Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА БОГОСЛОВИЈА У ЕБОЛИЈУ, ИТАЛИЈА

 Када ми је предложено да напишем чланак о српској православној богословији која је радила у логору Еболију у Италији током 1946. године, нисам био свестан колико сам заборавио за протеклих педесет година.

Еболи и наш логор, познат и као "град шатора" нисам заборавио. Еболи је мало место недалеко од Салерна. Енглези су  нас населили у маслињацима пре уласка у Еболи. Спавали смо под шаторима. Постеља није било. Спавало се на картонским кутијама постављеним на голу земљу. У том "граду шатора" било је смештено неколико хиљада нас преживелих из састава Југословенске војске у отаxбини. Ту су нас довезли из Палманове и Ћезене, где смо најпре били смештени. Логор су чували Енглези. Врховни командант свију нас је био генерал Миодраг Дамјановић, званични заменик и опуномоћеник  генерала Драже Михајловића.

Људи су били подељени у две дивизије и један пук. Шумадијску дивизију су сачињавали преживели припадници Српског добровољачког корпуса. Када су њиховог команданта Косту Мушицког Енглези предали  Титовим  властима, њега је заменио пуковник Андра Божанић.

Најбројнија је била Динарска четничка дивизија, под командом Војводе Момчила Ђујића.  Најмања по броју  била је група србијанских четника коју је сачињавао Дрински пук, под командом капетана Лалатовића. Осим тога известан број жена, мањи број неудатих девојака и известан број деце су били смештени у такозваном "породичном логору".

Разлога да се осећамо потиштеним и несрећним било је много. Чињеница да смо напустили своју Отаџбину стварала је бол. Сазнање да су комунисти стрељали око 3,000 добровољаца и хиљаде четника у Кочевју и другим стратиштима нас је мучило и пекло. Неизвесност шта ће са нама бити, да ли ће и нас предати коминустичкој власти у Југославији, уносила је немир у наша срца. Животни услови су били очајни. Храна, врло слабог квалитета, била је довољна да не умремо од глади, али  је била и неукусна и недовољна да нас засити.  Нисмо имали ни најосновније  што је за живот  потребно.

Човек би очекивао да  под таквим условима људи  падну у очајање, да буду  потиштени, и да им не буде ни до чега.  Међутим, физичка беда није имала утицаја на духовну снагу. Не памтим да је икада пре тога нити после тога наш живот био тако и толико испуњен духовним и културним активностима. Све је врило као у  кошници. Имали смо капелу смештену у једној од малобројних барака у којој су редовно вршена сва богослужења прописана типиком. Свештеника је било доста, па је то било могуће. Ипак, најчешће је служио прота Алекса Тодоровић. Осим њега у логору су били свештеници Стеван Простран, Рада Пауновић, Илија Булован, Радован Миљковић,  Данило Милановић, Милорад Доброта, Љубисав Ђурић, игуман Валеријан Штрбац, ђакон Миодраг Ђурић, ђакон Ђорђе Лазић, и ђакон Божо Драгићевић, кога је у чин ђакона рукоположио блаженопочивши епископ Николај Велимировић у  Словенији. Богослужења су била врло добро посећена.

Шумадијска дивизија је имала свој хор од педесет и неколико чланова. Диригент је био о.Ђорђе Лазић, у то доба ђакон. Хор је био изванредно добро увежбан. Пробе су вршене под масиланама свакодневно. Хор је не само одговарао на богослужењима, већ су приређивани и добро посећени концерти.

Динарска дивизија је такође имала врло добро увежбан хор. Њиме је дириговао о. Милорад Доброта.

Заслугом инжењера др Ратибора Ђурђевића, у логору је била врло активна Хришћанска заједница младих људи.  При тој установи су се одржавали разни течајеви, преводиле се књиге са разних језика на српски, и штампале се књиге и брошуре.

У једној од највећих барака је било смештено логорско позориште. Даване су представе које су биле изванредно добро и припремљене и посећене. Поред позоришних комада, у позоришту су извођени и програми фолклорне групе.

И књижевни клуб Повлен је имао своју бараку. Ту смо се свакодневно окупљали и читали песме и друге књижевне саставе и дискутовали о књижевности. Наш учитељ је био Ратко Парежанин, под чијим руководством су се неки од нас развили као књижевници  и касније наставили књижевни рад. Објавили смо и неколико збирки. Једна је Под маслинама у којој су  објављени и прозни и песнички састави.  Друга је Тројка, која је садржала руком калиграфски исписане песме Растка Станишића, Предрага Петровића, и Матеје Матејића. Трећа: Сејачи, збирка песама горенаведених и других песника, такође калиграфски руком исписана и  богато илустрована трудом наших уметника. Та је збирка била наш поклон Краљу Петру II.

Имали смо и војну музику у пуном саставу, која нас је често забављала својим програмом.

Одржавани су течајеви за аналфабете и разни технички курсеви. Имали смо атлетска такмичења, а  и свака војна група, то јест Динарска дивизија, Дрински пук, и Шумадијска дивизија, имале су своје футбалске тимове и  одиграване су утакмице између њих.

Најзад, имали смо и Српску православну богословију и Духовну академију Манасија. И богословија и Духовна академија су биле одобрене и званично регистроване  код Синода српске православне цркве у Београду.

Без помоћи о.Ђорђа Лазића, о. Боже Драгићевића, о. Слободана Живадиновића, о. Живка Поповића и Ђоке Драгићевића, не бих могао да се сетим свих детаља у вези са  богословијом  и Духовном  академијом. Они су ми помогли да што верније и тачније реконструишем историјат тих двеју установа.

Наставници у богословији су били и предавали су следеће предмете: др Ђоко Слијепчевић, историју Српске православне цркве; Влајко Влаховић, црквено право; јереј Радован Миљковић,  омилитику, апологетику и црквено појање са правилима; прота Радислав Пауновић, црквено-словенски језик; прота Алекса Тодоровић, литургику и пастирско богословље; Михајло Тошовић, морално богословље; Борко Борчић, догматику; Саво Вујиновић, историју хришћанске цркве; Јован Братић, грчки језик; ђакон Ђорђе Лазић, Свето писмо Новог завета; ђакон Миодраг Ђурић, методику верске наставе; Ненад Ресановић, педагогику.

Ми богослови који смо посећивали  богословију, богословски испит зрелости (матуру) смо полагали у времену од 16. до  28. септембра, 1946. Председник испитне комисије је био прота Стеван Простран, а потпреседник је био прота Радислав Пауновић. Чланови испитне комисије су били протојереј Радислав Пауновић, протојереј Алекса Тодоровић, јереј Радован Миљковић, професор Михајло Тошовић, професор Борко Борчић, професор Сава Вујиновић, и  ђакон Ђорђе Лазић, суплент.

Богослови који су положили испит зрелости у овој богословији су били следећи: Миодраг Живић, Матеја Матејић, Слободан Продановић, Слободан Живадиновић, Гојко Секулић, ђакон Божо Драгичевић, Живко Поповић, Радомир Јовановић, Добривоје Ћилерxић, Душан Поповић, Мића Мартеновић, и Миладин Гарић.

Податке за Духовну академију ми је дао Ђока Драгичевић. Он је био секретар студентског удружења, а председник је био Петар  Радош. Ја нисам био студент у тој  Академији.

Студенти Духовне академије нису имали прилике да дипломирају јер је Академија радила свега неколико месеци. Већина студената је дала испите само из два предмета. После неколико месеци од почетка рада, највећи број студената и неколико наставника су отишли за Француску, Енглеску и Швајцарску где су  студирали теологију у тамошњим школама.

Наставници у Духовној академији Манасија су  били  и предавали следеће предмете:

др Ђоко Слијепчевић, историја српске цркве; Влајко Влаховић,  библијска археологија и упоредно изучавање религија, о. Радован Миљковић, Свето писмо (Стари завет); ђакон Ђорђе Лазић, црквено појање; Булгаков, руски језик; Јован Братић, грчки језик; Ратибор Ђурђевић, енглески језик.

Према подацима које сам добио од Ђоке Драгичевића, студенти Духовне академије су били: Владимир Гарић, Никола Стојсављевић, Љубисав Ђурић (?), Живојин Првуловић, Никола Ђурчић, Петар Радош, Милан Стојановић,  Милан Дарда, Слободан Станковић, Александар Трифуновић, Петар Новаковић, Велизар Гајић, Предислав Кубуровић, Омиљко Попадић,Ђорђе Драгичевић, Васо Сотировић, Зоран Миљковић, Марко Марковић, Драгољуб Цокић, Драгољуб Крапчевић,  Љубица Небригић (удата Матејић),  Драгиња Мандић (удата Ојдровић), Миланка Ивковић (удата Новаковић), Мира Пауновић (удата Станковић) и  Драга Радивојевић Цуба.

Према подацима из писма др Живојина  Првуловића од 2. априла 1988, који је покушао да организује састанак богослова који су матурирали у Еболију и студената Духовне академије, Академију су посећивали и: Божо Ашанин,  Живко Бабић, Михајло Чубрило, Јованка Ћираковић,  Миодраг Достанић, РатиборЂурђевић, Душан Играчев, Веселин Кесић, Славко Контић, Славиша Лукић, Растко Марчетић, Душан Миловановић, Ђорђе Новаковић,  Велизар Ракић, Ненад Ресановић, Милан Савић, Миливоје Станковић,  Вид Благојевић, Милан Бркић, Првослав Ђулић, Мика Јовановић, Васа Кованџић, Милинко Огњановић, и  Василије Сотировић.

Читаоци овог чланка који су упознати са радом свештеника у Америци, Канади, Аустралији и Европи, препознаће лако  међу именима богослова који су матурирали у богословији у Еболију, имена неколико добро познатих и веома цењених  свештеника.  Сматрам да је ово место и прилика када треба да одамо захвалност наставницима богословије и Духовне академије у Еболију који нису, у једно очајно време, клонули духом, већ су се потрудили и одгајили једну добру генерацију свештеника Српске православне цркве.