Апостол Павле заповеда: „Непрестано молите се (Богу)“ (1Сол.5:17). И други свети Оци потврђују то исто, да се треба непрестано молити Богу, али не објашњавају због чега је потребна непрестана молитва и зато већином хришћани сматрају да није потребно. Због тога ћемо ми уз Божију помоћ да објаснимо због чега је потребна непрестана молитва.
Догматика Цркве говори, да Бог није ограничен временом и простором, и да Бог јесте свуда и свагда, па ако човек нема никакав осећај Живога Бога, он је мртав и он је незнабожац. Јер ако је Бог жив, човек је мртав и незнабожац, и он као мртви идол не види и не чује и не зна Живога Бога, док обратно Живи види и чује и зна мртвога незнабошца. У Псалтиру је речено у 113 псалму и 134 псалму: „Идоли незнабожаца су сребро и злато, дела руку човечијих; уста имају, и не говоре: очи имају, и не виде; уши имају, и не чују: ноздрве имају, и не миришу; руке имају, и не пипају: ноге имају, и не ходе: (и) не оглашавају грлом својим. Подобни њима да буду они који их творе и сви који се надају на њих“ (Пс.113:12-16). У 17-катизми више пута говори се „оживи ме“ и „бићу жив“, као овде: „Прилепи се земљи душа моја: оживи ме по слову Твојему“; „Одврати очи моје, да не виде сујету: на путу Твојем оживи ме“; „Ево, зажелех заповести Твоје: у правди Твојој оживи ме“; „Смирих се до краја: Господе, оживи ме по слову Твојему“... Шта значи то „оживи ме“? То значи, да човек добије неки осећај Живога Бога, иначе је мртав. У Jеванђељу је речено како човек да оживи, Господ говори: „Блажени чисти срцем, јер они ће Бога видети“ (Мт.5:8). Човек са нечистим срцем је мртав и тек кад очисти срце он ће видети Бога у свом срцу. И опет Господ говори: „Ако неко љуби Мене, држаће слово Моје: и Отац Мој љубиће њега, и к њему ћемо доћи и обитељ у њега сатворити“ (Јн.14:23). Према томе, тек кад се Бог настани у срцу човека и учини обитељ, тек тада је човек жив, а дотле човек је мртав. Али као што знамо, мало је таквих Светаца, који осећају Бога у свом срцу и који су заиста живи за Бога. И испада ли онда да су већином хришћани мртви? Али није тако, јер кад се хришћанин моли Богу, он није мртав, јер мртвац се не моли Богу, него живи се моли Живоме и живи разговара са Живим, јер молитвеник види Бога очима ума и вере. И тако видимо да живот и смрт хришћанина зависи од молитве, и заправо: колико се молиш, толико си жив. Па ако се молиш непрестано, као што заповеда Апостол, онда ћеш непрестано и бити жив. Међутим, није исто кад неко види Бога у свом чистом срцу и кад неко види Бога очима ума и вере, јер први је савршен, док други није савршен. А то, ко је савршен и ко није савршен, то ћемо показати по Ави Јустину из Житија преп. Макарија Великог: Савршени и несавршени монах Једном дођоше преподобном Макарију у Скит два млада странца, један брадат а други ћосав, и запиташе га: „Где је келија оца Макарија?“ А он рече: „Шта хоћете од њега?“ Одговорише: „Слушали смо о њему и о животу отаца што су у Скиту, и дођосмо да га видимо.“ Рече им старац. „Ја сам.“ А они му се поклонише до земље, говорећи: „Желимо да овде останемо.“ Старац пак, видећи да су још млади, и да су од богатих, рече: „Не можете овде остати.“ Одговори млађи: „Ако нам не даш да овде останемо, ми ћемо отићи на друго место.“ А старац помисли у себи: „Зашто да их терам? Саблазниће се. Примићу их, дакле, јер ће их сам пустињачки труд натерати да беже одавде.“ И рече им: „Добро, останите, и начините себи колибу, ако можете.“ И даде им секиру, и котарицу пуну хлеба, и соли. И одвевши их далеко, показа им место на једној сурој стени, и рече: „Ту начините себи колибу, пошто претходно довучете дрва из шуме, и онда ту живите.“ Јер сматраше старац да ће они побећи од труда. A они га упиташе: „Шта раде монаси?“ Старац рече: „Плету врвце од палмових гранчица, и праве од њих котарице. Тако радите и ви, па котарице дајте црквењацима, они ће продавати, и доносити вам хлеба и соли.“ И преподобни отиде од њих. А они с великим трпљењем рађаху што им беше заповеђено, и три године не дођоше к оцу Макарију. Сетивши се ове двојице младића, отац Макарије рече у себи: „Шта ли они раде, те не долазе к мени да питају за помисли своје? Други долазе издалека, а ови живе ближе и не долазе.“ Јер та два брата нису одлазили никоме, само су ћутке одлазили у Цркву ради причешћивања Светим Тајнама. Старац се помоли Богу, постећи једну седмицу, да му открије шта они раде. И после тога отиде к њима да види како живе. И кад куцну на врата, они отворише, и угледавши човека Божјег поклонише му се до земље. А старац, пошто сатвори молитву, седе. Старији даде знак млађем да изађе, а сам седе и стаде плести котарицу, не говорећи ништа. И у три сата куцну млађи и уђе, и скува мало чорбице, постави трпезу, метну три парчета хлеба, и остаде стојећи и ћутећи. Старац рече: „Хајдете да једемо.“ И једоше, и захвалише Господу. И млађи донесе воде, те пише. А када паде вече, упиташе оца: „Хоћеш ли да идеш, оче?“ Он им одговори: „Нећу, него ћу овде ноћити.“ И простреше за њега рогозу у једном углу ћелије, a y другом углу поставише другу рогозу за себе. Настаде ноћ, и они отпочинуше. А свети Макарије се мољаше Богу да му открије њихову врлину. И отвори се кров на колиби, и сину светлост. А она два брата не видеше светлост, и мишљаху да старац спава. Старији дрмну млађег, и устадоше оба; и опасавши се, подигоше руке к небу, и мољаху се тајно. И виде преподобни где демони као муве насрћу на млађег, и једни хоће да му седну на усне, други на очи. А Анђео Божји стајаше са пламеним мачем и брањаше га и одгоњаше од њега демоне. Старијем пак демони се не могаху ни приближити. A у зору они оба опет отпочинуше. Преподобни Макарије се направи као да се трже од сна, и сви устадоше. И старији брат упита: „Оче, хоћеш ли да читамо дванаест псалмова?“ Старац одговори: „Да.“ И најпре певаше млађи, и после сваког стиха излажаше из његових уста пламена свећа и узлажаше на небо. Онда стаде старији певати, и из његових уста излажаше пламен као млаз и досезаше до неба. А пошто завршише псалмопјеније, старац им на растанку рече: „Молите се за мене!“ А они му се ћутке поклонише до земље. И отиде од њих Ава. И би му јасно, да је старији савршен у врлини, а да се са млађим још бори ђаво. И после не много дана усну у Господу старији, а три дана после њега престави се и млађи. Осећај Живога Бога Ако човек нема никакав осећај Живога Бога, он је мртав, и зато је циљ свих врлина и свих подвига: да човек оживи и да има неки осећај Живога Бога. Посебно у време кад се човек припрема за Свето Причешће, тада он мора да има, молитву, пост, страх Божији, покајање, смирење и све врлине, и да помоћу њих има неки осећај Живога Бога, иначе човек је мртав и није достојан Светог Причешћа, јер мртвац се не причешћује. Међутим, шта ми видимо данас? Сада ни код свештенства ни код причасника нема праве припреме и очигледно они немају никакав осећај Живога Бога и они су мртви и недостојни светог Причешћа. То су све мртваци и зато је Господ у Јеванђељу рекао једном ученику, који се двоумио да иде за Христом: „Хајде за Мном и остави мртве да погребују своје мртваце“ (Мт.8:22). А ми у данашње време недостојног причешћивања могли би мало да преиначимо и да кажемо овако: оставимо мртве да причешћују своје мртваце. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|