header image
Валериј П. Филимонов: О загробним тајнама и дигиталној идентификацији (1) Штампај Е-пошта
среда, 28 фебруар 2024

 Овај текст настао је средином прве деценије 21. века, а аутор му је био велики православни апологета Валериј Филимонов, који се деценијама бавио борбом против електронског конц-логора у свету и Русији. Многе од чињеница које је наводио у своје време у наше доба вештачке интелигенције већ су превазиђене, али сви општи принципи важе и даље. Једина је разлика што светски систем још није склопљен, али тоталитаризам напредује корацима од седам миља. Текст је објављен у књизи „Небо и земља ће проћи“, Београд, 2006.

Уредништво „Борбе за веру“

О ЗАГРОБНИМ ТАЈНАМА  И ДИГИТАЛНОЈ ИДЕНТИФИКАЦИЈИ

У проповеди протојереја Вјачеслава Резинкова „О загробним тајнама“ читамо следеће: „Господ је рекао да ће на крају неки људи отићи у вечну муку, а други у вечни живот (Мт. 25, 46). Али како треба замислити вечну муку и зар је она угодна Богу Који је љубав? (1. Јн. 4, 16). Данашњи одломак из Јеванђеља говори на ову тему.

Живела су два човека. Један „беше богат, облачише се у порфиру и свилу и сваки дан се весељаше на гозбама. Други је био сиромах по имену Лазар, који је у ранама лежао крај његових врата“. Овако је пролазио њихов живот.

За богаташа Лазар као да није ни постојао и није се дешавало да му он било шта да. Лазар пак никада није гајио према њему ни злобу ни завист. Није смишљао планове о промени светског поретка, није размишљао о уништењу окрутног богаташа и чак није очекивао ни милостињу са његове стране. Његова маштања строго су се налазила у области његових могућности: он је само желео да се „насити мрвицама које падају са богаташеве трпезе“. Обојица су истрајни у свом животу: и богаташ у упорном одбијању да Лазара сматра за човека, и Лазар у кротком прихватању своје судбине. Међутим, обојица су умрли.

Тамо их такође задешава различита судбина, само сада супротна: Лазара „анђели однеше у крило Авраамово“, а богаташ се нађе „у паклу“, „у мукама“. Даље сазнајемо да се из места у ком се налази богаташ види место где је Лазар. Такође сазнајемо да људи ни тамо нису лишени слободе, они могу да говоре, да изражавају своја осећања и жеље.

Богаташ осећа где су га одвели његови греси и истовремено види чега се удостојио Лазар. Међутим, за њега суд Божији ништа не представља: онај који се удостојио да „пребива у недрима Авраамовим“ за њега је, као и раније, „у ранама“. Он се, као да је Лазар неразумна животиња, обраћа Аврааму следећим речима: „Оче Аврааме, умилостиви ми се и пошаљи Лазара да умочи врх свог прста у воду и да ми расхлади језик, јер се мучим у овом паклу“.

Авраам кротко и стрпљиво објашњава оно што је већ свима потпуно јасно: „Чедо, сети се да си већ добио своју награду у свом животу, а Лазар зло; сада се он овде теши, а ти страдаш“.

Авраам објашњава богаташу још једну карактеристику загробног живота: „Између нас велика је провалија тако да они који хоће одавде да пређу код вас не могу, као ни ви код нас“. За разлику од садашњег века, тамо је већ укинута свака могућност да се на делу указује међусобна помоћ.

Међутим, није забрањено да се говори. Богаташ наставља овако: „Молим те, оче, пошаљи га у дом оца мога јер имам петорицу браће: нека им посведочи, да и они не дођу у ово место мучења“. У односу на Лазара нема промене: нека отрчи!..

Али зар се код богаташа није пробудило нешто добро, брига за браћом, жеља да их упути на исправан пут? Нажалост, не.

Овде се не ради о бризи за браћом. Овде се показује посредна осуда Бога и оправдавање самога себе: да ми је својевремено било послато чудесно знамење, не бих био овде. Дакле, нисам крив и немам за шта да се кајем!..

У вечну муку иде онај ко сам одбацује Божију руку која спасава, ко одбацује сваку очигледност, свако уразумљавање од Мојсија, пророка и апостола. И када се, на пример, види како други богослови, притешњени директним, јасним Господњим речима (Мт. 25, 46), буквално се извлачећи, оспоравају могућност вечних мука, управо овде јасно се осећа њихова неизбежност.

Сећај се последњег дана...

Епидемија лажи хара необухватним просторима некада правдољубиве Русије. У наше време лажу скоро сви. Они лажу сами и себе и сами себи верују. И више од овога, они лажима заражавају друге. Лажу председници и сенатори, министри и обични службеници, посланици и јавни радници, писци и новинари. Тужно је што лажу чак и неки црквени јерарси и свештеници, тобож не схватајући да свака лаж води човека на пут вечне пропасти. Јер по речима светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, „свака неправда је грех“ (1. Јн. 5, 17).

„Као средство погубљења људског рода пали анђели употребили су лаж... Појам о лажи Господ је тесно повезао са схватањем о убиству човека због тога што је оно непосредна последица овог првог... Почетак зла је лажна помисао! Извор самообмане и ђаволске преваре је лажна помисао! Прелест је човеково прихватање лажи као истине... Отац лажи је ђаво, како каже јеванђелиста. Лаж је ђаволско својство. Онај који је прихватио лажне помисли прихватио је својство ђавола, ступио је у сродство са одбаченим анђелима, учинио је сједињење са Богом за себе неприродним. Онај ко је туђ Богу, туђ је и спасењу... Они који су ступили у општење са ђаволом и који су му се покорили налазе се у прелести и представљају храмове и оруђа демона, жртве вечне смрти и живота у тамницама пакла“, пише свети Игњатије Брјанчанинов.

Дакле, онај ко проповеда лаж, као и онај ко јој верује, подражава самом сатани и његовим слугама. Они излажу себе ђаволским силама и наследиће с њим пакао. Из овога је јасно колико треба бити пажљив да се избегне зараза свеопштом и свеобухватном болешћу усвајања лажи.

Данас лаж влада и ликује. Она јури за пропадљивошћу и наслађује се пролазном земаљском влашћу, силом и славом. Горди се богатством и величином, надахњује се телесном мудрошћу, нада се у лепоту која ће брзо проћи и не размишља да за све треба да се пружи одговор на Христовом Страшном Суду.

„Осетићемо страх свих људи када изиђу пред лице Судије“, приповеда свети Игњатије, „осетићемо страх не само грешника, него и праведника. Задрхтаће грешници од очаја, од очекивања мука које их чекају, од оног необичног страха који ће у њима изазвати преокрет који ће тада променити свет. Они ће повикати планинама и стенама: „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога Који седи на престолу и од гнева Јагњетовог; јер дође велики дан Његовог гнева и ко може да се сакрије?“ (Отк. 6, 16, 17).

Тада никоме неће помоћи земаљска звања и награде, сродничке везе и научне титуле. Тада ће бити потребно само једно знање, знање Христа Који каже овако: „Ја сам пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6). А управо ово звање, звање Истине, неће се налазити код оних који су се поклонили лажи.

„Непознат је дан и час када ће Син Божији прекинути живот овога света Својим доласком на Суд“, наставља свети Игњатије, „непознат је дан и час када ће се, по заповести Сина Божијег, прекинути земаљски живот сваког од нас и када ћемо бити позвани на растанак са телом, на давање одговора у земаљском животу, на онај привремени суд пре општег суда који човека очекује после смрти... Бићемо будни и припремаћемо се за Страшни Суд који нас очекује на граници Вечности ради неповратног решења наше судбине заувек.

Нека неправедници још чине неправду, нечисти нека се још прља, а праведник нека и даље чини правду и свети нека се још освећује. Ево, долазим убрзо, и освета Моја са Мном, да свакоме дам по делима његовим... Да, дођи Господе Исусе! (Отк. 22, 12–20)“.

О знацима времена, временима и роковима

Брзо се и неумољиво приближава онај тренутак о којем се говори у Откривењу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Времена више неће бити“ (Отк. 10, 6). Пред нашим очима оно се сажима до својих граница. Ипак, људи „овога света“ не желе ово да виде. Они се чак подсмевају онима који их упозоравају на наступајуће апокалиптичке догађаје. Они желе вечно да живе на овој земљи пуној безакоња коју свети Игњатије Брјанчанинов с правом назива предворјем пакла. Желе комфор и уживање, пуни се жеље да „направе себи каријеру“ и да на земљи направе редовну „светлу будућност читавог човечанства“. „Они, као неразумне животиње које води природа“ (2. Пт. 2, 12) потпуно приносе себе на жртву земаљске испразности, заборављајући на оно најважније, а то је сједињење са Христом и спасење бесмртне душе.

Тако свет који у злу лежи (1. Јн. 5, 19) све више убрзава ка свом страшном крају без повратка: „Доћи ће дан Господњи као лопов ноћу, и тада ће небеса проћи са буком, а стихије, запаливши се, разрушиће се и земља и сва њена дела проћи ће“ (2. Пт. 3, 10). Овде треба приметити да сваки покушај да се израчуна датум краја овог земаљског света противречи Речи Божијој, јер Сам Господ наш Исус Христос каже следеће: „О дану овом или часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, него само Отац“ (Мк. 13, 32) и „Није ваше да знате време или рок које Отац држи у Својој власти“ (Дап. 1, 7).

Истовремено, свети Теофан Затворник Вишински, велики светилник духовне мудрости, пише следеће: „Лопов се прикрада ноћу када га не чекају. Тако ће и дан Господњи доћи када га не очекују. Али када не чекају Онога Који долази, тада се и не припремају да Га сусретну. Нека не дозволимо овакву грешку. Господ је и дао следећу заповест: „Пазите, јер не знате када ће Господ ваш доћи“ (Мт. 24, 42). Међутим, шта ми радимо? Да ли смо будни? Да ли чекамо? Не, треба признати. Смрт још понеко и чека, али дан Господњи мало њих. И они су тобоже у праву. Наши оци и праоци су га чекали и он није дошао. Пошто не видимо ништа због чега бисмо помислили да ће овај дан доћи у наше време, тако и не размишљамо о њему нити га чекамо. Шта има чудно у томе ако уз овакво наше духовно расположење дан Господњи дође као лопов. Ми ћемо бити попут становника градова које је обећао да ће сутра посетити начелник округа. Они су га чекали сат, два, читав дан, и затим рекли: сигурно неће доћи, и разишли се кућама. Међутим, чим су се разишли и умирили се, он се појавио... Исто ће се ово догодити и са нама. Чекали или не, дан Господњи ће доћи и то ненајављено. Јер Господ је рекао следеће: „Небо и земља ће проћи, али Моје речи неће проћи“ (Мк. 13, 31). Али зар није боље чекати да не бисмо били затечени? Јер немар неће проћи некажњено.“

Због тога Сам Спаситељ и Његови свети апостоли заповедају свим хришћанима не само непрестану будност, него и да разликују, тј. да истражују и препознају знаке времена. Ова заповест као срж пролази кроз читаво Јеванђеље и све апостолске посланице. Преподобни старац Пајсије Светогорац у својој чувеној књизи „Знаци времена: 666“ не примећује случајно са тугом следеће: „Нажалост, радио слушамо само да бисмо сазнали какво ће бити време. Шта нам Христос каже? „Лицемери! Умете да разликујете лице неба, а знаке времена не можете“ (Мт. 16, 3).“

Дакле, хришћани су обавезни да дају духовно–моралну оцену знака времена, али при томе неопходно је имати у виду да крај света није догађај који се дешава у једном тренутку, него представља историјски процес. Колико се људски род удаљава од Бога, толико се приближава Његовом исконском непријатељу и својој пропасти. Људи постају све трпељивији према свему што припрема и гура свет ка крајњој катастрофи, ка његовом крају. Слично као што са узрастом људско тело пред своју смрт стари и испуњава се болестима, тако сазрева у својој огреховљености и људски род.

У разговору са ученицима на Маслиновој гори (24. глава Јеванђеља по Матеју, 13. глава Јеванђеља по Марку и 21. глава Јеванђеља по Луки) Господ наш Исус Христос детаљно описује историјске догађаје и катаклизме који треба да претходе Његовом славном Другом доласку и крају света. Судећи према свему, неки од ових догађаја већ су се догодили, други се дешавају у наше време, трећи ће се тек догодити.

Нема сумње да као знаке последњих времена треба окарактерисати следеће догађаје: свргавање Богом утврђене царске власти у Русији као резултат револуције 1917. године и крвава гоњења Руске Православне Цркве која су затим уследила; два у историји људског рода невиђена светска рата, као и агресивна војна дејства по читавом свету која не престају после Другог светског рата, а која започињу Сједињене Америчке државе и њихови савезници у НАТО; природне несреће огромних размера које попримају знаке катастрофа – урагани, земљотреси, поплаве, шумски пожари, авионске, аутомобилске и поморске несреће. Нарочиту пажњу треба обратити на увећавање броја лажних пророка и лажних христоса – секташа различитих оријентација, астролога, НЛО-лога, варалица, „народних лекара“, телепата и осталих злих духова, чије је име легион. Најважнији и најкарактеристичнији знак последњих времена представља апостасија или одступање, тј. процес све већег одвајања хришћанског човечанства од оригиналног, неизмењеног учења и замена јеванђељских текстова лажним „идеалима“. Ово неизбежно води губитку благодати Божије, прихватању духа антихриста и потчињавања њему.

Није случајно из устава Европске уније избачен помен о хришћанским коренима европске цивилизације, а у САД забрањено коришћење хришћанских символа у традиционалним церемонијама које трају око два века. Истовремено, у званично регистрованим сектама врши се отворено служење сатани.

Велики скандал догодио почетком 2005. године у Европском парламенту и многима је остао у сећању. Италијан Роко Бутиљони, ревносни римокатолик, отворено је назвао хомосексуализам грехом, што је изазвало бујицу негодовања код већине посланика, од којих су неки чак претили Бутиљонију физичким обрачуном...

Ускоро се „истакао“ комесар Савета Европе за људска права Хил Робелс који је приказао свој извештај о положају истих ових права у Русији. Према мишљењу овог „истакнутог борца за права Европљана“, главна претња демократији у Русији састоји се у „расту хомофобије“. Говорећи другим речима, ова претња састоји се у томе што руско друштво не воли хомосексуалце и не жели да овим омраженим извитопереним људима даје свакакве привилегије и повластице попут европских земаља. Овај одељак издвојен је у званичном тексту извештаја чак црвеном бојом. Дакле, како год окренеш, дивљање изопачењаштва представља један од главних саставних делова такозване демократије! Ово је већ необорива чињеница.

У САД представници „сексуалних мањина“ већ одавно у стварности то нису. Према статистици више од тридесет процената становника земље су содомити и лезбејке. При потпуном игнорисању пророка и осталих грешних страсти од стране осталог дела становништва САД, власти доносе нове законе за заштиту „права“ ових изопачених људи. Овако сатана, насађујући порочну извитопереност људске природе, припрема друштво за прихватање „сина погибли“ и зацарење пакла на земљи.

Духовну суштину процеса апостасије разоткрива нам свети Игњатије Брјанчанинов: „Одвајањем од Христа људски род припремиће се за прихватање антихриста. Он ће га примити у његовом духу. У самом расположењу људског духа појавиће се потреба за позивањем антихриста, саосећање према њему, као што се у стању јаке душевне патње појављује жеља за самоубиством...“

У предивном делу светог Игњатија под називом „О крају света“ читамо следеће: „Свеопшти разврат заједно са изузетно великим материјалним развојем који га је створио, биће знак краја века и Страшног суда Христовог који долази. Тада неће господарити само сластољубивост! Разврат у најширем значењу ове речи постаће наслеђе људског рода у последња времена човековог боравка на земљи... Људски род неће видети свој бедни положај у моралном и духовном односу. Напротив, он ће на сав глас говорити о свом напретку, будући заслепљен материјалним развојем времена и земље, одбацивши хришћански развој у Духу, за Вечност, за Бога. Када свет буде проглашавао и говорио о свом напретку, о зацарењу убеђеног спокојног стања, о неразоривом миру, „када буду говорили „Мир је и сигурност“, тада ће их изненада задесити пропаст“ (1. Сол. 5, 3). Тада ће изненада наступити крај света који свет, у својој помрачености, ни у ком случају неће очекивати“.

Као што видимо, савремена стварност у потпуности одговара пророчким речима светог Игњатија Брјанчанинова. О овоме предивно говоре догађаји који се догађају у свету пред нашим очима, постајући на тај начин необориве чињенице.

Пада у очи да јеванђељску фразу „мир и сигурност“ непрестано користе, као магичну формулу, у наше време многи политичари, новинари и чак црквени посленици, ни мало не размишљајући о њеном правом значењу. Покушавајући да „обезбеде мир и сигурност“ сопственим напорима, људи заборављају да се судбина човечанства налази у рукама Божијег Промисла, а Божији Суд зависи од тога на коју страну се приклања слободна човекова воља – ка добру или ка злу.

26. децембра 2004. године свет је постао сведок невиђене катастрофе у савременој историји човечанства. Догодио се страшан земљотрес у југоисточној Азији. Његова снага много пута је премашила снагу која се ослобађа при експлозији атомске бомбе. Снажан талас цунамија са брзином од око 1000 километара на сат пустошећи је запљуснуо читав низ земаља Азије и достигао источну обалу Африке која се налази на шест хиљада километара од епицентра земљотреса. Као резултат ове катастрофалне несреће погинуло је неколико стотина хиљада људи, а укупно је повређених око три милиона!

Како се испоставило, у земљама које су највише пострадале од катастрофе сезона одмора била је у пуном јеку. У ово време тамо притичу изопаченици из читавог света. Само у Тајланду званичан приход од проституције и продаје деце педофилима достиже двадесет седам милијарди долара годишње. Остаје да се напомене и да су у земљама Европске Уније, Сједињених Америчких Држава и Канаде озакоњени „бракови“ содомиста и лезбејки, при чему је овим изопаченицима понегде дозвољено да „усвајају“ малолетну децу... Масовно полно општење одраслих људи са децом попримило је на Западу карактер разорне епидемије. Око седамдесет осам хиљада сајтова на Интернету нуде своје услуге педофилима. Свет је заиста заборавио због чега је Господ спалио Содом и Гомору! Нема сумње да катастрофални догађаји у југоисточној Азији, који као да су поновили слику библијског потопа, представљају још једно страшно упозорење људском роду који се утапа у грех.

Међутим, свет се не обазире чак ни на овакве јавне знаке. Штавише, у безбројној маси, у некаквом чудном заносу, синови и кћери овога света хрле за привременим грешним уживањима, не примећујући да су врата пакла већ иза њих...

Људски род убија сам себе. Свуда се повећава безакоње. Порок се приказује као врлина. Прославља се неприродно и нељудско. Људи добровољно предају себе у ропство ђаволу, убрзавајући долазак „људског греха“. Испуниле су се пророчке речи преподобног авве Антоније Великог: „Доћи ће време када ће људи чинити лудости. Угледавши оног ко није заробљен лудилом, устаће на њега, говорећи следеће: „Ти си безуман зато што ниси сличан нама“. Пада у очи да се у наше време испунило још једно древно пророчанство које се тиче, како се некима може чинити, безначајне животне чињенице: у последње време жене се по одећи и фризури неће разликовати од мушкараца. Довољно је изићи на улицу, па да се види да не само девојке и жене, него и старице у поодмаклим годинама носе кратку косу и панталоне...

Пред духовним очима ревносних хришћана непрестано се појављују нови знаци који сведоче да је време близу (Отк. 22, 10). Њима несумњиво треба придодати отварање новог синедриона у Израелу – савета старешина и врховног суда који је постојао од 1. века пре Христовог Рођења до приближно 425. године наше ере. Најупечатљивије његово заседање је оно на којем је без кривице осуђен на мучну смртну казну Син Божији, Господ наш Исус Христос.

13. октобра 2004. године у израелском граду Тиверији одржана је уникална, у последњих 1600 година невиђена церемонија отварања новог синедриона. Данас ова организација поново претендује на улогу највише судске власти Израела. Према Талмуду, синедрион треба да се поново формира после појединачног повратка Јевреја из расејања, али пре потпуног обнављања Јерусалима. Пророк Илија појавиће се пред синедрионом да би објавио долазак „месије“.

Један од учесника церемоније био је директор Института храма у Јерусалиму рабин Израел Ариел: Ово је уствари обнова процеса постављања (свештеника трећег храма) који је почео неколико месеци пре овога.

Дакле, средином октобра одржано је отварање новог синедриона, а већ почетком децембра његови чланови, трудећи се да на себе не скрећу нарочиту пажњу, извршили су пут на Храмовну гору. У овом догађају учествовало је око педесет недавно постављених рабина, а пре успона сви они прошли су ритуално прање и „микву“. Синедрион се припрема да разматра следеће питање: поновно успостављање монархије и Давидовог царског дома. На његовом заседању такође је био прочитан извештај о поновној обнови пасхалног жртвоприношења, иако одређени чланови синедриона сматрају да још није дошло време за то и предлажу да се сачека тренутак када ће бити откривено тачно место олтара на Храмовној гори.

Редовна седница новог синедриона одржана је средином фебруара 2005. године и главно питање које је на њој разматрано било је управо тачно место Храма. Природно, од успешног решења овог проблема зависи много тога, на пример, поновна обнова пасхалних жртвоприношења и, на крају, градња трећег и последњег Храма. Сарадник института Храмовне горе рабин Мехарем Макковер саопштио је да је његов институт већ завршио реконструкцију читаве опреме Храма, осим олтара који треба да се физички обнови непосредно на Храмовној гори. Представник организације „Ревнитељи Храмовне горе“ Барух Бен Јосеф изјавио је следеће: „Можда ће се догодити некаква природна катастрофа попут цунамија у југоисточној Азији... Мухамеданци ће бити премештени у Меку, где им је и место, а ми ћемо се попети на Гору да бисмо тамо поставили олтар и приносили жртве...“

... Време краја се пред нашим очима све више приближава и темпо којим данас тече припрема за обнову трећег Храма још сасвим недавно могао је да изгледа нереалан. Остаје да се подсети да је то управо онај храм у којем ће седети антихрист и управљати светом.

Долазак „сина погибли“ непријатељ спасења припремао је постепено и темељно, користећи не само своје послушне људе као оруђе, него и лоше хришћане.

Надахнут Духом Светим свети Игњатије Брјанчанинов у есхатолошкој Спаситељевој беседи приметио је најважнији знак времена о којем до дан данас не говоре други истраживачи. Ево шта каже епископ Игњатије поводом Француске револуције 1848. године: „Када сам чуо за догађаје који су изменили лице земље, нисам се зачудио нити сам се заинтересовао као када се чује за нешто ново. Када сам чуо за ове догађаје, као да сам чуо за смрт човека који је одавно био болестан и који је био исцрпљен неизлечивом болешћу, који је за живота био убијен овом болешћу пре него што га је убила сама смрт. Моје нечуђење изгледало је чудно и мени самоме. Док сам размишљао о својој убеђености, изненада сам се присетио следећих Спаситељевих речи: „Када чујете за ратове не плашите се: јер ратови треба да дођу; али још није крај. Јер устаће народ на народ и царство на царство, и биће лешеви свуда и биће глади и побуна, а почетак су му болести“ (Мк. 13, 7–8). Овде се нарочито карактеристично, и на овој речи из Јеванђеља увек заустављам, што као последњи знак болести које су на почетку, а које треба да претходе крајњој болести, антихристу, Свето Писмо истиче „побуне“.

Треба очекивати све већи и већи развој болести. Она је почела да потреса мир народа од краја прошлог века, а што се касније дешава, то је њено дејство обухватније и разорније. Из крајњег светског деловања ове болести треба да се појави „безаконик“, геније из пакла, као што је из Француске револуције настао његов прототип – колосални геније Наполеон.“

Овде је потребно приметити да је у синодском преводу Јеванђеља са црквенословенског на руски језик била дозвољена велика грешка. Реч „побуне“ била је преведена као „пометња“, што доводи до губљења правог смисла есхатолошког текста у руској варијанти.

Реч „побуна“ у свом првобитном значењу значи устанак против Богом утврђене царске власти или револуцију. То је устанак, побуна, завера, општа непослушност, хаос. Револуција је насилни преврат грађанског начина живота. То је изненадна промена стања, поретка, односа; државни преврат, устанак. Револуционар је побуњеник, устаник, завереник, бунтовник.

Ко је био први револуционар? Анђео који је пао, а који је у својој гордости одлучио да постане сличан Богу и који је због тога био збачен у дубину земље. Лажов и отац лажи, први клеветник и варалица, противник свега што је добро и светло.

Управо је ђаво покретач и организатор свих револуција. Људи мисле да поступају по сопственој вољи, а уствари они врше сатанину вољу. Свака револуција представља масовно махнитање. Довољно је присетити се прве Француске револуције 1789. године када је разјарена маса махнитих бивших „хришћана“ вукла по кејовима париског бискупа како би га предала смрти уз узвике о „слободи, једнакости и братству“.

У 19. веку Француску су још четири пута потресали оружани устанци безумног народа. Истовремено, сатански посао вршио се и у Русији. Декабристи, народњаци, а затим и марксисти постепено су разарали основе самодржавне власти. Годину за годином слепе вође слепих (Мт. 15, 14) вукле су руски народ на пут јавног богоодступништва. Трулеж је продрла у све слојеве руског друштва, а тужни резултат познат је свима. У народу који је био опијен демонским идејама угасио се дух Православља и нестало је живо осећање монархије. Почетком 20. века једна за другом уследиле су три револуције. Заборавивши на заклетву дату 1613. године на верност дому Романових, Руси су издали помазаника Божијег, благочестивог господара императора Николаја Другог Александровича. Земљу је захватио пламен међусобне мржње. И испунило се још једно Спаситељево обећање: „Предаће брат брата на смрт и отац децу. И устаће деца на родитеље и убиће их“ (Мк. 13, 12). Иза свега овога, смејући се, стајао је лукави непријатељ спасења људског рода, који је вешто усмеравао заслепљену и безумну масу према пропасти и вечној смрти...

Одмах после Русије догодила се револуција у Немачкој, а затим је талас оружаних сукоба и преврата кренуо по земљама Азије, Источне Европе, Африке и Латинске Америке, приносећи на жртву паклу милионе људских живота... На прелому 20. и 21. века сатана и његови људи изабрали су нову тактику: спровођење бескрвних „сомотских“ револуција са учествовањем огромне масе народа. „Банана“, „'лимун“, „ружичасте“, „наранџасте“, „тулипан“ и остале револуције, које се карактеришу својим непослушањем, настају у многим регионима планете. То су прецизно испланиране, добро припремљене и богато финансиране акције. По правилу, оне су пропраћене светлосним ефектима, лупом бубњева и групним, неартикулисаним крицима добро организоване масе. У књизи „Људи и демони“ свештеник Родион описује како афрички магови и сибирски шамани користе одређене ритмове бубњева и узвике за ступање у контакт са палим духовима, добијајући од њих неопходну помоћ и заштиту...

Ако су прве револуције биле усмерене на свргавање монархистичког режима у различитим земљама, последње ће се односити на успостављање нових режима које ће бити послушне главном револуционару, а који ће припремити зацарење антихриста.

Међутим, свакодневно и неприметно, систематски и подмукло, у целом свету врши се највећа револуција у историји човечанства. Њу називају глобалном информативном револуцијом. Као главна покретачка сила у њој не наступају научници и специјалисти из области високе информационе технологије, него представници антихристовске „светске елите“. Још 1968. године један од главних градитеља новог Вавилона, Збигњев Бжезински, писао је овако: „Наша епоха није просто револуционарна. Ми смо ушли у фазу новог преображаја читаве светске историје. Свет се налази на прагу трансформације која ће по својим историјским и људским последицама бити драматичнија од оне која је била изазвана Француском или Бољшевичком револуцијом... 2000. године признаће се да су Робеспер и Лењин били благи револуционари“.

Најинтензивнији материјалистички развој о којем говори у својој пророчкој беседи свети Игњатије Брјанчанинов, дозволио је претечама „сина погибли“ да потпуно приступе стварању техничких база које помажу зацарење њиховог господара. У суштини, то је стварање технолошке диктатуре која није виђена у историји. Овако нешто Наполеон или Хитлер нису могли ни да сањају. У најближој будућности реална стварност може превазићи оно што је описано у фантастичним романима Орвела, Хакслија и Замјатина. Светски компјутерски систем пратиће сваког становника планете и управљаће њиме као предметом, по законима који су апсолутно супротни са заповестима Јеванђеља. Посредством најновије информационе технологије оствариваће се духовни и физичко поробљавање људи.

Велика глобална информациона револуција није ништа друго до последњи устанак ђавола и свих мрачних сила против Бога и Његовог Промисла о свету и човеку. Она за свој циљ има потпуно уништење суверенитета националних држава и апсолутно гушење богомдане слободе сваке појединачне личности.

Како се ово догађа? Путем потчињавања читавог људског рода окултној Светској влади из које ће се пре или касније појавити апсолутни диктатор. Данас је сасвим јасно да се пред нашим очима практично догађају многа страшна пророштва Апокалипсе.

Пред самит „велике осморице“ на острву Си Ајленд 2004. године одржан је сусрет групе руских политиколога са једним од главних идеолога стварања „новог светског поретка“, професором универзитета Џорџ Вашингтон (САД) Амитајем Етционијем. Као повод за сусрет послужио је излазак нове књиге доктора Етционија у којој аутор пред светским аудиторијумом разоткрива перспективе „безболног“ преласка ка Светској влади. „Све државе налазие се у прелазном периоду, једино се у Русији овај прелазак остварује убрзаним темпом“, нашалио се професор. Један од главних резултата сусрета председника „велике осморице“ на Си Ајленду било је решење о увођењу од 2006. године јединствених електронских докумената међународног стандарда за све грађане света, са личним кодовима и биометријским подацима, записаним на микрочипу.

Из овога је јасно да ће се пасоши „новог поколења“ фактички издавати у име Светске владе. При томе, сви подаци о човеку у режиму реалног времена потпадаће под јединствени светски информациони центар... А време, све више убрзавајући свој ток, све се јаче сажима. Појављују се нове технологије о којима нису маштали чак ни писци научне фантастике.

Године 2005. у Сједињеним Америчким државама и Немачкој уводи се систем куповине и продаје по отисцима прстију, уз који није потребан ни новац нити чак електронске пластичне картице.

У Мексику, Бразилу, Шпанији, Холандији и низу других земаља активно се реализују програми имплантације уградних микрочипова у тело човека. То су радио фреквентни микропроцесорски уређаји који истовремено могу да служе и као електронске личне карте, електронски новчаници, електронске пропуснице, електронске здравствене књижице, као и да испуњавају многе друге функције. Ови електронски уређаји омогућавају да се одреди место где се човек налази, да се пропрате сва његова и кретања и да се контролише сва његова финансијска делатност. При томе, могуће је непосредно усмеравање човековог понашања.

На крају, тешко да ће изазвати узбуђење код законопослушних Европљана казуистичка одлука Комисије Европске заједнице која је прихваћена средином априла 2005. године: „Коришћење електронских имплантата као средстава контроле и праћења људи законито је уз услов да се оваква контрола најпре законски потврди... када се у демократском друштву увиди неодложна и оправдана потреба за ово... Имплантати могу да се користе само за исправљање понашања деце или одраслих у друштвено нормалне оквире.“

О томе како у „демократском друштву“ може да се укаже „неодложна и оправдана потреба“ за појединачно имплантирање микрочипова, о томе како делује тајна безакоња (2. Сол. 2, 7) у савременом свету детаљно ће бити објашњено у наредним главама.

Наставиће се...

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 фебруар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.