земљи влада поднебесни хаос уместо реда и Божијег благослова, који је на Небесима.

(Треба, са жаљењем, приметити да су и у тзв. РПЕ у егзилу, где се “боре против новотарија и јереси екуменизма”, потпуно увели служење на “српском”....И то не само Св. литургије).

☦︎породица.срб