Павел Тихомиров

 ''ОСЕТЉИВЕ СРПСКЕ СТВАРИ''

 Појава чланка протојереја Велибора Џомића ''Права истина о смрти владике Николаја'' који је публикован у 42 броју часописа ''Двери Српске'' није била неочекивана.

Исувише дуго остају ''бело платно'' (неразјашњене околности-оп.прев.) последње године земног живота светог Николаја Србскога. Читавим низом чисто идеолошких разлога прећуткују се околности које су принудиле владику да буде ''изгнаник међу изгнаницима'' како се једном изразио војвода Момчило Ђујић. (''Јер, ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама, од нас самих'', Србобран, 9 април 1956).

На крају крајева, сав трновити пут, почевши од проблема који су владику задесили у вези са ''Богомољачким покретом'' и завршно са изолованошћу у емиграцији, налази се изван оквира  житијног канона.

Додуше, управо присуство многобројних озбиљних несагласја између чињеница стварног живота и фраза благочестиве штампе и дозвољава непријатељима светосавља да фабрикују  веома заједљиве материјале, ипуњене сарказмом, по питању поштовања светитеља.

Разуме се само по себи да ја не сврставам о.Велибора у непријатеље светосавља. Он је, не једном наступао као апологета владике, али ипак... уместо разоткривања дубљих разлога изолованости владике Николаја у емиграцији, уместо анализе узрока раскола у српској емиграцији (који се обично своде на окривљавање ''свемогуће УДБ-е''), г-дин Џомић се обрушио на Владимира Мајевског, аутора познатог текста о светитељевој смрти.

И управо су нови напади г-дина Џомића на човека који је веома уважен у кругу руских емиграната и руских историчара подстакли познати душевни импулс: ''не могу да ћутим!''

Тај импулс је дао снагу да неколико пута- са оловком у руци- поново прочитам чланак о. Велибора, прочитам чланак Мајевског (смрт владике Николаја /Свети Владика Охридски и Жички Николај, Жича-Краљево, 2003. Уредник-еп. б. Атанасије) и књигу Цокића (о.Драгољуб Цокић, Владика Николај- моја размишљања и сећања, Њу Џерси, 1996), а после тога да поделим нека размишљања поводом свега тога.

''Осетљиве српске ствари''

И напади о. Велибора Џомића на секретара једног од Српских патријарха

Сведочанство о ономе што се дешавало непосредно после смрти светитеља

Право речено, сав чланак протојереја В. Џомића своди се на следеће: постоје три сведочанства о томе шта се догађало непосредно после смрти владике. То су сведочења епископа Дионисија, Владимира Мајевског и проте Драгољуба Цокића. Сведочење Мајевског о тровању је неаутентично, из чега се извлаче лукави закључци о томе да је све што су рекли Мајевски и Цокић само пусто и злонамерно сплеткарење.

Напомињем да у чланку Мајевског излазе на видело следећа питања:

1. осамљеност владике и немилосрдан однос епископа Дионисија према њему;

2. тајанствене околности смрти владике Николаја;

3. скандалозни долазак епископа Дионисија.

На скандалу повезаном са доласком епископа Дионисија, посебан акценат се ставља на књигу успомена о. Драгољуба Цокића. Појединости пустошења и пљачкања келије светог Николаја; нестанак завештања као и захтев епископа Дионисија да се балзамује тело светитеља, већ спремљено за погреб, уопште није разматрано од стране владимира Мајевског него је описано од стране Цокића.

Упркос томе, протојереј Велибор дозвољава себи да се изражава... не сасвим праведно: ''прота Цокић заправо и нема нешто важно да каже о томе осим да препричава неаутентична сведочења Владимира Мајевског за кога на једном месту каже да је написао ''величанствен приказ живота владичиног у манастиру.''(стр 83). Остаје могућност да су чланови одбора – Љотићевци - који су приређивали књигу после смрти о. Драгољуба Цокића - то дописивали и паковали из добро познатих разлога. Након пажљивог читања, јасно се уочава да Цокићев текст не доноси нове и непознате детаље, те зато и није значајан''.

Без обзира на тако омаловажавајућу оцену књиге о. Драгољуба, у њој је садржано доста важних појединости (којима ћемо се у даљњем тексту вратити), којих нема у записима Мајевскога и којих чак ни теоретски, није могло бити у сведочењима које је озвучио епископ Дионисије а прота Велибор постао његов апологета, покушавајући да докаже истинитост његове верзије.

Пада у очи и то да г. Џомић користи епитет ''љотићевац'' искључиво у емотивно негативном контексту. То говори о методологији о. Велибора. Да се појача негативан однос према опонентима, аутор  ставља присталице верзије Мајевског у контекст који аутоматски подразумева негативну интерпретацију. Као што је познато, у оцени Димитрија Љотића и његове идеје, српски национал-демократи су потпуно једнодушни са својим политичким противницима: космополитским либерал-демократама и југословенским комунистима. У даљњем тексту ми ћемо се још вратити Џомићевом коришћењу фантомског појма ''љотићевац''.

Ко је Владимир Мајевски

Свој чланак о. Велибор завршава следећим речима: ''Да не говоримо да Мајевском, као Русу - без обзира на љубав према Светом Николају - није припадало да се, као човек који није присуствовао догађајима о којима је неодговорно писао, петља и меша у тако осетљиве српске ствари и проблеме, као што ни Срби данас такво неаутентично и тенденциозно сведочење не треба да прештампавају и објављују''.

И тако, аутор чланка помиње неке '' осетљиве српске ствари'' које ни дан данас нису пројашњене Србима а неки руски емигрант се још тада дрзнуо да их се дотакне.

Да у почетку кажем пар кратких речи о Мајевском. Владислав (познатији је под именом Владимир) Аљбинович Мајевски (1893-1975), прозаик, песник, историчар. Као члан Добровољачке армије напустио је Русију 1920 године. Завршио је Богословски факултет Београдског универзитета и постао лични секретар Србског патријарха Варнаве. Аутор књига о православним светитељима, чланака са социјално-политичким и филозофским темама. За време 2 светског рата Мајевски је био у концетрационом логору а после ослобођења живео је у Швајцарској. Крајем четердесетих година преселио се у САД, где је предавао у Свето -Тихоновској семинарији у Пенсилванији. Од септембра 1951. до марта 1956. године Мајевски је био не само колега светитеља Николаја, него и најближи станар сусед:

''Све последње године живео сам и ја у тој кући, не само под истим кровом са владиком Николајем, него и тако рећи, ''соба до собе''. Зато сам имао срећу да из дана у дан не само гледам његов живот и рад, него смо провели много времена у незаборавним разговорима, кад је владика без околишења саопштавао своје огромно духовно искуство и са потпуним поверњем изјашњавао се о многим животним питањима...

...А долазио је владика Николај мени зато што сам га ја у нашој усамљености могао разумети. Преко породице ја сам био близак његовој отаџбини, проживевши у Србији више од 26 година, везан са њом и радостима и страдањима. Осим тога, својим скромним делима био сам везан са Српском Црквом, коју сам искрено волео''.

''Осетљиве српске ствари''

Из горе наведеног види се да ''осетљиве српске ствари'' нису биле нешто потпуно непознато Мајевском. Међутим, те исте ''осетљиве српске ствари'' до дан данас се или прећуткују или се приказују у упрошћеном идеолошком кључу, који се по систему аргументације у мало чему разликује од титоизма.

У сваком случају, они који се баве изучавањем грађанског рата у Југославији 1941-1945 г., знају да је један од камења спотицања свецрквеног прослављења Вв. Николаја била наклоност владике према Димитрију Љотићу.

   У српској црквеној средини постоје три начина реаговања на постојање чувеног говора владике Николаја над одром Димитрија Љотића:

1.Ћутање;

2.Тумачење самог говора чињеницом да се ''о покојнику говори само најлепше'';

3. Проглашавање текста тога говора фалсификатом.

И уместо да се непристрасно сагледа идеологија Димитрија Љотића и делатност љотићеваца, толико се снаге изгубило и губи се и дан данас да би се ''опрао'' владика од незгодног политичара.

Фантомски појам ''острашћени љотићевци''

Постоји идеолошка матрица која је прихватљива како комунистима тако и демократама: Павелић = Љотић. У оквиру такве мреже, Велимировић би заузео ту замишљену ћелију коју заузима Степинац (Велимировић=Степинац). На тај начин, да би разрушили демократско-комунистичку традицију поистовећивања Велимировића са Степинцем, многи искрени поштоваоци владике - рекло би се из најбољих намера - улажу велике напоре да би разрушили (у сазнању већ следећег поколења Срба) памћење о идејној и духовној блискости Љотића са владиком Николајем.

Посматрачу са стране -као што смо ми, руски истраживачи српске историје - испада потпуно очевидно да би несумњиво требало разрушити пoистовећивање Павелић=Љотић.

Чланак о. Велибора даје повод да се осврнем на појам ''осетљивих српских ствари''. Очигледно је да ако неко упућује на адресу неког човека или покрета увреде о издаји (као што се то и дан данас ради у односу према Недићу и Љотићу), неопходно је конкретизовати: у чему се заправо огледа та њихова ''издаја''?

Да ли су ти људи издали веру, краља и отаџбину? Да ли су они искористили страни упад да би се докопали власти или да би се обогатили? Да ли су били крвници свога народа или неке националне мањине? Или су на крају крајева, спасавали сопствене коже?

Ни на једно од ових питања не може потврдно одговорити ни најзадртији непријатељ љотићеваца. Чак ни они, који унижавају светло сећање на Добровољце полупрезривим придевима ''такозвани...'': ''не може се закључити да је прота Мија пре и за време рата припадао љотићевцима... распоређен у верски одсек Љотићевих (тзв.) Добровољаца''.

Нама Русима је такође добро познато шта је то смутња и грађански рат. Зато сам се и дрзнуо да својој браћи Србима предложим да пробају да се ману погрдних епитета и признају једноставну ствар, да су своју истину имали и равногорци и партизани и љотићевци.

Међутим, као што смо горе већ видели, у тексту о. Велибора епитет ''љотићевац'' се користи да код читалаца изазове негативан однос према реченоме: ''књигу је уредио ''одбор'', али на жалост, одбор острашћених љотићеваца, што у великој мери ставља знак питања на све осим на писма која је као лаик размењивао са владиком Николајем...'', ''...иако је био релативно близак са љотићевцима у емиграцији , ипак ваља констатовати да је код оца Мије, управо захваљујући Светом Владици Николају Жичком, преовладала црквеност, а не Љотићева идеологија као што је био случај са неким љотићевским свештеницима у емиграцији''.

Интересантно је да, када је потребно поменути љотићевски део емиграције у неутралном кључу, г. Џомић пише овако: ''трагична подела на тој основи између преживелих четника ђенерала Драже Михаиловића међусобно и осталих националних организација''.   

Немилосрдност сабрата Дионисија

По питању осамљености владике и немилосрдног односа епископа Дионисија према њему, о чему говори Мајевски у своме тексту, Џомић као да је сагласан, мада испољава увијеност на којој би му позавидео и непревазиђени премијер Никола Пашић!

Наводим цитате, прво Мајевског а потом Џомића.

Мајевски: ''Упркос постојању великих могућности и средстава, црквена власт оставила је свог знаменитог јерарха, великог и познатог у целој православној цркви, без неопходног старања и пажње. Осим тога, када су се животни услови владике Николаја побољшали, његови непријатељи су чак покушали да их погоршају. Кад се сазнало да је владика Николај позван за наставника наше Семинарије, већ после неколико дана је са великом журбом долетео (у дословном смислу те речи) надлежни српски епископ и са својственом му грубошћу, захтевао да Старац напусти нашу Семинарију. Била је очигледна жеља да се Владика Николај поново нађе у немаштини и неспокојству. Но, овога пута нас је Старац зачудио чврстином и одлучно је одбио да изврши захтев немилосрдног сабрата...''

Џомић: ''Однос епископа Дионисија и владике Николаја треба током времена заиста објективно истражити. Оно што сада можемо поуздано рећи је да је епископ Дионисије био човек скромних могућности и домета... Нажалост, епископ Дионисије није могао да носи и поднесе огромну популарност и духовни ауторитет једне грандиозне личности, каква је била личност светог Николаја Жичког. А свеопшти ауторитет Светог владике Николаја је био подједнак како код новодошле политичке и националне емиграције, тако и код старих економских миграната...''.

Приче о мојој смрти су преувеличане

Немогуће је доказати да су владику отровали.

Исто тако је немогуће доказати да владику нису отровали.

Испада да се дискусија своди на два опречна мишљења: да ли је владика био озбиљно болестан или није.  

Џомић: ''Јасно се види да је Свети владика Николај био озбиљан вишегодишњи срчани болесник, те да је преминуо од инфракта''.

Мајевски: ''Треба још додати да се пар дана пре овога, у српској штампи коју је владика Николај добијао, појавила вест да се он озбиљно разболео. Он нам је сам о томе говорио и при том са болом додао: ''Рано хоће непријатељи да ме сахране... Али, даће Бог да ја још поживим''. То је било 11-12 дана пре изненадне смрти владике Николаја''.

Скандали са балзамовањем и пљачкањем

Пошто нико од нас не може наћи одговор на питање о (не)тровању светитеља, онда предмет разговора може бити само скандал који се одиграо у вези са доласком епископа Дионисија и оним што се десило иза тога:

1) Пустошење келије покојнога и нестанак завештања, адресираног на протојереја Мију Ћурића,

2) Упорно инсистирање да се тело покојног владике, већ обученог за погребење, балзамује.

Ни Џомић не спори да је управо епископу Дионисију пала на памет идеја да се балзамује тело покојног светитеља:

''Из записа епископа Дионисија јасно се види да је он у то време био и те како ''американизован''. Отуда је и највећа његова грешка и највећи грех, што је, како сам наводи, ''наредио да се балзамује Николајево тело'' у складу са праксом погребних завода у Америци... Разлог за такво насиље над земним остацима Светог владике Николаја, налазимо у датумима сахране. Епископ Дионисије је одредио да се свети владика Николај сахрани у манастиру Светог Саве у Либертвилу, 27. марта, тј. десет дана након упокојења, што уопште није ни српски ни православни обичај. Наиме, епископ Дионисије је - обзиром на то да је целом српству у Америци било познато да није био у најбољим односима са Светим Николајем - на тај начин желео да пред јавношћу покаже свој однос према Светом Николају другачијим од мишљења јавности, па је одар са владичиним земним остацима излагао у црквама у Њујорку, Лакавани и на крају у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Тај наум епископа Дионисија није могао бити остварен без  балзамовања''.

Као што смо горе већ истакли протојереј Велибор се односи доста немарно према сведочанству о. Драгољуба Цокића: ''...Након пажљивог читања, јасно се уочава да Цокићев текст не доноси нове и непознате детаље, те зато и није значајан...''. Међутим, књига садржи неке јако интересантне појединости чији је сведок био о. Драгољуб.

''Отиђох право у манастирску цркву. Поклоних се сенима. Све ово учиних још увек у неверици иако суочен са укоченим телом милог ми Владике. Беше оно положено на носилима превученим јорганом: Владика одевен у архијерејску одежду док отац Атанасије, један руски монах, чита молитве. Био сам присутан неколико минута а затим се повукох да се нађем са оцем Мијом Ђурићем.

Око једанаест сати увече стигоше гг. Топаловић, Вуловић и Вујошевић. Настаде овом приликом прилично велика пометња јер је отац Миодраг Ђурић био изабрао ковчег а и погребни предузимач, тј. његова супруга, је била ту да се постара око преноса посмрттних остатака у погребно предузеће. Расправљајући око тога, нађосмо се у цркви. Отац Атанасије и даље чита. Чувши пак, наш разговор, престаде са читањем, окрену се према г. Топалову и рече на руском језику: ''Владика је окупан, помазан и одевен у архијерејску одећу по пропису цркве. Он не сме бити дат у руке погребном предузимачу јер је то против канона. Како ћемо знати да ли је проглашен светитељем?''

Како се отац Атанасије одлучно супротстављао сваком кршењу канона црквених, то г. Топаловић оде до телефона, да би дошао у везу са митрополитом Леонтијем, у чијој је надлежности манастир. Овај му рече да се обрати епископу Дионисију. Тако г. Топаловић и учини. Владика Дионисије, из хотела Статлер у Њујорку, нареди Топаловићу да се посмртни остаци владике Николаја уруче погребном предузећу и да ће он, владика Дионисије, стићи у манастир 19. марта, рано после подне. Када је ово чуо отац Атанасије, повуче се у своју собу-ћелију- из које не изађе нити дође ни на један касније одржани помен.

Свукоше обученог владику Николаја. Право мучење због укоченог тела. Свукоше га и људи погребног предузећа однесоше посмртне остатке да би исте донели сутрадан''.

Та епизода остаје потпуно изван оквира слике догађаја коју покушава да канонизује протојереј Велибор Џомић.

А ево сведочења пустошења и пљачке Владичине келије, чији је сведок био о.Драгољуб Цокић: ''Отац Мија, Тика Топаловић, Вуловић, Радослав Ковачевић а можда и још неко други беху у другој кући, тј. соби где је владика Николај боравио током топлог времена, а где се углавном налазио већи део његових списа и књига. И ја им се придружих. Имам шта видети: соба пуна разбацаних ствари, писама, исечака из новина, књига, исписаних мисли на цедуљицама, итд., док горе поменути журно претурају по стварима и смештају у Вуловићева кола''.

Напомињем да је Џомић у свом чланку указао да ни Мајевски ни Цокић нису били непосредни сведоци пустошења, но као што смо видели, Цокићев текст говори другачије. Међутим, за овај несклад, протојереј Велибор има џокер: ''љотићевци који су приређивали књигу после смрти о. Драгољуба Цокића су то дописивали и паковали из добро познатих разлога''.

На оптужбу о пустошењу и пљачки келије Св. Николаја, протојереј Џомић цинично одговара: ''Шта је онда опустошено, ако је стотине писама и листова - а каже да их је наводно највише интересовала владичина коресподенција - било разбацано по поду?''

Каква смешна логика! Због тога што је владичина келија била засута разбацаним папирима, уопште не значи да неки паири нису били покупљени.

После вршљања ипак је понешто исчезло.

Исчезло је Завештање.

Још један Џомићев адут

Да би се коначно читаоци уверили да је читав текст Мајевског обична сплетка, а Цокићева књига својеврсна подвала ''острашћених љотићеваца'', Џомић извлачи нови ''адут'': ''У оригиналном  Тошовићевом издању текста Владимира Мајевског наведено је да ће се тај сензационалистички текст наставити у наредном броју, али никада није настављен ни објављен до краја...''.

Смешно, елементарна жеља да се спречи изношење прљавог веша, да се злобници не подсмевају (што ми у Русији кажемо ''изношење ђубрета из колибе'') од стране Џомића се истиче као неоспоран доказ да је забрана била диктирана сасвим другим мотивима.

Логичке подметачине

У претходном делу ми смо обратили посебну пажњу читалаца на то да Мајевски и Цокић отварају следећа питања: 1) Самоћа владике и немилосрдан однос према њему епископа Дионисија; 2)Тајанствене околности смрти владике Николаја; 3)Пустошење и пљачка његове келије, нестанак завештања; 4)Скандалозни долазак епископа Дионисија и његов захтев да се балзамује тело светитеља, већ спремљено за погреб.

Од три питања које је поставио Мајевски, само на једно питање (питање тајанствених околности смрти светитеља) не може се дати никакав одговор. Али из чињенице да то питање остаје неразјашњена тајна, уопште не даје за право некоме да ставља под сумњу третирање осталих питања од стране Мајевског.

Исто то се може рећи и за сведочење Цокића.

Тим пре што г. Џомић, додуше невољно, али ипак признаје, како постојање напетости у односима између владике Николаја и епископа Дионисија, тако и аферу о балзамовању.

Ипак, протојерј Велибор дозвољава себи простачку манипулацију: Ако Мајевски, између осталог, пише и о нечему што је немогуће доказати, значи да је и цео његов текст једно обично рекла- казала сплеткарење. У складу са том лукавом логиком у својству сплетке се третира цео текст Мајевског као и књига Драгољуба Цокића.

После тога, кад су од три разматрана сведочења, од стране о.Велибора два проглашена лажним, онда методом простог искључења треће сведочанство се проглашава истинитим а то је верзија епископа Дионисија.

Таква логика садржи просту манипулацију: ако имате три обећања и два од њих на сва звона објавите лажним, то уопште не значи да преостало треће обећање није лажно.

Зар о. Велибор има тако ниско мишљење о читаоцима када себи дозвољава коришћење таквог система аргументације?

Закључак

Због чега је бивши секретар српског патријарха Варнаве, Владимир Мајевски, који је три последње године земаљског живота владике Николаја проживео у ''соби до собе'' поред светитеља, толико одбојан једном од виђенијих идеолога савремене српске цркве.

Мени се чини да је идеолошком раднику- какав је без сумње протојереј Велибор Џомић -неопходно да мало упрости и закуца у нешто простију шему која има представу о околностима из прошлости. О околностима које се не уклапају у просту шему да су за ''раскол српске емиграције умешани УДБ-ини прсти.

Међутим, такво ''гланцање прошлости Србије'' са сталним бичевањем жртвеног јарца -комуниста, са проглашавањем за фалсификат свега што не годи, што се не уклапа у просту шему докумената (почевши од сведочења Мајевског па до мемоара патријарха Гаврила) само ће довести до тога да ће анализа стварних узрока српске смутње ХХ века бити немогућа.

Ипак, ја не мислим да је о.Велибор у толиком степену ''вук у јагњећој кожи''. Мени се чини да он као искрени национал-демократа просто не може да пропусти могућност да испали још једно торпедо у брод онога дела осталих националних организација које се никако не уклапају у просту шему која је тако драга срцу сваког идеолога.

Јер, просто боде очи то, да када г. Џомић говори у тексту о идеолошким противницима тада аутор губи сваки остатак академичности и обрушава се на своје опоненте речима које више приличе некој ТВ емисији ''другосрбијанаца'' са Б-92, него озбиљном аналитичком материјалу: ''... нецрквени политиканти, као особе олаке савести и идеолошке и партијске острашћености, злурадо су инсинуирали и тако клеветали не само епископа Дионисија, већ и Српски народ и његову цркву у том периоду''.

Ето тако.

Испада да се критика понашања епископа Дионисија почела позиционирати као ''клевета на српски народ и његову цркву''.

Не мислим да су српски народ и његова црква сагласни са оваквим поистовећивањем.

Не мислим да публицистика г. Џомића доноси безусловно добре плодове у делу апологетике српског светосавља.

                                                                                                   Павел Тихомиров 

О АУТОРУ

ПАВЕЛ ВЈАЧЕСЛАВОВИЋ ТИХОМИРОВ

Историчар, публициста, аутор књиге ''Зона прећуткивања'' која је преведена на српски језик (у скорије време, почетком 2010. године, очекује се друго издање те књиге на српском језику) као и многих чланака из српске проблематике. Рођен је 09.02.1970 године у Николајеву у породици оца бродоградитеља и мајке учитељице. Завршио Николајевски бродоградилишни институт. Радио у невладиној организацији ''Локална иницијатива'' одакле долази у центар Социјално-економског развоја Украјинског Прицрноморја, организације која је тада уједињавала присталице ненационалистичке изградње Украјине -како либералнно орјентисаних сарадника тако и русофила. Центар је опстајао уз помоћ САД и зато су експертске оцене почеле постепено да губе самосталност. Почетком НАТО агресије на Југославију, Тихомиров напушта институт и долази у Југославију да, како је написано у предговору за књигу ''Зона прећуткивања'', разбија информативну блокаду према Српском народу. По благослову митрополита Амфилохија помаже сестринству манастира Пећке Патријаршије на Косову, општећи са особљем КФОРА и УНМИКА. Вративши се у Украјину, 2000. године укључује се у друштвено-политички живот земље са отворено проруским ставовима. Од 2001. до 2003. године активно учествује у раду Руског покрета Украјине. Био је главни уредник журнала ''Јужноруски весник''. Разочаран политиком Јељцинове Русије према сународницима и самом методологијом покушаја да се утиче на ситуацију, пресељава се у Русију. Тренутно активно пише за Православну информативну агенцију ''Руска линија'' (www.rusk.ru) углавном са темама о Србији где изврсном аналитичком проницљивошћу брани углед Србије пред многобројним читалаштвом Руске линије (напомињено да њихов сајт посети месечно 400 000 различитих адреса).

Заједно са супругом Светланом васпитава петоро деце: Христину, Уљану, Саватија, Јегора и Вјачеслава.

Приводи крају писање књиге о Св.владици Николају на руском језику, која би требало на пролеће 2010. године да се појави пред руским читаоцима.