Навикавај себе на ћутање у речима, на уздржаност у делима, а такође и на уздржаност у смеху и ходу. Избегавај сваку прекомерност (претераност). Зато што на тај начин ум – не допуштајући себи да изађе из граница уздржаности – сачуваће се јаким и неће ослабити нити попустити стомакоугађању, а ум ће ослабити услед горуће страсности, ослабиће и због других страсти препуштајући се њима на растрзање (на разграбљивање).

  И тако, да би ум владао страстима, ваља да седи узвишено на престолу ћутања и да гледа ка Богу. Али не буди ни инертан на дела, тром у речима и спор у ходу; тако да добра сразмерност влада у свом твом понашању и тако да сав твој изглед буде достојан поштовања и као духован.

Чувај се и знакова надмености: гордог изгледа и подигнуте главе и извештаченог и гордељивог хода; нека код тебе према свима буду пријатељске речи и љубазно опхођење; а у опхођењу са женама буди стидљив и, говорећи са њима, имај очи спуштене и гледај у земљу; а говори све промишљено и са снагом гласа, сразмерном користи и потреби слушалаца, да би те слушали и да се не деси, ако говориш сувише тихо, да те не слушају присутни, али и не прелази у вику; чувај се да не говориш било када о било чему што претходно ниси проучио и промислио, и не слушај свашта што други говоре, а кад наводиш речи другог човека, не подмећи своје сопствене речи. Ваља по мери слушати и по мери расуђивати сам, сразмерно са временом усклађујући и говор и ћутање. Учи се са задовољством од других и радо се сам учи, никад из осећаја недобре жеље (или зависти) не скривај мудрост од других и не одступај од науке стараца, и чврсто се држи стараца поштујући их као угоднике Божије, као очеве.

У онима, који су млађи од тебе, положи начело мудрости и врлине, и не расправљај се са пријатељима, не ругај се њима и не исмевај их. Одлучно одбаци лаж, превару и грубост, него ти сам великодушно поднеси и надменост и грубост према теби, подносећи то мирно и трпељиво. Нека сва твоја дела и речи имају Бога на уму, а све, што је твоје, припиши Христу, и сваког минута обраћај к Богу душу и посвети своју мисао у потпуности сили Христовој, као умирујући се од сваког говора и дела у пристаништу божанске светлости Спаситеља. А дању, ето, подели своје мисли са људима, али и са Богом буди често у општењу током дана, а нарочито ноћу, да не би дуги сан завладао у твојим молитвама Богу и у свештеним појањима; зато што је (продужени) дуги сан сличан смрти (подобан смрти).

Проведи сваки дан радећи или говорећи људима нешто добро, буди увек причасник (саучесник) Христа, Који обасјава (тебе) с неба божанским сијањем. Нека ти Христос буде непрестана радост и мир, и не слаби напрегнутост душе (бодрост душе) обилним гошћењем и предахом у трудовима, пошто одступиш од задовољстава својствених души, којима се не можеш наситити. Дај телу оно, што му је неопходно, и не једи пре него што је време за вечеру. Нека твоја вечера буде хлеб, и уз њега плодови земље и зрели плодови дрвећа. Односи се према храни лагано и не дивљај (не лудуј) испољавајући стомакоугађање. Не једи месо и не буди љубитељ вина, осим ако ти оно не служи за окрепљење снаге у време болести, него уместо задовољстава, које су у тим стварима, побуђуј себе на радости, које су у божанским речима и свештеним песмама, и на мудрост дарованој теби од Бога. Нека те мисао о небу води ка небу, одбаци бројне бриге о телу, пошто ојачаш надом на Бога, верујући да ће ти Он довољно дати све неопходно: и храну за живот, и одећу за тело, и кров над главом од зимске хладноће, јер цела земља и све што из земље израста, све то припада твоме Цару, и то је Његово дело – да се у највишем степену брине о Својим угодницима као о Својим светињама и храмовима.

  Зато се ни болести превише не плаши, ни очекиваног наступа старости, јер ако то буде угодно твоме Цару, а такође буде и на добро твоје душе, болест твоја ће престати, и старост твоју Он ће покрити као крилима Својом Божанском силом. С обзиром на то, а у вези са тешким душевним болом будући неустрашив - као што неки достојан борац на такмичењу непоколебљиво и храбро подноси труд - не мучи се душом од скорби (невоља). Чак и ако болест буде дуга, не мучи себе. Ако ти се нешто друго деси, не сетуј (не тугуј); него покажи храброст душе, одајући благодарност Богу, иако се налазиш у тешком стању, а то је мудрије него за некога ко размишља по општечовечански, и то није могуће и није лако наћи међу људима. Састрадавај са онима који страдају и пред лицем људи тражи од Бога помоћи, јер Он ће указати милост пријатељу Своме, који се моли, и помоћи ће онима, који страдају, желећи да обзнани људима Своју силу, да би се на основу познања они обратили Богу и окусили вечно блаженство кад дође Син Божији одређујући (дајући) добра праведницима.

Добро је увек бојати се и не веровати себи ни у чему, да се не деси некоме по несрећи да „потоне“; јер може човеку да се покаже како он поступа добро, али у стварности то можда није тако. Боље је увек да човек призива Бога да му Он Сам постане Путеводитељ, и Пут, и Ум, и Решење, и Тумач, до тог времена, док човек не нађе Христа у себи, нека ни на који начин не верује себи. Као онај, који је био у опасности да се удави, он из страха од мора ни о чему другом није бринуо осим да се спаси, тако и хришћанин треба, имајући на уму Бога, увек да се боји и да не буде лакомислен. Ко жели да се спаси, нека се подвизава чинећи оно што жели Бог, јер оно што Бог жели, то и јесте Његова воља. Ко љуби Бога нека принуђава себе да љуби и ближњега свога. Нека буде смирен пред Богом и људима, увек на стражи свим срцем и противећи се злим помислима, и кад је неко пажљив, он треба увек да буде у страху и пун љубави и смирења и да се брине о томе како да угоди Господу и да победи у себи старог човека, а ко је лакомислен и колебљив срцем, тај пребива у „старости“ и чак и не почиње да се подвизава и не уме да се бори.

И тако, добро је увек бити у страху и тражити уразумљење и помоћ од Господа, да би могао човек да се спаси уз помоћ Господа, Коме слава у векове. Амин.