Поштовано уредништво и читаоци „Борбе за веру“,

Христос се роди!

Код нас у Беч је допутовао Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј и администратор Ц.О. у Аустрији. Било је најављено да ће на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог предстојати Светој Архијерејској Литургији заједно са Епископом осечкопољским и барањским Херувимом, међутим уморан од путовања и обавеза у епархији, није се усудио да служи – шта год то значило (посулшајте на сајту епархије или погледајте на инстаграму храма Васкрсења Христовог у Бечу).

Привремено из Аустрије уклоњеног Епископа Андреја (или како синодски акт наводи умољеног да не борави у Аустрији током ове администрације) не треба много коментарисати. Довољно је рећи да се ради о екуменисти, папољупцу и кваритељу Предања и богослужења баш као што је и његов духовни отац владика Иринеј. Али ови свештеници који су дигли узбуну нису устали против Андреја Ћилерџића због екуменизма, папофилства и новотарија него из личних интереса и ради повређене сујете, што је очигледно из њиховог писма које је у августу 2022. објављено на „Борби за веру“  али и интернет порталу „Televizija Srpske Dijaspore“ (портал нажалост више не постоји). Наиме они су се први пут обратили патријарху Иринеју још 2020. након чега су по препоруци патријарха Иринеја уследиле казне за свештенике који су се бунили против владике Андреја. Зашто казне? Зато што су ти свештеници претили патријарху и осталим члановима Синода СПЦ-е да ће са својим црквеним јединицама прећи у цариградску патријаршију о чему су већ разговарали са митрополитом Арсенијем. Но то су они намерно прећутали када су давали у јавност своје писмо и саопштење, јер би тиме јавно сведочили да раде против јединства и канонског поретка СПЦ-е – оно што су урадили на крају у октобру 2023. Крили су се иза реченице да су митрополита Арсенија известили о стању у епархији аустријско-швајцарској, који по аустријском закону представља све Православне у Аустрији. Истини за вољу, аустријски закон гледа све Православне (осим Руса) преко митрополије ЦП и њеног митрополита зато што су фанариоти себи лукаво обезбедили такву позицију у држави, али им то никако не даје право власти над другим помесним Црквама или да се мешају у унутар црквена питања СПЦ-е. То је било њихово прво обраћање још покојном патријарху Иринеју у јуну 2020. а 2022. су издали одвојено саопштење за јавност након чега су уследили и деманти епархије аустријско-швајцарске.

Истина је да је владика Андреј и довео до овакве ситуације у епархији, јер благо речено није дорастао одговорности епископа, што се показује између осталог и у избору лоших намесника и других сарадника. Свештеници који се позивају на савест и дату им одговорност ћутали су две године па се онда јављају саопштењем за јавност (тек две године након првог обраћања)  јер није уследио очекивани одговор од патријарха и Синода. Као што смо већ закључили не буне се против екуменизма и новотарија надлежног владике него због наводног прогона. Сличне разлоге наводило је и свештенство епархије Немачке и диселдорфске (преко 30 свештеника) док им је Андреј Ћилерџић био администратор. Дакле ни њима није сметао његов екуменизам и новотарије него су опет лични разлози и спорови у питању. Не могу а да не прокоментаришем да су данашњи свештеници углавном плашљивци (част изузецима!) и да се у суштини никад не буне док  не буде угрожен њихов материјални интерес, али и тада тек када добију подршку од неког моћнијег/утицајнијег. Свима је познато да је Андреј Ћилерџић претендовао да буде владика у родној му Немачкој али је то спречено па је дошао бискуп Гргур. Када је Гргур дошао у Немачку онда су уследиле казне, смене, премештаји и откази за непослушне бунтовнике. Сваки нови владика направи чистку у епархији у коју дође.

У Аустрији се побунило у почетку њих осморица:

Протојереј–ставрофор Крстан Кнежевић, некада угледан бечки свештеник, сам је љубио руку бечком кардиналу на примопредаји цркве у 16. бечком округу, разведен је и у пензији;

Јереј Ново Лазић, некадашњи парох у Велсу који је рашчињен на лето 2023. због крађе црквене имовине и непослушности епархијском Архијереју – сада је клирик истанбулске патриајршије у Аустрији;

Јереј Љубомир Радованов, парох из Клагенфурта који је повукао свој потпис и одустао од сарадње са расколницима;

Јереј Миомир Сандо, парох из Граца који је скувао парохијане као жабу;

Протојереј Александар Столић, парох из Инсбрука, можда и најпознатији од свих њих због своје представе у Инзбруку која је обишла свет;

Јереј Гојко Остојић, парох из Салфелденa, који се часно повукао са свог места и прешао у епархију Врањску не учествујући у расколу;

Јереј Далибор Брнзеј, некадашњи парох у Браунау на Ину а сада клирик митрополије ЦП за Аустрију у Салцбургу;

Јереј Александар Станковић, бивши парох у Тулну и храма у 16. бечком округу;

Протођакон Жељко Симић из Клагенфурта, који већ дуже време није ни служио у Аустрији;

На крају су остала само њих четворица: јереј Миомир Сандо, протојереј Александар Столић, јереј Далибор Брнзеј и јереј Александар Станковић. Ова четворица су се након негативног одговора из Патријаршије одн. Синода одлучили на расколништво па су прешли у истанбулску (цариградску) патријаршију без канонског отпуста. Недавно је неко цариградску патријаршију описао као еклисиолошку депонију тј. место за људски отпад што и није далеко од истине када се сагледа стање у васцелом свету и кога све они примају у своје редове. Примили су издајнике из Аустрије:

Миомира Санда – човека који дужи временски период није обавештавао епархију да истиче уговор о коришћењу цркве у Грацу па је прешао код митрополита Арсенија, који је потписао нови уговор о коришћењу; парохијане је скувао као жабу да нису ни свесни били шта им се дешава а са собом је однео и новац који су сакупљали за куповину/изградњу храма (око 800.000€).

Александра Столића – човека који је организовао представу у три наврата одн. три напада на владику од којих је трећи достигао око 200.000 прегледа на друштвеној мрежи тик-ток и са собом однео неке црквене предмете; о његовим неделима је већ јавност извештавао један број верника из Инзбрука; највећа битка рекло би се, водила се око цркве за коју је како његови следбеници кажу он најзаслужнији и заслужује унапређење (видите овде); битно је напоменути да је та црква под заштитом споменика и са унутрашње стране тако да ће унутра увек личити на римокатоличку богомољу са православним иконостасом;  па ви сами закључите да ли заслужује унапређење.

Александра  Станковића – човека који је био парох у Тулну а затим у 16. бечком округу и ту цинкарио сабраћу код владике како би извукао неку корист за себе.

Далибора Брнзеја – човека који од своје смене са места пароха у Браунау не мирује него је још и спреман на физички обрачун са свештеницима; он је сада постављан за пароха у Салцбургу при ЦП; и он је однео неке црквене предмете са собом.

Нова Лазића – човека који је рашчињен од СПЦ-е, који је такође са собом однео црквене предмете и црквени новац а примљен је од митрополита Арсенија и служио је – без обзира на рашчињење – са свештеником Далибором Брнзејем.

Митрополит Арсеније је такође примио и контроверзног јерођакона Еразма Бранковског, некадашњег клирика Православне Охридске Архиепископије (више овде) али и неканонско свештенство расколничке ПЦУ. Непрестано маме потенцијалне свештенике из СПЦ-е а они врло радо, под изговором одржавања добрих односа, одлазе на сабрања којима предстоји митрополит Арсеније:

https://m.facebook.com/story.php?

https://m.facebook.com

Шта је очигледно? Свештеници се буне само када је њихов лични интерес у питању па се жале на прогон. Ниједан не устаје у одбрану вере, богослужења и предања као што су то радили Свети Атанасије Велики, Свети Јован Златоуст, Свети Максим Исповедник или Свети Јован Дамаскин који су претрпели заиста прогоне и мучења за разлику од ових свештеника. А представници ЦП и фанарске идеологије у Аустрији оснивају тзв. словенске викаријате попут оних у Америци и ту се неће задржавати. Следеће на дневном реду су друге епархије СПЦ-е (КиМ, у ЦГ, БиХ/РС, Хрватској….) и других помесних Цркава.

Вратимо се администратору „црквених јединица у Аустрији“, владики Иринеју. Епископ бачки је дакле дошао у Беч да се бави проблемима у епархији. Како је започео своју делатност? Прво је најављен као „администратор црквених јединица у Аустрији“ што не би било ни мало битно, да ови свештеници нису тим речима претили Патријарху и Синоду (да ће са црквеним јединицама прећи у ЦП). То оставља простор за помисао да су ови свештеници све ово договорили са владиком Иринејем како би сменили владику Андреја. Зар није могло на другачији начин сменити владику Андреја, уместо овако срамног брукања Цркве и чинова Цркве? Волели бисмо да видимо коме од епископа или свештеника је још стало до верног народа па ће устати у одбрану верног народа?!

Шта се дешавало даље? Вратио је двојицу расколника поново у СПЦ из које су раније отишли (Александра Станковића и Александра Столића) као да се ништа није десило, занемарујући све каноне и разарајући јединство у наведеним парохијама. Владика Андреј је довео до ових немилих догађаја а владика Иринеј је само погоршао све. Иако он тврди да покушава на мирољубив начин све ово да реши, мира нема…бар не тамо где је злочинце вратио на место злочина. Све ово делује као унапред добро припремљен сценарио, јер расколници и издајници тврде да им је владика Иринеј дао реч да их он неће прогањати због свега што се десило. Мада и сам је рекао у божићном интервју за дневни лист Печат да „има дана за мегдана“ илити доћи ће сабор у мају па ће се он бавити расколницима и издајницима како чујемо и сазнајемо из Београда и других крајева Србије…

Име познато Уредништву