Виргил Георгиу: Од 25. часа до вечности

У потрази за Оцем

Едип није убио оца, него родитеља, и то у незнању. Овај увид србског историософа, др Жарка Видовића, руши све револуционарне идеологеме фројдистичког типа, које су толико загадиле XX век. Јер, краљ Лај је свог сина одбацио, и његов прави отац био је пастир који га је одгајио: биолошко родитељство само је предуслов да се постане отац, онај који васпитава дете приводећи га Смислу. Основно начело очинства као духовног рађања дао је Свети апостол Павле: "Угледајте се на мене, као и ја на Христа". Обнови очинства посвећен је роман "Браћа Карамазови", завештајно дело Достојевског: Фјодор Карамазов, аморална креатура, је родитељ, а старац Зосима, који се одрекао брака и замонашио, духовно ће постати отац Фјодоровог Аљоше и даће благослов Димитрију за будућа страдања.

Достојевски је тајну очинства повезао са тајном васкрсења: упокојени Иљуша, бранитељ части свог оца, капетана Снегирјова, на погребу ће окупити све дечаке из школе око Аљоше који ће им беседити о смислу живота што се остварује у свеопштем Васкрсењу из мртвих. Док револуционарно-безбожнички дух, чији је идеолог Иван Карамазов, а практичар Смердјаков, тражи оцеубиство као пут ка самоостварењу у свету без битијне утемељености, хришћанско искуство налаже обнову очинства кроз детињу чедност и монашко целомудрије.

Тајна очинства најдубље се открива у православној Литургији. Када свештеник стави Дарове на Свети Престо, после Великог Входа, он се обраћа Оцу Који је Бог Сведржитељ и прима хвалу од оних који Га призивају, и моли Га да принесе саборну евхаристијску молитву Свом Жртвенику, оспособљавајући свештеника да му за грехе своје и народна незнања приноси дарове и духовне жртве. Бог Се призива да пошаље Светога Духа на свештеника, Дарове који се узносе и сав народ. Ово приношење могуће је милосрђем Јединородног Сина Очевог и благодаћу пресветог, благог и животворног Духа.

Богу неисказаном, непојамном, невидљивом и непостижном, свагда – постојећем и на исти начин јестајућем, једносуштном Сину и Духу Светом, Који је људе из непостојања привео у битије, и наставио да их спасава после пада и Који није престао да човека подиже док га није онебесио и даровао му будуће Царство, приноси се благодарствена жртва, и Њему се са Сином и Духом, благодари за сва знана и незнана доброчинства, а нарочито за то што је људе удостојио да из њихових убогих руку, сазданих од земног праха, прими службу, иако је окружне огњеним ангелским силама. Бог је, у Својој величанственој и неприступној слави, толико заволео свет који је саздао да је дао Сина Јединородног за живот света, да нико ко у Њега верује не погине, него да има живот вечни. Јединородни Син Очев је Себе предао за живот света, и том Жртвом свештенику је могуће да Оца небеског умоли да пошаље Духа Свога на хлеб и вино који ће постати Тело и Крв Христова.

Овај Отац је, како се сведочи у заамовној молитви, Отац светлости, од Кога долази сваки добри дар и сваки савршени поклон. Како каже отац Александар Шмеман, због тога је Тајна Свете Тројице суштинска за поимање Литургије: "Бог (Отац) је тако волео свет да нам је дао (жртвовао) Сина Свога да нас врати к Њему. Син Божји је тако волео Оца да је Самог Себе Њему даровао. И читав живот Сина Божјег био је савршен и апсолутни жртвени (по)двиг. /.../ Суштински став и суштински чин Цркве, која представља нову човечанску природу обновљену Христом, јесте, према томе, Евхаристија, чин Љубави, Благодарења и Жртвоприношења."

То, да је Бог Отац, ми у Сину и Духу Светом можемо да осетимо у пуноти управо на литургији. На њој, окушајући Христа, ми окушамо "како је благ Господ", и доживљавамо да нисмо космички сирочићи и плесан на ободу универзума, него синови и кћери Божје, "царско свештенство" ради кога је створен космос, приноситељи благодарења Творцу у име целокупне творевине. Очинство Бога нас очишћује и даје нам радост битовања. Зато је и свештеник – "отац". Он рађа људе за оца небеског. Зато је он призван да Оцу небеском буде сличан. Како тврди ђакон Андреј Курајев: "Стари монашки афоризам каже да нико никада не би постао монах, када не би на лицу другог човека угледао сијање вечног живота. Предање је /.../ антрополошки феномен. И он се остварује у међуљудским односима. Значи, оно од чега почиње Предање јесте сусрет са човеком". У историји Цркве од Истока од ученика се није тражило репродуковање текстова, него следовање духовном оцу, поистовећење с учитељем који се обожио у Првоучитељу Христу. Предање се преноси са духовног оца на духовног сина, у низовима који трају столећима.

(Рецимо, Свети Пајсије Величковски је духовно основао Оптину пустињу, чији су први оци Пајсијева духовна деца; духовни син Оптине био је старац Амвросија који је, после бољшевичке револуције, дошао у Србију и настанио се у Миљковом манастиру код Свилајнца; Амвросијев син у Христу био је Свети Јован Шангајски, а Американац обраћен у православну веру, Серафим Роуз, син Светог Јована Шангајског. То је непрекинути низ рађања за вечност.)

Доћи до Оца небеског кроз литургијско-подвижнички живот Цркве значи наћи пуноту истине и живота. И без те потраге немогуће је живети. Јер, како рече песник Љубомир Симовић: "Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер".

Књига "Од 25. часа до вечности" потекла је из пера свештеника – писца Виургила Георгиуа, рођеног под Карпатима у Молдавији 1916. године, у породици свештеника Константина, чији су преци, од када се памти, сви били свештеници. Уписавши због сиромаштва, војну уместо богословске школе, Георгију прво студира књижевност у Букурешту, а затим теологију у Хајделбергу. После уласка совјетских трупа (варвара са Истока, у америчким xиповима), пребегао у Француску, где ће се бавити списатељским радом, да би, 1963, у Руској цркви примило рукоположење. Умро је 1992. године.

Отац његов, са целом парохијом, нестао је у доба уласка Совјета у Молдавију. Виргил никад није сазнао где су парох и парохијани ишчезли. "Од 25. часа до вечности" је сведочење о потрази за оцем, књига о Очинству.

Мучеништво, сведочење, свештенство

У свом тексту о мученицима, свештеник Павле Флоренски се пита шта вернику, који није непосредно доживео Свету Тајну у њеној дубини – кроз созерцање! – гарантује да се Света Тајна заиста обавља; и одмах одговара: "Јемство постојања Тајне може бити само сведочанство неког сведока /.../ Овај појам сведочења један је од темељних појмова философије хришћанства".

Речи из семантичког гнезда "ГРЦ (сведочанство) у Новом Завету срећу се 174 пута (!) Од укупног броја речи које се у Новом Завету користе то је 1,38%; код Хомера такве речи се користе свега у 0,0037%, код Платона 0,012% , код Аристотела 0,018. Ови појмови су у инодоевропским преводима Новог Завета увек, у складу са контекстом, превођен на два начина – као сведочење и као мучеништво; "мартир" је сведок мученик.

То јест, по Флоренском, ГРЦ у хришћанском смислу није просто сведок истине, као што није просто ни страдални за истину, већ је "такав сведок који сведочи својим страдањима, и такав страдалник, чија добровољна страдања проистичу из самог садржаја његовог сведочења: та страдања оваплоћују објављену истину, објављена истина остварује се у тим страдањима".

Мучеништво је, од почетка, било мера и провера црквене вере. Као што у паганству није било мученика за веру самих пагана, тако је Хришћанство без мученика незамисливо. Појам мучеништва проширио се на девство, монаштво и исповедништво; појавило се "бескрвно мучеништво", а тропар мученицима се пева и приликом рукополагања свештеника и приликом Свете Тајне Венчања – дакле, и свештеничка служба и брачни живот немогући су без ношења мученичког крста на плећима. Отац Александар Шмеман је приметио да брачне круне крунишу предбрачну чистоту, сведоче о човековом, Богом дарованом, царском достојанству, али и указују да је живот супружника страдалништво које води ка Васкрсењу.

Флоренски тврди, етимолошки анализирајући појам "ГРЦ", да он има везе са "сијањем", "борењем" и "сећањем". По њему: "Сведочење истине јесте сијање. Али да би се сведочила истина, треба се борити, побеђујући таму незнања и лажи: сведок је борац и духовни победник. У борби се пак не само задају, него и примају ударци, и зато се мора страдати, мучити и сустајати, па чак и умрети. /.../ Да, ГРЦ не сведочи своје, не у своје име, не на своју иницијативу. Он се управља истином која објективно стоји пред њим и обавезно од њега захтева подвиг, истином која води у страдање, чак до крви и смрти /.../ Не потврђује крв речи, као њихов спољашњи додатак, већ речи објашњавају крв, јер се унутарње већ садрже у њој. Нису прво речи, а после крв; већ је просто крв у којој су речи, крв из које се као пара диже исповедање /.../ Мучеништво је крв која говори о истини".

Мученик је сведок зато што даје оно најдрагоценије  – свој живот! – да би потврдио постојање вишње реалности, која јесте управо то – реалност, а не измислица. Пошто зна да је васкрсење сушта истина и темељ на коме све почива, мученик не може а да се не бори до крви да би посведочио благодат васкрсења која у њему већ обитава. Својом крвљу он запечаћује сведочанство да је видео други свет и да је то једини пут достојан човека каквим га је Бог замислио.

Христос је Првомученик – Првосведок, Сведок верни (Откр. 1, 5); Он је "Амин, Сведок верни и истинити" (Откр. 3, 14) – јер би Очев Домострој без Христовог голготског Амин био неостварен.

Апостоли су сведоци Јединог Сведока, Који им каже: "Ви сте сведоци овоме" (Лк. 24, 48) – живота, смрти и васкрсења Његовог; они су Христови сведоци од Јерусалима до краја земље (Д. Ап. 1, 8). Апостоли себе називају сведоцима (Петар је "сведок страдања Христових" (2 Петр. 5, 1), а Јован, који виде пробадање ребара Христових, посведочи и сведочанство је његово истинито (Јн. 19, 35). Апостоли нису никад доказивали да је Исус из Назарета "историјска личност", нити су филозофски улазили у "триједологију"; они сведоче да су чули речи Првосведока Христа о Њему, Оцу и Духу Светом и да су видели Његово страдање и васкрсење. Апостолство је сведочење до крви. Зато умученог од сатаниста епископа пергамског Антипу Христос назива Својим "верним сведоком" (Отк. 2, 13).

Пошто мученици не беже од земље, него стреме Небу, они се наслађују преобиљем небеских откривења и озарења. Свети Стефан види "небеса отворена" и Христа "одеснују Оца“ (Д. Ап. 7, 56). А Откривење Јованово, које непрестано говори о мученицима убељеним Крвљу Јагњетовом, препуно је и небеских виђења и тајни. Није случајно да су многи познији хришћани, приликом уласка у катакомбе, осећали небески мир и тишину, која радосно чека "пролеће тела", како васкрсење назива римски апологета Минуције Феликс. Мученици су "облак сведока" (Јевр. 11, 37-38; 12, 1-2) који су својим присуством у Цркви покренули све, а најпре монаштво – добровољно умртвљење тела ради преображења и душе и тела благодаћу Божјом. Зато је монаштво и настало када је царство римско постало хришћанско – црвена нит сведочења животом нити је могла, нити смела да се прекине. По Флоренском, "подвиг хришћанског живота, какав год он био по својим спољашњим условима, унутарње јесте увек мучеништво, јер представља одвајање себе од овог света у име оног света". То јест, опет по Флоренском, "свети је сведок и сведочанство, али не због тога што говори, већ зато што он јесте свети /.../" У "мртвим водама историје он је свагда жив, показујући и доказујући да је Живот јачи од смрти.

Није зато нимало случајно што се, по србском, румунском, руском православном обичају, у антиминсе ушивају частице моштију мученика – живих сведока Прволитурга Христа, Чија је Крв убелела таму палог света и призвала нас у вечну светлост. Ми смо храброст да улазимо у Светињу над светиња добили управо захваљујући новом и живом путу Крви Његове (Јев. 10, 19). Јер, по речима Златоустове Литургије, Христос је Онај Који приноси и Који Се приноси, Који прима и Који Се раздаје: Он приноси Жртву као Архијереј по чину Мелхиседековим; и приноси Себе, као Јагње Божије. Он је Господ Који жртву прима и Себе даје за храну вернима – причасницима.

Реалност евхаристијске Жртве много пута је потврђена виђењем правог Меса и Крви који су се "крили" под видом Хлеба и Вина. Многи такви случајеви описани су у древном Патерику: тако је један монах умолио Бога да више не види људско Тело и Крв (што је виђао стално), него да прима Залог вечности као и сви други...

Литургија, од Проскомидије, свештеника непрестано подсећа на то да је пред њим Јагње које се коље ("Као јагње на клање би вођен, и као овца нема пред оним који је стриже. У правди Његовој суд се Његов узе, а порекло Његово то ће исказати?", понавља са Исаијом (Ис.53,8) свештеник приликом проскомидисања. У рукама својим, он држи копље... Приликом приношења, изговара речи Христове о Телу које се ломи и Крви која се лије за живот и спасење света. Зато је свештеник, ако је прави свештеник, увек мартирски усредсређен приликом служења литургије. Он зна цену својих поступака. Отац Драгољуб Цокић, пријатељ Владике Николаја у Америци, сећа се да је Николај после сваке службе морао да се пресвуче – јер га је евхаристијско жртвоприношење, током кога је често и клечао, исцрпљивао тако да се презнојавао "у голу воду". И Свети Јован Кронштатски није видео никог до Христа док је служио. По сведочењу владике Данила (Крстића), отац Георгије Флоровски је, служећи, био "чврст као дијамант". А ево шта каже митрополит Антоније (Блум) о голготском архетипу Литургије: Ми гледамо иконе које приказују Распеће, али не видимо човека Исуса Христа Који умире на Крсту: спокој победе је легао на ове страшне слике, али м ине смемо то да заборављамо; како можемо да заборавим она то, како можемо у Литургији да видимо само предивну службу, само богослужење које нам тако много говори и тако бесконачно много нам даје?! Зар не умемо кроз ову лепоту да видимо страшну, трагичну реалност онога што она приказује? Смрт не бива лепа; она може да буде величанствена, али она није лепа. Мученичка смрт може бити грандиозна и величанствена, али не може да буде лепа; и ми морамо да се ишчупамо из слика на које смо навикли, које нам пружа црквено богослужење, у реалност самих догађаја.

И то можемо да доживимо свуда, у читавом богослужењу. Крст, Распеће које гледамо приказују нам жртву и победу Христа, али не смемо да видимо у њему само победу. Свештеничка одежда нам приказује царску славу Христа Који је победио, али не смемо да заборавимо колико је ово царевање коштало Сина Човечијег. Често се говори о томе да је цело архијерејско богослужење некако концентрисано око архијереја. Да, ако само умемо да видимо шта он представља, ако смогнемо да осетимо у разним дејствима која га окружују страшне, а не светле слике новог и Старог Завета. Архијереј улази у храм, он стоји на средини, тако да га сви виде, и са њега се скида горња одећа, зар то није слика онога како су, у ноћи Христовог страдања, са Њега скинули одећу и како је остао сам, да Га сви виде, спреман на батине, на срамоту, на подсмех? Христос говори Петру: Доћи ће време када ћеш раширити руке своје, и други ћете опасати и поћи ћеш куда не желиш (Јн. 21, 18). Архијереј, такође, подиже своје руке и на њега стављају појас који значи спремност на подвиг, на труд. Ми у томе можемо видети само прислуживање архијереју, можемо да видимо и ону страшну слику која се указала пред Петром када га је Христос упозоравао на смрт каквом ће умрети. Митра представља трнов венац; ми имамо власт да га видимо или не видимо, ми смо слепи или нисмо... И пре свега овога свештеник пре службе облачи белу кошуљу која представља непорочност, чистоту, исту ону чистоту јагњета, овце која иде на клање. Све су то слике, али ми можемо да их видимо или да будемо слепи. Исто ово можемо да кажемо за све што се  у цркви дешава, само је веома страшно када дозвољавамо да будемо заслепљени лепотом, очарани хармонијом свега онога што постоји  и када не видимо шта то представља. Христос је Агнец Који се родио на смрт, стављен у јасле које већ представљају жртвеник; Агнец који се родио у пећини која већ наговештава пећину-гробницу у оном  врту где ће Његово мртво Тело или рецимо простије, оштрије: труп бити положен после страшне смрти на Крсту. И читав пут Његовог живота води Га ка Тајној Вечери.

У причи о Тајној Вечери је код разних јеванђелиста прилично подробно приказана јеврејска пасхална вечера, али једно у њој недостаје. Средиште јеврејске пасхалне ноћи је било заклано јагње које ће бити подељено. И ни код једног јеванђелисте се не помиње јагње зато што је центар Тајне Вечере Онај ко јесте Јагње. Јагње Старог Завета, јагње приношено на жртву је било само праобраз, припрема за Њега, како бисмо ми могли да схватимо и видимо. Овде оно није потребно: међу ученицима је Агнец Божји, Који узима на Себе грех света, који иде на смрт, на распеће.

Свештеник Константин Георгиу, отац свештеника – песника Виргила Георгиуа, нестао је, како рекосмо, мученички пострадав, са читавом својом парохијом, у доба продора совјетских трупа у Румунију крајем Другог светског рата. Овај смерни  и скромни човек, који је свом сину остао у успомени као најлепша икона, себе је називао "атом Господњим", коњем на коме Господ јаше у сусрет Свом народу. Био је, страдање, претеча многобројних румунских свештеника који су, у комунистичком ропству, посведочили Христа Распетог и Васкрслога. Румунски православци су се, у XX веку, прославили својом оданошћу Богочовеку. Нарочито њихово свештенство.

Протестантски пастир Рихард Вурмбрант, родом из Румуније, посведочио је о томе какве је људе сретао у комунистичким логорима. Они су му помогли да се, у младости занет левичарским идејама, пробуди за Бога. у њима је он, Немац, видео светлост православног Истока, светлост таворску, нестворену и животодавну. Ево једног примера из Вурмбрантовог предавања, одржаног у Америци после ослобођења од комунистичког логора: "Једног дана је политички комесар дошао у инспекцију бригаде. Сви су стајали мирно, и он је одједном позвао младог човека (који се звао Кокеанга) и питао га:

– Шта си био на слободи?

– Господине, оно што сам био на слободи, бићу заувек. Ја сам свештеник Божји, одговорио је овај.

– Аха, свештеник! И још увек волиш Христа?

Свештеник је ћутао неколико секунди – секунди дугих као вечност, јер је знао да се његова вечна судбина одлучује у току тих секунди. Господ је рекао: "Ко год ме призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима; ко год ме се одрекне због страха од људи, одрећићу се и ја Њега пред оцем Својим Који је на небесима".

После извесног размишљања, лице му је заблистало – видео сам тако много блиставих лица – и веома смиреним, али и веома одлучним гласом, рекао је:

- Капетане, кад сам постао свештеник, знао сам да је у току историје Цркве на хиљаде њих било убијено због своје вере. И кад год сам улазио у олтар обучен у прекрасну богослужбену одежду, окружен љубављу и поштовањем пастве, обећавао сам Богу да ћу, ако икад будем морао да страдам, ако икад будем носио робијашко одело, и даље волети Христа.

Наставио је да говори:

- Капетане, ја вас много жалим. Ми имамо истину, а ви имате бичеве. Ми имамо љубав, а ви имате гвоздене решетке на затворским ћелијама. Насиље и мржња су убоги против истине и против љубави. Ако решите да обесите све професоре математике, кад би сви математичари били повешани, колико би онда било 4+4? И даље ће бити 8. А колико ће бити 8+8? И даље 16. Не можете изменити истину вешајући оне који говоре истину. Кад би сви Хришћани били повешани, и даље остаје да важи да постоји Бог, и да је Он љубав. И да постоји Спаситељ; Његово име је Исус Христос, и исповедањем Њега човек може бити спасен. И да постоји Дух Свети, и војске ангела око земље. И да постоји прекрасни рај – не можете изменити истину".

Желео бих да има начина да се пренесе тон на који је изговорио ове речи. Ми остали смо били посрамљени зато што смо веровали у Христа и уздали смо се у њега, али овај човек је волео Христа као што је Јулија волела Ромеа и као што невеста воли женика".

О таквом земљи је реч, и о таквом свештенству Јагњетовом. Виргил Георгиу, човек који је одбацио све антропоцентричне бусоле, јер ниједна не показује увис, ка Богу, написао је књигу "Од 25. часа до вечности" да би показао порфирне темеље Цркве, заливене крвљу сведока. И зато његова повест није олово на хартији, него пламен који се диже са земље на Небо. Такве повести поричу право на игру речима, и доказују да су речи једно од најважнијих оруђа у борби против звери из бездана, а под барјаком Јагњетовим.

Онеобичавање или потрага за Оцем

Писање Виргила Георгиуа за мене, књишког мољца од детињства, човека који је одавно престао да налази "задовољство у тексту" (Барт) и који нове наслове узима као техничка средства за свој рад, било је извор запрепашћења. Зар је могуће да се тако пише, и да се тако пише о православљу? Стилски сам навикао и на србску школу православног писма – експресионизам раног оца Јустина, народно-говорну интонацију Владике Николаја, руске умилности баћушки и гласове строгих аскета попут Св. Игнатија Брјанчанинова, грчке философе у мантијама и њихов хладни тон, али и страственике попут Фотија Кондоглуа и врцаве мудраце какав је старац Пајсије Светогорац. Но, Георгиу је био нешто сасвим друго: "ишчашио" је мој начин поимања стварности кроз текст. Опис првог сећања на оца нагнутог над колевком, оца сагледаног "девичанском мрежњачом ока", оца, двадесетогодишњег младића чије се кости и даље развијају, оца затоњеног што је постао отац, није ми личио ни на шта књишко. А кад је дете у писцу саопштило да је "гледајући на једног човека видео Бога", схватио сам да имам посла са неким од најнеобичнијих савременика који су узели перо у руке... Храмао сам сећањем по прочитаном (онако, како мољци грицкају, прождераном) мору речи и слова, и покушавао да нађем појам којим бих могао да опишем утисак сусрета о човеку који с лика оца прелази на лик Христа, и објашњава нам да се Христос ваплотио да бисмо ми срели "човечанско обличје Бога", да би на крају рекао да је поносан на то и због чињенице да је очев лик нешто најлепше што је икад угледао... Прва реч којом сам, "књижевнотеоријски", хтео да се одбраним од утисака "ишчашења перцепције" била је реч "онеобичавање". Термин су сковали руски формалисти да би показали како писац остварује свежину исказа: он описује предмете из необичног угла да бисмо их гледали, видећи их као први пут. (Рецимо, Лазаревић у причи Први пут с оцем на јутрење "приповеда" о покајању газда Митра речима његовог сина, који је у доба Митровог коцкарског заноса био дечачић – а дете не разуме све шта се догађа, али осећа боље но одрасли..) Но, онеобичавање ми није помогло да схватим... Разлог је прост.  Георгиу није тражио пуко средство ради постизања ефекта. А онда сам се сетио љубави Христове према Оцу, оне нежне синовске љубави која је говорила да је њено јело да испуни Очеву вољу и да је Отац већи од Сина и љубави Оца према Христу Која каже да је Син Очев љубљени Онај кога треба послушати. Ми често често заборављамо да је Еванђеље жива књига, која нам Бога, како смо већ видели, открива као оца спремног да жртвује Сина ради спасења оних који су у свом претку Адаму, устали против заједнице с Њим.

Зато нас Виргил Георгиу води, описујући своју љубав према оцу – свештенику до велике тајне Новог Завета, писма очинске бриге и нежности упућеног несрећницима који мисле да су сирочићи, и да је око њих само бескрај простора што изазивају ужас (Паскал).

Још један књижевни метод карактеристичан је за румунског писца – прелазак са описа стварности свог породичног живота и живота свог народа на мистичко, богословско сагледање дубина на којима стварност архетипски почива. Са описа свог села, разбацаног дуж планинског теснаца, на простору већем од 30 километара, Георгиу прелази на повест о румунским прецима – Дачанима, храбрим борцима против Римљана, који су своју слободу поштовали више од живота, и које су крстили свештеници и епископи послати у изгнанство у те крајеве, у руднике, на патње исповедништва до мученичке кончине. Живот Дачана писац затим претвара у живот Румуније у време турског ропства, када су Молдавци, попут православне раје других народа, плаћали данак у крви. Током турског ропства, Молдавци су стално живели у страху од ропства и смрти, јер су их, као дивље звери, хватали и одводили да их продају на трговима турских градова; Георгију сведочи: "Рођење сваког молдавског детета крило се још и у време мог деде и бабе. Крило се да би се новорођенче спасило ушкопљеништва, ропства, блудничења и смрти".

А кад је ово доба прошло, дошли су нови сатрапи, Румуни – издајници који су свој народ и земљу немилосрдно продавали Западу. Нису то били бегови и паше, него министри, директори, амбасадори и посланици. И неповерљиви молдавски сиромаси су, попут Виргиловог оца, крили рођење своје деце, не знајући шта њихову децу може да снађе. Јер, нови господари, изроди румунски, владали су као туђинске слуге, све док нису дошли совјетски окупатори; тада су неки стали да служе комунистима, а други су отишли у Америку, као негда у Стамбол, да би их Американци тетошили и спремали да, кад окупатор оде, поново загосподаре Румунијом. Пророчки пише Георгиу о томе шта ће се десити кад падне "гвоздена завеса": "Сједињене Државе ће постати велико легло пијавица, спремљених за туђе земље, међу којима се и моја налази".

Георгиуова дефиниција Румуније болна је као стихови Црњанског о Србима (сећамо се: "Јаук и гробље је народ мој – а светла прошлост је лаж".) Георгију вели: "Планине су нам пуне, пунцате злата, а ми од врата до врата просјачимо! Наше реке леже на златном песку, а ми умиремо од глади. Има нас двадесет милиона просјака и робова. Неколико хиљада олигарха сисају нашу крв и прождиру наше месо. Имамо само голи живот, попут животиња у шуми. А сатрати олигарси који су се, захваљујући туђинцима, одржали на власти, у скупинама, тзв. политичким странкама, у чопорима као вукови, прождиру народ. Хране се нашим месом и нашом крвљу".

Историјске свести, по сведочењу србског философа историје, др Жарка Видовића, нема без свести о злу. И зато је Георгиу историософ свог народа, који судбински одлучно каже: "Мој народ је морао да пати. Увек. А помоћ је могла да стигне само одозго. Ни од куда другде. Као што је речено: "Јер сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца светлости" (Заамовна молитва Златоустове Литургије). Бришући сузе и уопште се не уздајући ни у десну ни у леву страну, полагао сам сву своју наду у небо и свој народ".

Човек попут румунског писца – свештеника за оно што зна платио је крвавим сузама. И зато је пријатељ мртвих јер је пријатељ патника који је појмио да "људи умиру како би се њихова тела одморила од тегоба овоземаљског живота". На сеоском гробљу, сабраном око храма, доживљавајући упокојење ближњих као одмор пред васкрсење, Георгиу ће склопити трајно пријатељство са покојницима: "Мртви су били моја дивна браћа која су у Христу почивала". Склопиће, кроз Литургију, и пријатељство са нерођенима. А, како су говорили руски религиозни мислиоци, народ је мистичка заједница покојних, живих и нерођених.

Лик свештеника који је Отац

Отац пишчев био је свештеник села "дугачког као Париз, а настањеног са једва две стотине душа". Основни утисак детета о оцу је да је то крхак и мршав човек, који ће сваког тренутка одлетети; временом, дете је схватало да је отац пре икона него крв и месо.

А зашто?

Зато што је свештеник из Молдавије непрестано бдио над стварношћу и у присуству Божјем – будио се, јео, живео и спасавао пред лицем Цара. А дворјани Цареви постепено почињу да личе на оног Коме служе. Наследник једне свештеничке лозе, која је, у планинама Карпата, столећима Светој Тројици приносила бескрвну жртву, Виргилов отац се, од младости, "понашао сасвим природно, онако како доликује понашању на небу". Увек је носио мантију и ходао опрезно, усредсређено и пажљиво. Јер, знао је да је храм небеско здање, лађа која плови ка вечности. Свештеник је, као и на литургији, увек окружен анђелима; због тога, ако уме да се смири пред Тајном којој служи, "поприма све свете и небеске навике".

Бестелесност очева, која је тако бринула малишана, подсећала га да је он "једна врло танка, дугачка и усправна линија на земљи", лелујав попут пламена који се уздиже ка Небеском Станишту. У страху да ће се отац одлепити од земље и "нестати у облацима", дечак проводи детињство. За разлику од својих парохијана, грубих брђана, корака тешких попут коњских копита, његово корачање подсећало је на лепет ангелских крила.  Дете је пред собом имало живу икону, и због тога благодаримо Богу.

За оца је била везана и прва Виргилова траума – никаква "фројдовска" едиповска "откривења", него један битијни шок (ако тако може да се каже) везан за очеву литургијску улогу: после недељне службе, на којој присуствује цела парохија села Петродава, одевена у бело и осунчана Јагњетом, Виргл примећује да његовог оца присутни сматрају својим оцем, па чак и старци, док их он све назива својим синовима. У детету су се срушили стожери сигурности – заридавши и утекавши, оно је помислио на највећу несрећу свог бића: друга деца су имала сопствене очеве, а његов отац био је отац целог села.

За ручком, кроз сузе, дете је рекло да не може да поднесе да његов отац буде отац старцима, па чак и злим људима, а зачуло одговор: "Ја сам отац свима зато што сам свештеник". Док је слушао ту реч, и док су му низ образе текле сузе болне као ужарени метал, Виргил је научио лекцију због које сам сигуран да би сваки ђак сваке србске богословије морао да се преобрази, читајући "Од 25. часа до вечности". Она је гласила: "Отац сам свих мртвих. Отац сам живих. И исто тако, отац сам оних који ће се родити сутра, следећег века, и оних за хиљаду векова, до краја света".

Дете је желело да оде, и онда у патњи за коју је само оно способно, поставило питање: "Зашто је свештеник отац св...?"

Младић у мантији, који тек што је завршио богословију, био је сасвим збуњен. Није могао да свог прворођеног теши лажју и лакомислено ("Бити хришћанин, пре свега, значи бити озбиљан. Ништа не узимати олако", вели Георгиу.) Зато је ћутао.

Касније ће му рећи да је свештеник отац људима на земљи као што је Бог Отац небески. И још му је рекао да живот хришћанинов није од јуче, него од стварања света, да је хришћанинова биографија "целовита историја света са седам дана стварања и осмим даном, оним који је ново стварање, остварено васкрсењем".

И тада је дечак сазнао, најважније: "Човек је зачет по промислу, да постане Бог /.../ Једино је човек слободан, као Бог. Човекова мисија је да наследи Царство свог Оца Бога и да учествује у свим божанским Тајнама"...

Тада је Виргил појмио и да су наше тело, крв и кости у данашњем стању, у ствари – "кожне хаљине", последице пада прародитеља. Поносан на свог, аскетски уобличеног, оца, који је носио "прозирну кожну хаљину", дечак је схватио да га воли због његове "бестелесности", оне са икона, светитељске. Тада је прихватио да је Син Божји сишао међу људе, обукао њихову робијашку униформу, иако невин, допустио да Га разапну да би робијаше учинио децом Господњом.

Иза Себе је оставио апостоле, а ови епископе и свештенике, да наставе да преносе пламен богоусиновљења – све до Виргиловог оца, и даље, на самог Виргила, и даље, до Осмог дана. Свештеник је отац свима зато што људима враћа синовско достојанство.

Са сузама у очима читалац прати речи овог румунског мудраца: "То вече сам дуго захваљивао Богу. Не, ја нисам имао "заједничког оца", кога сам морао делити са свим живим и мртвим људима, па и онима који тек треба да се роде; имао сам оца који ми је двоструко отац! А ја сам двоструко његов син! Беше то толико велика срећа да јо је ни у сну не бих понадао".

Детињство Виргилово протицало је у литургијском поверењу у свет у коме, битијно гледано, нема зла, јер је зло израслина на ткиву Божје творевине која се, изложена светодуховским енергијама, разлаже у небитије – остају само гордељиви бунтовници, пали ангели и отпали људи, заточени у немоћ своје непокајивости. Непрестано у радости богослужења, мали Виргил није знао за световне игре и играчке. Окружен ангелима и свецима "лицима одозго", он је знао да је блажено заштићен и спокојан. Са светом се срео тек када је кренуо у школу. Рођен је у порти, у парохијском дому, Виргил није имао потребу да напушта свој детињи рај. Уверење да је зло слабо и немоћно, помагало му је и касније.

Сећајући се оних који су му прекинули миран живот у отаxбини, совјетских окупатора, Георгиу исповеда своју детињу веру у непобедивост Добра. Јер, иако су комунисти масовно убијали свештенике, они нису могли убити Првосвештеника Христа; иако су рушили храмове, нису могли срушити Небески Јерусалим; зло је ништавило, и победа припада Благом.

Парохија у којој свештеник служи незамислива је без мртвих, јер су они увек присутни на литургијском сабрању; ослобођени робијашке униформе, неподложни искушењима, не чинећи грехе, без земних брига, они су узвишенији од живих. У нашој малој цркви, уосталом као и у свим црквама, није било прошлости, садашњости и будућности /.../ Код нас у кући, то јест у цркви, на гробљу и у парохијском дому живело се у првобитном времену. "У Божјем времену, у вечности". Дечак је схватио тајну хришћанске вере веома рано: "Мртви су били моја дивна браћа која су у Христу почивала". Обичај у селу је био да се на гробу сади воће – кајсија, трешња, јабука. Гробље је зато било најлепши сеоски воћњак. Цвеће и биље, птице, мириси и анђели помагали су Виргилу да сања свој сан: "Мој сан је био да се поново оденем првобитним, бесмртним телом које није подложно болестима, патњи, старости и смрти".

Дечак је често био једини парохијанин у храму док отац служи. До његове свести допирала је идеја саборности на веома конкретан, богослужбени начин: "Будући да је црква небо пресликано на земљи, могу да потврдим – без претеривања – да сам читаво своје детињство провео на Небу. То јест у цркви, у светом кругу... Моје детињство је било, у правом и у пренесеном значењу речи, једна узвишена, једна непрекидна литургија.

Свештеник не може служити Божанску Литургију, као ни велики број других служби, а да ту није присутна макар још једна особа. Та друга особа, врло често сам био ја. Онде где постоји свештеник који служи и само једна верник, зна се да је ту одмах и Бог присутан. Та три лица, Бог, свештеник и верник, сами по себи чине цркву целовитом, божанском, апостолском и саборном. Бог, мој отац и ја, ми смо дакле чинили цркву. Мистичко тело Христово. Придев "католичанска" не означава Цркву квантитативно, као ону која допире до свих људи и свих мета на земљи, него квалитативно, будући да онај који је у сабрању са Богом, сједињен је са целим космосом. Ни једна црква није могла, дакле, бити већа, ни свеобухватнија, ни више католичанска, но што је црква коју смо сачињавали Бог, мој отац и ја – мада смо само нас тројица били у тој малој цркви од дрвета у подножју планина Петродаве. Знао сам то. Знао сам да смо чинили цркву, као и то да не може постојати нешто што је веће и целокупније од ње – јер нема ничега већег ни свеобухватнијег од Бога, који је био са нама и који све представља."

Мучеништво Виргиловог оца свештеника било је прасликовано његовим сиромаштвом. Био је убог попут лисица, веверица и вукова који имају само скровиште и често из њега бивају прогнани. Шесторо браће и сестара није имало довољно одеће, и никад нису ишли из куће истовремено, него како на кога дође ред. У тренуцима болне глади и беде која стеже кости попут мраза, било је довољно ући у храм и сетити се свог божанског порекла; јер, "чак и да умире од глади, човек је бесмртан". Мајка је својој деци, да их утеши, читала "Књигу о Јову". Толико пута ју је читала, да је Јов постао део њихове породице, који је помагао укућанима да говоре: "Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње".

Свештенослужење је малом Вергилију било у крви, и он је од раних дана себе спремао за свој будући позив. Деца из села пред њим нису псовала, јер су знала да ће их он венчавати, кршћавати им потомке, исповедати их, причешћивати, опојавати. Зато је за дете био ударац у срце сазнање да, због очевог сиромаштва, мора у војну школу, пуну псовки и песница, а не у богословију. Тада је он коначно схватио да добри Константин Георгиу на земљи нема баш ништа. Живео је од цркавице коју је учитељима и свештенству давала држава, она држава коју су у канxама држали разбојници олигарси. Био је толико убог да је, где год је могао, скидао чизме и ходао бос. И тако је почео да личи на сиромашног Христа и Његове сиромашне ученике. Прелазећи километре, по снегу, киши, ветру, Константин Георгиу се све више етеризовао. И одговарао је, увек, на молбе парохијана, које се нису тицале само њих, него и њихове стоке и усева. Јер, свештеник је одговоран за сву твар – он је иконом Божје икономије и домоуправитељ Цара над царевима.

Син га је памтио како жури носећи епитрахиљ (који символизује јарам Христов), требник, молитвеник, дарохранилицу и кашичицу за причест, "сребрну, беспрекорно чисту и врло блиставу", истањену од употребе, која се предавала од поколења поколењу, и ко зна колико усана додирнула и душа нахранила Богом.

Бивши дечак је свог оца описао као Христовог ата, "у поткованим чизмама, како трчи с краја на крај парохије". Јер, обичај је тамо био да свештеник не јаше коња; онај који је по Константина дошао, јахао је, а Константин није. И говорио је свештенослужитељ: "Ја сам Христов ат. Бог на мени, као на коњу, јаше". А Виргил: "Мој отац је носио Крв и Тело Божје, као што ат свог витеза носи. Свуда, и дању и ноћу".

Када је малишан говорио како су парохијани немилосрдни, Константин му је објашњавао да свештеника нико не сме да штеди јер сваки који куца на врата свог пароха – куца на врата Господња. А Господ никад није уморан, гладан и поспан. А свештеник треба да личи на Господа Коме служи. Треба да Му се уподоби. Јер, по дефиницији Константина Георгиуа, свештеник је "поништавање овоземаљског у човеку, зарад стицања Божанског". Свештеник то остаје и после смрти – и зато се сахрањује са одеждом у којима служи литургију. Лице му се покрива ваздухом, којим се покривају Свети Дарови...

Свештеник Константин, не штедећи себе, постао је, од брига, напора и сиромаштва, старац у тридесетој години својој. Остао је без зуба – а о зубару, због новца, није смео ни да мисли. И још: "Насио је једну мантију као што човек носи једно лице". И још: "Кроз рупе на чизмама и на чарапама, видела се кожа стопала, бела као креч, готово изумрла".

На крају, Константина Георгиу лишавају плате и прете му рашчињењем јер је, усред рата, сахранио, на сеоском гробљу, неког непознатог бегунца – и, очитавши му православно опело, "оскрнавио гробље". Цело село је плакало над младићем, кога су, да би му изнад главе ставили крст, назвали Теогностом, Богу знаним. После месец дана дошли су родитељи младићеви, Јевреји, и узели тело покојниково, а Константина је неко пријавио у Министарству вера као "скврнитеља гробља". И родитељи покојника и црквене власти тражили су казну за човека који се сажалио над мртвим.

Чиновник Министарства вера вратило је убогу плату Константину и поздравио га као светог човека, али и рекао њему и његовом сину да живимо у пакленом свету. А Виргил, син Константинов, каже: "Схватили смо да живимо у затрованом, нездравом и сатанском окружењу. Јер је требало уортачити се са паклом да би се чин мога оца, милостив и чист, помало детињаст, као што приличи чиновима светих, схватио као двострука објава рата хришћанима и Јеврејима, као насртај на Цркву и на Синагогу, на Христа и Мојсија".

На крају, то јест на врхунцу страдања због свештеничке службе, један војни полицајац – син неког од румунских буржуја, немилосрдних према свом народу, оптужио је оца Константина да носи цокуле, скинуте с неког војника – а то су биле скијашке ципеле које му је, убогом, поклонио син. Није вредело – полудели официр је наредио стрељање. Али, војници су одбили да изврше наређење, јер "пуцати у свештеника исто је што и пуцати у Бога".

А када је син кренуо у област Петродаве да види свог оца, било је касно: у тој области вођене су борбе, а становништво је исељено, Константин Георгиу је нестао, са целокупном својом парохијом. "У журби, а да се нису пресвукли, вазнели су се на небо, са својим телом, онако како су живели на земљи".

У Румунију су стигли варвари са Истока, Совјети, у америчким тенковима. Константин Георгиу се томе надао, и припремао сина за тај час, учећи га како да бежи у шуму са антиминсима и светим сасудима; ево како Георгиу описује улогу антиминса у историји православних народа: "Два миленијума прогањани и гажени туђинцима, ми, житељи Молдавије, научили смо да свештеник, осим своје цркве, сазидане од камена, дрвета и земље, мора имати другу, мању. Покретну цркву. За велике невоље. За време када не можемо служити у правој цркви. Та црква која у џеп може стати, није већа од марамице. Она се налази на сваком олтару у свим нашим црквама; зове се антиминс. Ова реч значи "уместо стола", или "оно што замењује олтар". У свакој хришћанској цркви, олтар је најбитнији. Као што је речено:"Олтар је место одакле полази свако молитвено дејство. То је прави храм... преостали део зграде само је допуна, патворина олтара"1.

Антиминс је, заправо, олтар. То је комад беле свиле у облику квадрата, око шездесет центиметара, на коме су црном бојом приказани призори Христовог страдања и погубљења.

На једном од углова антиминса налази се честица мошти неког свеца. Јер прави олтар садржи светињу.

Антиминс освештава Владика, на исти начин као што цркву освештава. Јер је антиминс сам по себи црква. У току сваке Божанске литургије, свештеник, на олтару шири антиминс, и на антиминсу слави евхаристију. Западни теолози увек нама, - православнима – пребацују да смо недовољно логични и да компликујемо ствари. Јер, док служимо на антиминсу, ми тобоже чинодејствујемо на два олтара, који се налазе један преко другог. Али то не долази од недостатка логике, нити празноглавости: то је зато што смо живели – и што увек живимо – у опасности. Никада током своје историје нисмо мирно живели. Док наши свештеници служе Свету и Божанску Литургију, очекују да на коњима упаду у  цркву хорде са истока. Као што се то одувек збивало. Изузев последњег пута – у Другом светском рату – када су незнабошци са истока ушли у наше цркве, не на коњима, као Атила, Џингис-Кан и Тамерлан, него седећи у џиповима које су Американци направили и у ту сврху њима понудили.

Сваки пут када слави Божанску Литургију, румунски свештеник очекује да непријатељ насрне на његову цркву. И да би могао да се суочи са опасношћу и избегне скрнављење – јер служба се не може прекинути – свештеник увек изнад свог олтара има покретни олтар – антиминс – који може да понесе са собом и побегне од непријатеља и да на неком друго месту служи.

Дакле, антиминс је џепна црква. Црква која се са собом може носити по шумама, планинама, пећинама, да би се чинодејствовало. Свештеник, док бежи или је прогоњен, док је у затвору, тамници или логору на принудном раду, може код себе имати антиминс. Чак и врло стар и врло слабашан свештеник може га носити, јер антиминс је лаган попут птичјег пера. Начињен је до најмекше и најтананије свиле, так ода у руци може да се сакрије. У шаку стаје.

Али наследници непријатеља наше вере сазнали су да ми имамо покретне цркве. Да сваки свештеник обично кришом носи једну приручну цркву која, кад се склопи, није већа од кутије шибица. И док пред гоничем бежи, сваки од њих увек преноси цркву која је као перо лака. Цркву за несретна времена.

И због тога, сваки пут кад приведу свештеника свлаче га и врло пажљиво претресају да би му пронашли и одузели његов олтар, његову покретну цркву која у xеп може стати, његов антиминс.

Без цркве, свештеник не може више да служи. А будући да је црквица увек превелика и увек може бити виђена и од стране непријатеља одузета, пронашли смо цркву коју ни један позорник на свету не може одузети. У случају несреће, ако свештеник нема свој антиминс, он може ваљано да служи Божанску Литургију на грудима другог свештеника."

Дакле, кад ни антиминс није остао недирнут, јер су га комунисти одузимали, заточени румунски свештеници служили су Литургију користећи груди неког од, са њима утамничених, свештеника као Часну Трпезу; јер, "у затвору, прса једног хришћанина служе као црква".

Литургија се не сме прекинути, ако свештеника убијају док је служи, други свештеник мора доћи и, по цену свог живота, наставити Приношење.

Због тога је, у четрдесет седмој години живота, Виргил Георгиу примио рукоположење, да би на свакој литургији био са оцем, а кад умре, да би му пришао у небеске олтаре.

Живимо у доба које би хтело да све буде просто, јефтино, па и Литургија. Виргил Георгиу је написао књигу која нам показује праву цену евхаристијског васкрсења – то је Голгота Богочовека и Његових људи, међу којима блиста и лик оца Константина, један од најлепших у православној књижевности свих времена.

__________

1 Никола Кавасила, Живот у Исусу Христу, погл. 5.