„Да ли судбина заиста постоји? Да ли вјерујете у судбину? Оно што се десило мом дједу Љубомиру и мом оцу Анђелку је моја судбина,  лоша, несрећна, трагична судбина. Породица је нешто најсветлије, нешто најбитније у животу сваког човјека.” Овако кроз сузе своју причу започиње Анка.

„Живимо, стварамо и боримо се за породицу. Изгубити неког члана породице је нешто најтеже што се може десити и нешто што уопште није лако. Изгубити цијелу породицу у једном дану је незамисливо, застрашујуће, језиво. Давне 1942. године, муслиманске снаге из Поточара и Шушњара упале у моје село Јежештицу и на кућном прагу мог дједа Љубомира мучки му убили цијелу породицу. Изгубио је кћерку од 3 године и жену која је била у другом стању трудноће. Тада је изгубио и брата, и тада је побијена цијела његова породица. Не знам како је неком срећом мој дјед тада преживио, али знам да је тада био заробљен и одведен у логор у Њемачку, гдје се заиста напатио и намучио. Из логора се вратио тек након рата. Био је то велики шок и траума за њега, тада младића који је имао само 23 године. Мој дјед, поред свега, скупио је снаге и рјешио да настави живот даље, јер другог излаза није имао. Основао је поново породицу. Оженио се са мојом баком Савком са којом је добио шесторо дјеце, две кћерке и четири сина. Побједио је прошлост и наставио свој пут будућности. Ја му се дивим. Он је примјер човјека који није губио вјеру и наду у боље сутра након свега што му се десило. Али историја се поновила после 50 година у мом селу. Опет је мог дједа Љубомира 1992. године задесила трагедија. Опет у једном дану губи породицу; опет од комшија муслимана из Поточара и Шушњара; опет од истих фамилија као и 1942. године. Опет упадају муслимани у моје село да доврше оно што су њихови преци започели 1992. године; опет на велике српске празнике; опет се све понавља као прије 50 година. Куће су спаљене, село је опустошено. Многе породице бивају завијене у црно. Мој дјед Љубомир у једном дану, тог 8. августа 1992. године, остаје без супруге Савке и без синова, мог оца Анђелка и стрица Драгана. Прије тога, 12. јула, мој дјед Љубомир је тешко рањен и одвезен у болницу у Београд на лијечење. Многи сматрају да је 1994. године умро од туге, срце му се осушило од жалости за најмилијима. У вријеме када је тата погинуо, ја сам имала 5 мјесеци. Могу рећи да је моје одрасатање без тате било тешко, јер одрастање без очеве љубави и пажње је велики хендикеп. Мама се трудила да то надокнади — све моје емоције и трауме. Ја сам јој стварно захвална за све то: за љубав, за борбу, за наш опстанак. Није било лако. И то моје дјетињство, и моје одрастање — све ми је изгледало тужно. Тужно је било сазнати неке детаље из новина, јер мама ми никада није причала детаљно шта се то стварно десило и како се то десило мојој породици. Претешко је било сазнати да су мом тати одсјекли главу и носили је као трофеј по Сребреници и играли са њом фудбал. Џелат из Поточара који је то урадио је био награђен са 10 марака и џаком брашна. Тужно је било посматрати дјецу у школи коју доводе очеви, њихове погледе и загрљаје пуне љубави. Тужно је било чути када друга дјеца кажу „тата”, а ја ту ријеч никада нисам упутила некоме и никада никога тако нисам назвала. Из сјећања ми остаје и кућа у којој смо живјели ја и мајка када смо се вратили из Србије, од тетке из Нове Пазове. Вратиле смо се у Братунац. Мајчина породица је била ту. Када смо дошли у Братунац, смјестили су нас у једну кућу. Касније сазнајем да је то муслиманска кућа. Ту смо нашле кров над главом. Кућа је била напуштена и мало по мало, ми смо је средили. Био је то мој први послератни топао дом из кога носим лијепе успомене. Међутим, сјећам се једног дана који сигурно никада нећу заборавити. То је дан када се појавио власник те куће који је захтјевао да напустимо ту кућу. Тог дана сам видјела страх у мајчиним очима, иако га је вјешто прикривала. То је био страх од немоћи. Борила се моја мајка лавовски, не посустајући, и изборила се да добијемо кров над главом. То је стан који смо добиле од општине у коме смо биле мирне. Дивим се и данас снази моје мајке, њезиној вољи, борби, упорности, јер није лако остати сам са малом бебом у својих 20 година. Постоји много ситуација које су ме бољеле, тренутке који су били претешки, али опет схватамо да не можемо вратити вријеме, а ни промјенити ништа што је било. За мене је било најболније када сам осјетила да ме неко сажаљева, када ме називају сирочетом… Милион пута сам поставила питање: Зашто баш мени све то да се деси? Зашто баш ја? Али, прави одговор никада нисам пронашла. Можда је то судбина. Ипак, најтужније од свега је што нико није одговарао за те злочине над мојом породицом и селом мога оца и дједа. Сви су убијени на својим праговима. Прошло је 31 година, а правде нема. Изгубила сам вјеру у то да ће та правда икада и доћи — та судска правда и казна. Остаје у мени једина нада и оно у шта вјерујем — да ће те људе који су учинили злочине над мојом породицом стићи Божија правда. Ја вјерујем у то, у Божију правду, да ће она стићи свакога и да од те правде нико не може побјећи. Остаје нам моја порука да се молимо Богу и да се надамо да више никада неће бити рата, да сва дјеца одрастају поред својих очева и да увијек изговарају ту предивну ријеч — тата.”

На промоцији моје књиге „Спомен-обиљежја Сребренице и Братунца 1992–1995”  1. 2. 2024. године, у библиотеци у Братунцу, Анка је рецитовала двије пјесме — „Кравичке ластавице” и „Свето Подриње” од Светлане Д. Марковић. Анка је професор српског језика и чека запослење од 2018. године.

Павловић Радомир

Извор: "Искра"