Велики руски писац Фјодор Михајлович Достојевски био је не само један од највиших изразитеља духовних вредности руске цивилизације, већ и прави пророк.

 Достојевског су сматрали пророком, на пример, српски богослов Преподобни Јустин (Поповић) и амерички православни подвижник и духовни писац јеромонах Серафим (Роуз). Тако је јеромонах Серафим у свом предавању „Будућност Русије и крај света“ рекао: „У 19. веку у Русији су били познати многи пророци, међу њима чак и мирјани, попут Достојевског. Пророци 19. века, по речима оца Серафима, били су и свети Теофан Затворник, Игњатије (Брјанчанинов), Свети праведни Јован Кронштатски.

Многи истакнути савременици Достојевског називали су га пророком. На пример, оснивач Третјаковске галерије П. М. Третјаков, у одговору на одушевљену рецензију Достојевског уметника И. Н. Крамског, написао је: „Он није био само апостол, како сте га с правом назвали, он је био пророк, он је био учитељ свих добрих ствари, он је био наша друштвена савест“.

Ово је веома тачан опис пророчке службе Достојевског: пророка, учитеља и савести руског народа. Пророк није само предсказач, провидљивац, већ, пре свега, проповедник и учитељ народа. Он учи људе истини, упућује их ка истини, говорећи реч од Бога и тиме бивајући савест народа, јер је савест глас Божији. Такав је био Достојевски. „Достојевски није био само велики уметник, он је био и велики мислилац и велики видовњак“, рекао је Н. Берђајев.

Чувени књижевни критичар совјетског периода Ју. И. Селезњев написао је у својој књизи „У свету Достојевског“:

„Уметничко наслеђе Достојевског не може се мерити самим књижевним значајем... Читајући Достојевског, Европа је, после извесног отупелости, схватила да је руска књижевност више од књижевности. „Немојмо их називати романима“, писао је С. Цвајг о делима Достојевског, „немојмо на њих примењивати епски стандард: они више нису књижевност, већ нека врста тајних знакова, пророчких звукова... Достојевски... је више него песник, - то је духовни појам који ће се увек изнова тумачити и разумевати"...

Немачки писац Херман Хесе је генерално веровао да „Достојевски... већ стоји на другој страни уметности“, да је, иако је био велики уметник, ипак „само успутно“, јер је, пре свега, био пророк, који је наслућивао историјске судбине човечанства... Роман Достојевског „, као посебан квалитет, као известан начин уметничког организовања људске свести, и био је за писца облик његовог страсног проповедања месијанског назначења Русије“.

Да ли ми сами, руски народе, добро познајемо пророка Достојевског? Нажалост, у извесној мери, истакнути филозоф 20. века Мераб Мамардашвили је био у праву када је рекао да је „руска култура прошла поред Достојевског и остала на његовој маргини. Сада је наша свеједност, када градимо пантеоне, та која тамо ставља наводно поштованог и тако даље и тако даље, Достојевског.”

Сви ми хитно морамо сада да дођемо код Достојевског, да видимо правог Достојевског, да у њему видимо правог пророка.

 Шта је предвидео овај велики руски пророк?

Он је рекао да је Русији суђено да каже „реч живота  будућем човечанству“. Идеја о високој историјској судбини Русије, њеном позиву да свету каже своју истински „нову Реч“, Реч која ће духовно оживети свет, била је камен темељац свих стваралачких тежњи Достојевског.

По речима руског религиозног филозофа Владимира Сергејевича Соловјова, централна идеја којој је Достојевски служио у свим својим активностима била је „хришћанска идеја о слободном универзалном јединству, свеопштем братству у име Христово.

Ову идеју је проповедао Достојевски када је говорио о истинској Цркви, о васељенском Православљу, у коме је видео духовну, још непројављену суштину руског народа, светско-историјски задатак Русије, нову реч коју Русија мора да каже свету. Иако је прошло 18 векова од када је ову реч први пут објавио Христос, заиста је у наше дане то потпуно нова реч.”

СВЕСВЕТСКИ БОЛ ЗА СВЕ

 Достојевски је веровао у месијанско назначење Русије, сматрао је руски народ изабраним народом Божијим, богоносним народом позваним да другим народима доноси светлост истине.

„Сврха руске личности“, прокламовао је писац-пророк, „несумњиво је паневропска и светска. Постати прави Рус, постати потпуно Рус, можда, значи само... постати брат свих људи, свечовек, ако хоћете.

И то није руски национални понос, већ преузимање од стране руског народа терета универзалне, свељудске одговорности, терета „светског бола за све“, како је рекао Достојевски.

Шта је то свеопшта одговорност? Ово се може разумети само схватањем шта је универзално отуђење.

Главни и завршни роман Достојевског, као и филм „Брат”, има смислен наслов – „Браћа Карамазови”. У овом роману Тајанствени посетилац из приче о старцу Зосими говори о свечовечанској људској трагедији отуђења („људкска самоћа“):

„Да би се свет преправио на нов начин, неопходно је да се и сами људи психички окрену другом путу. Док не постанеш заиста свачији брат, братство неће доћи. Људи ће, ма колика била наука или било каква корист, икада моћи да се безазлено поделе у својини и својим правима. Све ће бити недовољно за све и сви ће гунђати, завидети и уништавати једни друге. Питате када ће се ово остварити. Обистиниће се, али прво мора да наступи период људске самоће [нагласио Достојевски. - Свештеник А.Г.]... која сада влада свуда, а посебно у нашем веку, али њена целина још није закључена и њено време још није дошло.

Јер свако сада највише тежи да одвоји своје лице, жели да доживи пуноћу живота у себи, а ипак из свих његових напора, уместо пуноће живота, излази само потпуно самоубиство, јер уместо пуноће дефинисања његовог бића , он запада у потпуну самоћу. Јер у нашем добу сви су се поделили на јединице, свако се повлачи у своју рупу, свако се удаљава од других, крије и крије оно што има, а на крају се одгурне од људи и одгурне људе од себе.

Он гомила богатство у самоћи и мисли: како сам сада јак и имућан, али лудак не зна да што више гомила, то све више тоне у самоубилачку немоћ. Јер навикао је да се ослања само на себе и одвојио се од целине као целине, научио је своју душу да не верује у људску помоћ, у људе и у човечанство, и само трепери да ће његов новац и његова стечена права бити изгубљени.

Данас свуда људски ум почиње подругљиво да не схвата да истинска сигурност човека није у његовом личном усамљеном напору, већ у људском заједничком интегритету. Али сигурно ће се догодити да дође време за ову страшну самоћу и сви ће одједном схватити колико су се неприродно одвојили једни од других. Ово ће бити дух времена, и они ће се изненадити што су тако дуго седели у тами и нису видели светлост.

Тада ће се на небу појавити знак Сина Човечијег... Али до тада још увек морамо да водимо рачуна о барјаку и не, не, али бар једном човек мора одједном да да пример и изведе душу из самоће у подвиг братског заједништва, макар и само у чину светог безумног. Ово је зато да велика идеја не умре.”

Хришћанска идеја јединства је главна идеја руске самосвести, камен темељац руске цивилизације. Жеља за духовним јединством, за саборношћу и, нераскидиво повезана са том жељом, свест о својој одговорности свакога „за све и за све“ најважније су одлике руског духа, руске идеологије. И напротив, главна, са духовног становишта, одлика либерално-демократске идеологије, западне културе и начина живота је отуђење.

Овако о томе говори професор Московске богословске академије М. М. Дунаев у својој књизи „Вера у лонцу сумње: Православље и руска књижевност у 17-20 веку“:

„Православна свест... не одбацује посебност појединца, већ као свој идеал препознаје нешто другачије. Прави хришћанин мора у себи да носи жељу и љубав према Истини, односно према Богу, као резултат тога – љубав и саосећање према ближњему, жељу за заједничким јединством са људима, свест о својој безусловној одговорности за свакога и свега, способност препознавања несавршености, смирења, склоности ка покајању, дубоког, а не спољашњег покајања за грех, спремности на саможртвовање.

Прави хришћанин не може а да не тежи ономе за шта се молио Спаситељ: „...да сви буду једно; као што си Ти, Оче, у Мени и ја у Теби, тако и они једно буду у Нама. “ (Јован 17:21). Дакле, истински лична свест је колективна свест – свест о јединству целокупне творевине, свест сваког појединца о његовој укључености у ово јединство, свест да ће без сваког појединца такво јединство бити донекле непотпуно.

А то значи да су сви искључиво одговорни за ово јединство. Веза која повезује ово јединство је љубав. Заправо, то је централни проблем целе руске културе, а књижевности посебно... Негирање обавезе следовања Истине

А то значи да су сви искључиво одговорни за ово јединство. Веза која повезује ово јединство је љубав. У ствари, то је централни проблем целе руске културе, а књижевности посебно... Негирајући обавезу следовања највишој Истини, сваки појединац несвесно доприноси разједињености друштва, међусобном општем отуђењу.

„Свако је за себе и само за себе, а свака комуникација међу људима је само за себе“, Ф. М. Достојевски је осетљиво приметио ову најважнију особину западног менталитета и начина живота, са којим је руска саборна свест ступила у жестоки обрачун. ”

ЖЕЂ ЗА ИСТИНОМ

Руском народу, рекао је Достојевски, апсолутно је потребно цело човечанство да следи Христа, а управо је ова страна руске душе основа истински хришћанске молитве за цео свет.

Достојевски је пророковао о свечовечанским способностима руског народа, уједињујући „све душе народа“ у братство. Видео је да је руски народ духовно болестан: не смртно болестан, него болестан. „Иако је главна, моћна срж његове душе здрава, болест је и даље сурова“, писао је Достојевски. - Како је названо? Жеђ за истином, али неугашена [нагласио Достојевски. - Свештеник А.Г.]. Народ стално тражи истину и излаз до ње и још увек не може да је нађе... Говорим о неуморној жеђи у руском народу, увек му својственој, за великим, универзалним, свенародним, свебратским уједињењем“.

Достојевски није сматрао руски народ идеалом, али је веровао да је у њему, за разлику од духовно мртвог света Запада (где су духовне вредности замењене вредностима „царства овога света” - новац, култ обожавања које је потпуно завладало уништеном свешћу „живих мртвих“), они су још увек живи идеал истине, доброте и лепоте  /.../

Достојевски је сматрао да је једна од најважнијих особина руског народа „свест о својој грешности, немогућност да се своје несавршенство уздигне у закон и право и да се на њему ослони, отуда и захтев за бољим животом, жеђ за очишћењем и и подвигом. Без тога нема истинске активности ни за појединца ни за читав народ.

Зато је Достојевски тврдио да руски народ, упркос својој видљивој зверској слици, у дубини своје душе носи другу слику – лик Христа – и, када дође време, показаће Га свим народима, и привући ће их к Њега, и заједно са њима испуниће свечовечански задатак“ (Владимир Соловјов, „Три говора у спомен Достојевског“). /.../

И ако једном речју означимо друштвени идеал на који је указао Достојевски, онда ће ова реч бити Црква – Црква као братска заједница, као јединство у Христу.

„Црква као позитиван друштвени идеал, као основа и циљ свих наших мисли и дела, и народни подвиг као директан пут за спровођење овог идеала – то је последња реч до које је Достојевски дошао и која је осветлила све његове активности. са пророчком светлошћу“, тврди В.С. Соловјев.

ПРАЗНИК ЉУДСКОГ ЈЕДИНСТВА

Месијанизам руског народа, како га је схватао Достојевски, био је плод најдубље вере писца-пророка у она духовна и морална начела свог народа, која би у будућности могла да препороде свет. Достојевски је веровао у могућност духовне и моралне револуције у свести човечанства.

Веровао је у делотворну моћ Речи, која је способна да „преокрене свет“, успоставивши у њему идеал доброте и лепоте. Реч-дело (реч и делатна љубав), по Достојевском, може променити лице овога света, а ова Реч је проповед о могућности и неопходности братства, односно живог, духовног људско јединства.

У роману Браћа Карамазови налази се прича старца Зосиме о живом људском јединству...

Достојевски је изнео идеју спасавања света снагом руског братства, које није ништа друго до, по његовој дефиницији, „духовно јединство... уместо материјалног јединства“. „Руска национална идеја“, тврди писац-пророк, „је... светско људско јединство“.

Ова идеја о светском „братском јединству“, по Достојевском, није искључиво руско наслеђе, већ „велики пут“, пут у „златно доба“ за све народе без изузетка, за цело човечанство.

СЛОВЕНСКИ СВЕЧОВЕК

Развијајући интуицију Достојевског, Преподобни Јустин (Поповић) је говорио о историозофској мисији Словена: „Само Словени, освећени и просвећени Христом, добијају свој трајни значај у светској историји и кроз панславизам воде ка свечовечанству“/.../

На другој страни је словенски свечовек. Његов највиши идеал, и у њему његова главна тајна: свечовечанско братство људи у Богочовеку Христу. У свим идејама и у свим активностима словенског свечовека назире се једна покретачка снага: еванђелска љубав – свељубав. Јер ова љубав је у суштини једина сила која претвара људе у браћу и уједињује их у свељудско братство.“ /.../

Нема тог понижења на које словенски свечовек не би пристао ако доприноси спровођењу свељудског братства међу људима. Нема трудова и дела на које Христов човек не би пристао, све док воде ка циљу: свечовечанском братству.

Служити сваком човеку и свим људима Христа ради је радост изнад радости за словенског свечовека. Његова бесмртна жеља: да се непрестано усавршава кроз Богочовека, стичући Његова божанска својства, и да ради за Богочовека свом душом својом, свим срцем својим, свим својим мислима, свом снагом својом. Овде све што је људско налази своју бесмртност у Божанствено-човечанском; овде је Богочовек све и све за човека у свим световима“ („Достојевски о Европи и Словенима“). /.../

Превод и приређивање: "Борба за веру"