Најсмућујућа заблуда коју шире неки савремени монархисти је новоизмишљено учење, које је постало уобичајено у монархистичком окружењу, према коме је мучеништво цара наводно искупило грехе Русије и зато се цар назива „искупитељем“ . Корени овог лажног учења, безусловно воде ка, хлистовству, који такође смртницима приписује својства која су својствена само Христу.

Појаву овог новог учења могуће је генеалошки¹ повезати са постреволуционарним сектама хлисто-Николајеваца, који су цара Николаја сматрали оваплоћењем Бога Оца. Очигледно је да онај ко цара заиста сматра искупитељем не може бити хришћанин, јер тиме сматра да је дело Господње било неуспешно и да га је  стога нужно допунити. Голгота није могла да спасе руски народ, а Богу је била потребна још једна жртва, коју је Он принео у лицу цара. Ако је ова мисао тачна, преостају нам две могућности: или да признамо цара за Бога, или да одобримо да човека може спасити човек, што Христа очигледно чини непотребним.

Ово богохулно учење о „цару-искупитељу“ у корену противречи Новом завету и учењу Васељенске Цркве, која је на V Васељенском Сабору осудила јерес Оригена, који је говорио о могућности поновног искупљења (иако овај јеретик није отишао тако далеко као  савремени монархисти, јер је он друго распеће приписивао не човеку, већ самом Господу Исусу). Приметимо, узгред, да је појам „цар-искупитељ“ у потпуности у супротности са учењем о „ неискупљеном греху цареубиства руског народа“, о чему је горе било речи. Учење о „Цару-Искупитељу“ не показује се само као  хлистовска јерес, већ и као директна хула на Господа нашег Исуса Христа, Јединог Искупитеља људског рода, самим тим и руског народа.

Наведимо неколико одломака из Светог писма који не остављају камен на камену на овој заблуди.

„ А Овај, пошто остаје вавек, има непролазно свештенство. Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих “ (Јевр. 7:24, 25).

„Али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење...Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас; нити улази много пута да приноси самога себе, као што првосвештеник улази у Светињу сваке године са туђом крвљу; иначе би Он морао много пута страдати почев од постања свијета; а сада на свршетку вијекова, јави се једном за свагда да својом жртвом уништи гријех.И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији), тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе грехе многих. А други пут ће се појавити не због греха, него за спасење оних који га чекају.“ (Јевр. 9, 11, 12, 24–28).

„Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, Који себе даде у откуп за све“ (1. Тим. 2:5, 6).

Као што Свето Писмо каже, на устима два или три сведока утврђује се свака реч, и стога су ова три одломка из Библије довољна за осуду ревнитеља не по разуму. Зачуђујуће: осуђујући латине за то што неки од њих желе да признају Пречисту Дјеву за саискупитељницу, што је сушта јерес, они сами не чине ништа мањи грех, сматрајући смртног цара за искупитеља. Приметимо да сваки покушај богословствовања у овом правцу приближава онога који тако богословствује идеологији „Богородичиног центра“ и ставља га под исте оне анатеме којима су изложени  „Богородичници“ Архијерејским сабором из 1994. године.

Сматрамо дакле, да приликом канонизације цара-мученика Николаја (за коју се с правом моли сва Руска Црква) треба одбацити све горе наведене заблуде и разјаснити да је свети цар-мученик Николај само сведок Христов, а не искупитељ. Оправдавање наведених бесмислица може да створи утисак да православни не верују у Господа Исуса Христа Спаситеља нашег, већ у једног од Његових сведока, од чега да нас Господ избави!

Свети царски мученици молите Бога за нас!