Никалај Каверин:

митрополит Иларион се враћа?

Чини се да је све јаснији разлог за неочекивано недавно смењивање са свих функција и пензионисање митрополита Леонида (Горбачова).

Данас у свету постоје снаге које покушавају да потчине Руску православну цркву и усмере њене активности против Русије, руске државности и традиционалног Православља у правцу вредности евроатлантских, либерално-обновљенских реформи црквеног живота, „евро-православља“ и екуменизма.

У Русији имају поборнике – такозвану „пету колону“, људе који данас воде многе процесе у Цркви. Они промовишу у Руској Цркви идеје „европравославља“ са његовим световним прилагођавањем Божанског људском (па чак и потчињавањем, стављајући га у његову службу) и са „паноптикумом“ модерних отаца модерниста и либералних црквених публициста. Сврха ове активности је да нагриза традиционалну црквену свест у свести православних верника, да преобрати православну духовност. А са таквим „воденастим“ евро-православљем можеш шта хоћеш. И то је сасвим природно: силе које данас покрећу светску политику и економију желе да контролишу све светске процесе, укључујући и верске. Циљ ових снага у односу на нашу Отаџбину је уништење руске државности са накнадним распарчавањем Русије на неколико независних квази држава. Управо су те снаге покренуле рат против Русије на територији бивше Украјинске ССР. И против ових снага се сада бори наша славна руска војска у оквиру СВО, а не против украјинског народа...

У том светлу, након почетка Специјалне војне операције, догодио се значајан и на свој начин историјски догађај у животу наше Цркве, који се савршено уклапа у овај антилиберални тренд који је код нас започео након почетка Северни војни округ: 7. јуна 2022. године кључна личност црквеног либерализма и екуменизма у Руској православној цркви, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) изгубио је функцију председника ОВСЦ-а и сталног члана Светог Синода Руског православне цркве и добио „часно изгнанство“ у Мађарску. Чини се да су разлози за ово сасвим разумљиви. Поред чињенице да је митрополит Иларион у протеклих 15 година од ове саборне катедре направио легло екуменизма, филокатолства и обновитељства, кап која је прелила чашу била је чињеница да је митрополит Иларион потпуно подбацио црквену политику у Украјини, што је, посебно, манифестовано у сазивању „сабора“ у Кијеву 27. маја 2022, на коме се Украјинска православна црква Московске патријаршије, кршећи каноне, одвојила од Патријарха московског и целе Русије и прогласила независност од Москве.

Оставка са кључних црквених функција митрополита-филокатолика био је значајан догађај који су руски православни верници чекали дуги низ година! А да није наше славне војске, њихова очекивања се можда не би остварила. Дакле, понекад је руска војска у стању да реши проблеме црквених раскола и чишћења редова Руске православне цркве од либералног свештенства много ефикасније од саме Цркве.

Напоменимо да, док је био ван Русије у Будимпешти, епископ Иларион није прекинуо блиску комуникацију са највишим јерарсима Ватикана, посебно са папом Фрањом.

Према Vatican news, папа Фрања се током недавне посете Мађарској 29. априла 2023. године у Апостолској нунцијатури у Будимпешти састао са митрополитом будимпештанским и мађарским Иларионом (Алфејевим). Аудијенција, која је одржана уз помоћ преводиоца, „била је срдачна“ и трајала је око 20 минута. Папа је „загрлио митрополита“ и целивао његов „напрсни крст“.

Оваквим „слатким пољупцем“ папа је можда наговестио да је митрополит Иларион, који је претходно био на челу ОВСЦ МП и био умешан у питање украјинске цркве, повезан са покушајима Запада да наметне свој модел „мира“ у Украјини. Сасвим је могуће да је колективном Западу, који води рат против Русије и који је жигосао Руску Православну Цркву и Патријарха Кирила, сада важно да у јавни простор изнесе онога кога види као своју марионету са претензијама на црквену власт. .

И тако је 22. фебруара 2024. године, у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Данилову манастиру у Москви, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил одржао први лични сусрет са митрополитом будимпештанским и угарским Иларионом (Алфејевим) по први пут пошто је поднео оставку на мјесто председавајућег ОВАЦ-а и прешао у Мађарску (http://www.patriarchia.ru/db/text).

Детаљи састанка још нису објављени.

Можда је дошло време да Његова Светост патријарх Кирил припреми свог наследника на патријарашки трон у личности митрополита Илариона. И у ту сврху ће се митрополит Иларион, изгледа ради, претварати да је личност која је одједном престала да буде филокатолик и постала конзервативац? Шта можете обећати лаковерном, љубазном руском православном народу пред предстојеће изборе! Као што примећује православни публициста Александар Вознесенски, „Митрополит Иларион је веома паметна особа, интелигентан дипломата и има веома добар осећај за ситуацију, што му је увек омогућавало да се добро сналази у црквено-политичком простору. И сада он веома добро осећа да се ситуација у земљи и у Цркви значајно и дуго мења, да либерална агенда у Русији не само да је престала да буде актуелна – она је одвратна огромној већини световног и црвквеног друштва... Чини се врло вероватним да су сада патријарх Кирил и митрополит Иларион, схвативши да је либерална агенда већ наџивела своју сврху, одлучили да митрополита Илариона изведу из привременог „заборава“ и промовишу га као „икону конзервативног хришћанства“, и да би Његова Светост Патријарх иза себе оставио „наследника“ који би после његовог избора могао да сачува и настави екуменску агенду последњих деценија. Уосталом, сви знамо да се изјаве пре избора на највише место и изјаве после избора врло често разликују до непрепознатљивости. Сада је, чини се, дошло време за шармантне приче о томе како се митрополит Иларион (Алфејев) увек у себи осећао као борац за црквене каноне и чистоту вере (и када је погазио те каноне, шаљући своје потчињене из ОВСЦ-а у опште екуменистичке молитве са јеретицима – то је било нешто друго, е, и сам треба да разумеш...).“

Подсетимо, у децембру 2023. године митрополит Иларион, који ужива репутацију црквеног либерала и филокатолика, оправдано је критиковао ватикански документ «Fiducia supplicans», који одобрава благосиљање истополних парова. Након овога, Синодална библијско-богословска комисија, на челу са митрополитом Иларионом, изјавила је да документ проглашава одступање Католичке цркве од моралног учења хришћанства. Тако се Митрополит појавио у лику „јастреба Православља“ и борца против „папе Вартоломеја Истанбулског“ и чак је успео да очара неке од црквених ревнитеља који су били навикли да грде митрополита Илариона за филокатолицизам и екуменизам. Тако је почело неочекивано „ребрендирање“ овог митрополита од филокатолика у „ревнитеља канона“ и разоткривача „папске злоће“. Међутим, ова реинкарнација не би требало никога да доведе у заблуду: ово је највероватније само лукав политичко-технолошки потез почетне „изборне кампање“.

Међутим, с друге стране, треба имати на уму да би у било ком облику изразити сагласност са овом одвратном ватиканском декларацијом, којом се одобрава благослов цркве педерастије, значило потписивање сопственог одступања од хришћанског моралног учења. Митрополит Иларион (Алфејев), и поред свих својих рикатоличких и екуменских симпатија и других модернистичких испада, и даље је хришћанин, а осуда ове антихришћанске ватиканске декларације је дужност сваког човека који верује у Господа нашег Исуса Христа.

Могуће је да по питању „наследника” будућег патријарховања, иницијатива можда неће доћи од патријарха Кирила. Ватикан би преко релевантних структура или специјалних служби могао да пренесе своје жеље Његовој Светости, кога би у Римокатоличкој цркви желео да види као „марионетског“ поглавара Руске православне цркве, који води политику Свете столице и уништава Руску цркву изнутра са перспективом будуће уније са Римом (сетите се неуморног проватиканског агитатора и провокатора „староверца“ Леонида Севастјанова, истакнутог представника „партије издаје“, који се претворио у правог агент утицаја ватиканске државе у Москви и стално у руским медијима износио став Ватикана о „миру у Украјини под гаранцијама римског папе“, односно о капитулацији Русије пред Западом и НАТО-ом). А ако је ово тако, тј. да иза пројекта „наследника” стоји Ватикан, онда морамо признати да су ватиканске обавештајне службе, вероватно повезане са ЦИА, извеле веома успешну операцију на територији Руске Федерације.

Али, ми ћемо поћи мало испред себе, јер се ништа овако до сада није десило, а можда ће се митрополит Иларион благопријатно вратити у Богом спасавани град Будимпешту да се стара о свом малом мађарском стаду.

Време ће показати да ли ће у догледно време доћи до промена у јерархијском статусу митрополита Илариона. Али ако добије нови високи трон (на пример, Санкт Петербург -?), онда ће то свакако значити почетак „изборне трке“ за место патријархалног „наследника“, кога је предстојатељ Руске Цркве (одн. Ватикан) већ је за себе одредио.

Али тада ће, за све неочекивано, постати јасно недавно (27. децембра 2023.) смењивање са свих функција и пензионисање са перспективом црквено-судске репресалије митрополита Леонида (Горбачова): природно, „наследника“ патријарашког трона не требају јаки конкуренти, као што би владика Леонид могао постати – млад (55 година), енергичан, одлучан архипастир, који ужива значајан ауторитет међу православним верницима у Русији...

Осим тога, од  почетка специјалне војне операције на територији Украјине 24. фебруара 2022. године, митрополит Иларион (Алфејев) се никада није директно изјаснио у прилог СВО, руској војсци, руском војнику, што би било природно за руског православног пастира: да тугује за нашим руским војницима... Уместо тога, уместо да подржи руске оружане снаге током специјалне операције, митрополит Иларион је у својим јавним говорима и беседама на све могуће начине настојао да избегне тему духовне и пастирске подршке руским војницима и официрима који се боре за све нас и дају своје животе за нашу Отаџбину и њен суверенитет. Ни речи подршке СВО и нашим војницима! Ни речи подршке врховном команданту у овом тешком историјском тренутку! Да ли је могуће да митрополит Иларион, попут националног издајника и страног агента А. Курајева, у души „корени” за победу украјинске војске и жели руској војсци, а тиме и Русији, пораз на бојном пољу? Чини се да митрополит у души дели ставове „нератних бораца“ – представника дефетистичке пете колоне и других издајника Русије који сањају о предаји Русије „цивилизованом“ Западу и НАТО-у, водећи рат против наше Отаџбине.

Руски епископи су увек сматрали својом архипастирском дужношћу да морално и духовно подрже руску војску током рата и непријатељстава. Тако је било током целе руске историје. Глас православног архипастира посебно је важан сада, када се на ратиштима наше руске војске на територији Украјине решава судбина наше Отаџбине као целовите и суверене државе, а самим тим и свих грађана Русије против НАТО снага. У ствари, руска војска се сада бори против тежњи Сједињених Држава и њених савезника да руше руску државност и коначни колапс Русије.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил је више пута јавно говорио у прилог војној специјалној операцији руских оружаних снага. Али митрополит Иларион је ћутао и ћути! Ни реч подршке руској војсци, обичном руском војнику који испуњава своју војну дужност да заштити Русију од агресије оружаних снага НАТО-а на територију Украјине, са усана Његовог Преосвештенства...

Уместо да учествује у бесциљним екуменистичким молитвама са инославцима које збуњују огроман број православних верника и притом лицемерно изговарају формално исправне, а празне по садржају и бесмислене речи о страдалним блискоисточним хришћанима, Његово Преосвештенство епископ Иларион би коначно могао да назове ствари правим именом и рећи, на пример, на једном од екуменских (интерконфесионалних) форума уз учешће папе, целу истину о трагичној судбини мирног православног становништва Донбаса које уништавају украјинска хунта и Оружане снаге Снаге Украјине, о мучењу наше православне браће и сестара у тамницама СБУ. И, што је најважније, узнести молитву за њих, како и доликује руском епископу!

И ово не би била екуменистичка молитва, јер... инославни учесници, пре свега папа Фрања, тешко да би пристали да учествују у таквој молитви за истребљени руски народ у Донбасу. Уосталом, таква молитва за систематски и сурово истребљени руски народ на југоистоку Украјине не уклапа се у универзалне, либералне и европске вредности, јер по свим либералним канонима хуманизма и људских права ови руски људи су сепаратисти и жртве руске Путинове пропаганде и окупатори, и стога су недостојни било каквог жаљења, а још мање молитвеног сећања, јер се то коси са хуманистичким интересима светске заједнице и европским вредностима.

Подсетимо, митрополит Иларион је одавно познат по својим симпатијама према римокатолицизму и бројним сусретима са папом. У бројним интервјуима је изјавио да католике не сматра заједницом одвојеном од Цркве и чак је предложио мораторијум на патристички израз „јерес“ у односу на Римокатоличку цркву. У децембру 2013, митрополит Иларион је, обраћајући се запосленима у истраживачком центру Института опште историје Руске академије наука, изјавио да улазак православних у дијалог са католицима „значи мораторијум на употребу израза „јерес“ и „јеретик” у односу на католичку цркву. Обострано смо одбијали да једни друге сврстамо у јеретике“ (https://mospat.ru/ru/2013/12/23/news96201/)

Тако је Његово Високопреосвештенство митрополит Иларион 2013. године рекао „граду и свету“ да се Католичка црква више не сматра јеретичком и са одушевљењем подсећа да на Другом ватиканском концилу ми, православни, више нисмо називани јеретицима, па чак и признали право на живот!

Па можда митрополит Иларион уопште није руски епископ? Да ли је ОВСЦ субверзивна псеудоцрквена евроатлантска глобалистичка организација чије је деловање усмерено на уништење руског Православља?

Још 10. маја 2010. године, на састанку са руководством, наставницима и студентима Московске Богословске академије и Богословије, ректор Свецрквене постдипломске аспиратуре при ОВСЦ митрополит волоколамски Иларион је рекао:

„Морамо, заправо, створити нову генерацију свештенства – оне који ће на свом интелектуалном, духовном и моралном нивоу задовољити потребе савременог доба.“

Руска православна црква већ дуги низ година успоставља размену ученика између верских образовних институција Русије и Запада. Сврха ове размене је стварање „нове генерације свештенства“ Руске православне цркве, одвојене од хиљадугодишње традиције руског Православља и светоотачког богословља и васпитане у либералним екуменистичким и прозападним парадигмама.

Садашње руководство ОВСЦ-а – иста „нова генерација свештенства“ о којој је маштао митрополит Иларион (Алфејев) још 2010. године – гајило је ватрену русофобију у страним парохијама Руске православне цркве и не примећује нападе на руску војску и СВО. У суштини, ОВСЦ користи ресурсе страних парохија Руске православне цркве да би супротставио верујуће руске православне грађане са руским државним властима и руском војском. Овим се ОВСЦ несвесно (?) поиграва са плановима оних који сада у САД и Европи (НАТО и ЕУ) јавно расправљају о припреми рата са Руском Федерацијом и уређењу државе и револуције у нашој земљи.

Мора се признати да је у свом садашњем облику ОВСЦ, и након смене председавајућег (Илариона), легло екуменизма, гласноговорник екуменистичке и филокатоличке идеологије, крајње штетне и неприхватљиве посебно данас, у временима тзв. толеранције на све врсте деструктивних процеса не само у Руској православној цркви, већ и на деструктивне процесе који имају за циљ уништење руске државности и тиме дестабилизацију друштва. А фактор дестабилизације друштва у Русији, посебно у време када наша Отаџбина води рат за свој опстанак, игра изузетно важну улогу да САД и НАТО остваре своје циљеве рушења руске државности и коначног слома Русије.

Пре неколико година, штампа је активно расправљала о шпијунском скандалу у ОВСЦ-у - случају бившег службеника који је радио за ЦИА у корист Сједињених Држава. Суд је осудио бившег радника ОВСЦ-а који је проглашен кривим за велеиздају у корист Сједињених Држава на 12 година затвора. И органи за спровођење закона и јавност, како православна тако и секуларна, одавно је требало да изблиза погледају активности ОВСЦ-а. Јер под окриљем ове институције очигледно често делују људи који, по мишљењу једног броја компетентних посматрача, наносе озбиљну штету националној безбедности Русије.

Желим да изразим наду да ће се пре или касније поставити питање сврсисходности самог постојања синодалне институције ОВСЦ-а у садашњем облику, која активно подржава антируске, филокатоличке, реформистичке (нео-обновитељске) и екуменистичке тенденције у Руској православној цркви, подстичући антируске изјаве свештенства Руске православне цркве у Европи, што највише изазива значајну пометњу и дестабилизацију у руском друштву и подстиче ширење антидржавних ставова међу православним верницима.

Путине, шаљи војску!

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Благодатный Огонь"