Поука у  понедељак двадесет шесте недеље или Ο правој природи Царства Божијег

Телесни људи - који су свом својом душом привезани за земаљски живот и Закон Божији познају површно, једино по речима, јер га изучавају само на школски начин, а туђи су Закону Божијем по духу, по срцу, по животу и по делима својим - једном речју фарисеји, упитали су Господа: Када ће доћи Царство Божије (Лк 17:20).

Питање, разуме се, није постављено чиста срца, нити са добрим циљем; постављено је као узгред, из знатижеље да се сазна какав ће бити одговор. Покварени и злобни фарисеји надали су се да ће им Господ пружити повод да Га лако оптуже. Пошто су изградили схватање ο Месији као ο великом цару и моћном освајачу, видећи Месију у лику убогог луталице, који није имао где главу да склони, фарисеји су поставили питање које је прикривало подсмех, и њиме су изразили своје телесно мудровање, туђе и непријатељско разуму Божијем (Рим 8:7).

Господ је дао одговор упућен без изузетка свим телесним људима, везаним за свет, који воде греховни живот окружени светским бригама и материјалним насладама. Богочовек је фарисејима одговорио: Царство Божије не долази на видљив начин - то јест не долази на начин приметан за чулне очи - нити ћe се рећи: ево гa овде, или: ено гa онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:20-21). Ово значи: треба оставити телесни и греховни живот, а потом посредством покајања и живота по јеванђелским заповестима очистити и украсити душевни храм; када то буде учињено, Дух Свети ће га осенити, обавиће његово коначно очишћење и уредиће га. У такав храм сићи ће Бог и успоставиће у њему Своје духовно и невидљиво, али уједно потпуно опипљиво и спознатљиво Царство. Ко је примио у себе Царство Божије, тај може да има јасну представу ο другом доласку Богочовека, тај може да препозна и избегне антихриста, или да му се супротстави. Α ко није примио у себе Царство Божије, тај неће препознати антихриста, него ће неумитно и не схватајући постати његов следбеник; тај неће препознати приближавање краја света и наступање страшног, другог доласка Христовог, који ће га затећи неспремног. Никакво људско учење, никакво учење речима, није довољно као поука ономе коме је потребна поука у духовној одаји, поука од Самог Бога. Онај ко је стекао Царство Божије унутра у себи, као руководитеља има Духа Светога, Који човека поучава свакој истини (Јн.16:13) не допуштајући му да буде обманут лажју која се, да би лакше заварала, облачи у привиде истине. Сасвим је тачно рекао један блажени инок говорећи ο антихристу: „Многи ће поверовати у антихриста и почеће да га прослављају као силног бога. Они пак који имају Бога свагда у себи и просвећена срца видеће истину чистом вером и спознаће је. Α свима који имају Боговиђење Божије и разум, тада ће бити јасно да је мучитељ дошао. Онима чији је ум стално у стварима овог живота и који љубе земаљско то ће бити несхватљиво, јер су привезани за материјалне ствари. Α ако и чују реч, неће имати вере, него ће пре омрзнути онога ко им то говори".¹ Сматраће га за лудака, који заслужује презир и сажаљење. Помрачен својим телесним мудровањем људски род уопште неће веровати другом доласку Господњем. У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је са обећањем Доласка његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако oд почетка стварања (2Пет. 3:3-4).

Када су се фарисеји удаљили од Господа, Он је тада рекао Својим ученицима да ће обележје краја света и близине другог доласка Господњег представљати снажан материјални развитак: људи ће заборавити Бога, заборавиће Небо, заборавиће вечност и, у својој заблуди, као да су вечни на земљи, сву пажњу усмериће на земљу, на то да себи на земљи омогуће највеће и постојано благостање. Шта може бити безумније од овакве тежње? Не сведочи ли смрт, која задеси сваког човека, да смо створени за вечност, да смо на земљи само краткотрајни пролазници, и да, због тога, брига за вечност треба да буде наша главна брига, а брига за земљу треба да буде сасвим умерена? Колико год поменута тежња била неразумна, она ће се на земљи појавити као неизбежно испуњење Божанског пророштва. Α ако се појавила, онда, пошто је непријатељски расположена према Речи Божијој, служи нам као један од најјаснијих доказа истинитости Речи Божије. И како беше у дане Нојеве - најавио је Господ - онако ће бити и у дане Сина Човечијега. Данима Сина Човечијег названо је оно време које ће претходити Његовом доласку и које ће се завршити Његовим доласком - почетком вечног, незалазног дана, крајем времена. Време ће се завршити са окончањем оних појава које га означавају: онда када и дан и ноћ и јутро и вече и недеље и месеци и године и столећа буду замењени једним вечним даном. И како беше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечијега:јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху (Лк. 17:26-28). Свето Писмо саопштава да су се савременици Нојеви и суграђани Лотови предали безмерном разврату. Разврат се рађа као последица удаљавања од Бога и услед потпуне посвећености земаљским пословима и материјалном развитку. Када да размишља ο Богу, када да ради на свом спасењу човек који је стално и искључиво заузет земаљским пословима и материјалним развитком? Но, сваки човек који занемари познање Бога и старање ο своме спасењу, који се у потпуности посвети уређењу свог привременог положаја по телу и за тело, на несхватљив и неприметан начин развија своју палу природу; своју нематеријалну душу као да чини материјалном; помрачује се и отуђује се од Бога; сав се претвара у грех, сав се претвара у тело; Бог га одбацује јер је у потпуности уништио у себи циљ са којим га је Творац призвао из небића у биће. Неће пребивати Дух Мој у овим људима довека, јер су тело - рекао је Господ за савременике Нојеве (Пост. 6:3). Свеопшти разврат, заједно са небивалим материјалним развитком који га је изазвао, означиће крај света и приближавање страшног суда Христовог. Неће тада господарити само сластољубље! Разврат, у најширем значењу те речи, постаће својствен човеку у последња времена његовог пребивања на земљи. Људи ће бити - говори свети апостол Павле - самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожностиу а силе њезине су се одрекли (2. Тим. 3:2-5). Грех ће достићи свој потпуни развитак, и биће тим страшнији, тим ће његова владавина бити чвршћа, што ће маска побожности више бити сачувана. И ко ће схватити да је у овој, наоко цветајућој побожности, уништена сва њена суштина, сва њена сила? Тако су они били уништени у религији Јудеја у време Христово, што народ никако није могао да схвати, што нису били у стању да схвате чак ни књижевници, ни левити, ни првосвештеници јудејски, који су се гордили својом ученошћу и знањем. Али та ученост и то знање састојали су се једино у изучавању слова Закона Божијег, уз живот супротан Божијим заповестима: такав живот веру је чинио мртвом. Људски род неће видети свој несрећни положај у моралном и духовном погледу; напротив, он ће трубити ο свом напретку, заслепљен развитком у материјалном погледу, у односу на време и на земљу, одбацивши хришћанско напредовање за дух, за вечност, за Бога. Када свет буде објављивао и хвалио своје успехе, успостављање великог благостања и ненарушивог спокојства, тада ћe наићи на њих изненадна погибија (1.Сол. 5:3); тада ће изненада наступити крај света, који људски род, у својој помрачености, у опијености земаљским напредовањем, никако неће очекивати. Услед заслепљености света Дан Господњи ћe доћи као лопов у ноћи (1. Сол. 5:2). Указујући управо на то слепило, Господ је време Свога доласка назвао - ноћ (Лк. 17:34). Зашто да свет даље постоји, сматра Бог, када ће тај свет, то јест људски род, у потпуности одбацити онај циљ ради којега му је од Бога дато да странствује на земљи, и када ће самовољно изабрати други циљ тога странствовања, циљ лишен смисла? Α тај циљ већ је изабран! Уз тај циљ, краткотрајни земаљски живот прихвата се као вечност: све силе душе и тела човек не троши да би се припремио за вечност, него да принесе жртву неостварљивој, бесмисленој машти. Троше се да би се постигло највеће телесно благостање и блаженство у земаљској гостионици, у нашој тамници, као да је тο најсолидније обитавалиште за вечност. Лажна машта жестоко вара своје следбенике: она поступа као нечовечни тиранин, као љути демон. Она и јесте - демон! Ништа не може бити поквареније од ње, ништа не може бити подлије, лажљивије. Она представља исмевање палих духова над људима. Погибељна машта обмањује људе на свим путевима земаљског живота: на крају их издаје, препушта стварности и оставља без ичега. Они ступају у вечност потпуно неприпремљени за њу, уопште је не познајући. И не само то. Ступају у њу усвојивши себи крајње непријатељско расположење према духовним добрима и сопственој користи у вечности. Где је место таквом кукољу иза граница времена? За њих нема и не може бити другог места у васељени, него у адском бездану; тамо треба да буду скривени од погледа васељене.

Монаси Соловјецког манастира преносе одговор преподобног Зосиме, дат старцима-ученицима, који су га упитали како да препознају антихриста када дође. Преподобни је рекао: „Кад чујете да је дошао на земљу или да се јавио на земљи Христос, знајте да је то - антихрист". Најтачнији одговор! Свет, или људски род, неће препознати антихриста: сматраће га за Христа, прогласиће га за Христа. Сходно томе: када се пронесе глас ο доласку Христовом, то ће послужити као поуздани показатељ да се појавио антихрист и да је започео са служењем које му је предодређено и допуштено. Одговор преподобног Зосиме заснован је на Спаситељевим речима. Спаситељ света, упознајући Своје ученике са знацима који ће најавити Његов други долазак, рекао је: Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама (то јест у некој тајној одаји дома), не верујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24:23-27; Лк. 17:23-24). Неће бити ни потребно ни могуће да људи преносе један другоме вест ο доласку Сина Божијег. Он ће се јавити изненада; јавиће се, по свемоћи Својој, свим људима и читавој земљи у исто време. Примедба научника да је немогуће да се Син Божији јави истовремено пред свим људима, због природног лоптастог облика земље, није основана. Ако је свемогући Бог извукао и земљу и читав свет из ништавила Својом свемогућом и свепремудром заповешћу, и није му било потребно да се претходно посаветује са научницима, зар неће моћи, из истог разлога, по Својој неограниченој моћи и пре-мудрости, да се јави људском роду истовремено, иако би начин на који ће се то остварити био несхватљив, како и треба да буде, за све научнике на земљи? „Господ ће доћи са небеса - рекао је свети Јован Дамаскин - на исти начин као што су га свети апостоли видели да усходи на небо (Дап. 1:11); доћи ће савршени Бог и савршени човек, са славом и силом. Нека Га нико не очекује са земље, него да свак очекује с неба, као што је Он Сам потврдио".²

Господ је учење ο крају света и Свом другом доласку закључио следећом поуком и завештањем: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље (Лк. 21:34-35). У овим речима Господа, у овом завештању Господњем, у овом савету, у овој заповести Његовој, забрањује се телесни живот и претеривање у земаљским занимањима, што све заједно претвара човека од духовног у телесног и материјалног, приморава га да заборави на вечност и Бога, и вуче га ка паду у све грехе. У срце које није ограђено и запечаћено сећањем на Бога и страхом Божијим лако улазе све страсти; у њега улази духовни мрак, у њега улази непознавање Бога. За људе који воде телесни, греховни живот, опијене и помрачене њиме, Долазак Господа биће као замка. Та ће замка ухватити читаво човечанство. Нико неће моћи да јој побегне или да се извуче. Знајући то, треба да живимо у непрестаној трезвености. Прибегавајући Богу учесталим, непрестаним молитвама, испуњеним умиљењем и плачем, задобијајући у себи Царство Божије и подржавајући га животом по вољи Божијој, ми ћемо, благодаћу и силом Божијом, моћи да се избавимо од замки и ланаца, од греха и господара овога света. Моћи ћемо да са добром надом и духовном потврдом да смо помиловани и спасени станемо пред нелицемерног Судију, који треба да саопшти пресуду ο нама, пресуду која ће решити нашу судбину у вечности. Амин.

Извор: Књига: Свети Игњатије Брјанчанинов – Аскетске проповеди, Образ Светачки (2017.)

Преводилац: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] Писма Георгија Затворника Задонског, књига 1, стр. 62. 1850; Слово 106 преподобног Јефрема Сиријског о антихристу.

[2] Свети Јован Дамаскин Тачно изложење православне вере. Књига IV , гл 26.