header image
Јеромонах Дамаскин Светогорац: Јачина заједнице зависи од благодати Штампај Е-пошта
четвртак, 29 фебруар 2024
           Јачина заједнице зависи од благодати и што је јача благодат то је јача заједница, с тим што у свету влада земаљска материјална благодат, док у Цркви влада Божанска духовна благодат. Видели смо распад комунизма бивше Југославије и СССР-а и земаља источне Европе, али сам марксизам је предвидео тај распад и показао своју противречност.

Марксизам учи овако: кад друштвени односи почну да ометају развој материјалног богатства, ти односи морају да се промене и да се успоставе односи, који омогућавају развој материјалног богатства. Па кад су комунисти видели да је боље богаћење у капитализму, они су прешли у капиталисте и распао се комунизам у источној Европи. У суштини и капитализам и комунизам држе науку материјалног богаћења, ту науку Јуде апостола издајника. А ту науку Јудину држе и многи данашњи епископи и свештеници и није чудно што се они повезали са државним властима и богаташима. Они се богате, иако Јеванђеље говори: „Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богатоме у царство Божије ући“ (Мт.19:24). И шта друго да кажемо, него да наши епископи и свештеници не читају јеванђеље.

А јачина црквене Заједнице зависи од Божије благодати и тамо где је јака Божија благодат, тамо је јака Црква. Најјача благодат Божија била је у Првој Јерусалимској Заједници, то је била најјача благодатна Заједница и у Њој је била строго забрањена приватна својина као што пише у Делима Апостолским:

„И беху (хришћани) постојани у учењу апостола и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама. И беше на свакој души страх (Божији): јер многа чудеса и знаци кроз апостоле бише у Јерусалиму. И страх (Божији) велики беше на свима њима. И сви, који повероваше, беху скупа и имаху све заједничко. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима, као што коме требаше; и сваки дан стојећи једнодушно у цркви и ломећи хлеб по домовима, примаху храну у радости и у простоти срца, хвалећи Бога и имајући благодат у целом народу (верном). А Господ прилагаше Цркви сваки дан спасаване хришћане“ (Дап.2:42-47).

Зашто је у Првој Јерусалимској Заједници била потпуно укинута приватна својина? Зато што, кад јача приватна својина, тада слаби Заједница, и обратно, кад јача Заједница, тада слаби приватна својина. И та Прва Јерусалимска Заједница је била за пример идеалне Заједнице и нигде, ни пре ни после, није било толико Божије благодати и такве јаке Заједнице. Апостол Павле није смео да укида приватну својину у Црквама у Грчкој, јер у Њима није било толико Божије благодати као што је било у Јерусалиму. И после Апостола нико од светих Отаца није смео да укида приватну својину у Црквама, јер у Њима није било толико Божије благодати као што је било у Јерусалиму. Али у свим хришћанским Заједницама по могућству обавезно захтева се милостиња, да би се Заједнице одржале и да би Бог умножио благодат у Заједницама. Тако се у Хришћанским Заједницама не укида приватна својина, него се кроз милостињу превазилази приватна својина. Према томе можемо да пратимо: како јача Божија благодат, тако јача и хришћанска Заједница, и где је јака Божија благодат, тамо је и јака хришћанска Заједница. И обратно, кад слаби Божија благодат, тада настају поделе у Заједници и та Заједница мора да се распадне по пророчанству Јеванђеља, које гласи: „Свако царство, које се раздели (само) у себи, опустеће; и сваки град или дом, који се раздели (сам) у себи, неће опстати“.

Распад земаљског царства

Већ после Миланског Едикта и настанка хришћанског царства види се да слаби Хришћанска Заједница и зато се монаси повлаче у манастире или беже у пустињу, и тако монаси сведоче да је много подела у насељеним местима и да тамо нема праве хришћанске Заједнице и да ће то царство пропасти. Преп. Арсеније Велики био је најпре учитељ царске деце на двору у Константинопољу, али њему је наређено са Неба: „Арсеније, бежи од људи и спасићеш се“. И он је побегао из Константинопоља у египатску пустињу и тиме као да је прорекао пропаст Римске и Византијске царевине. Јер у њима је било много подела и збило се пророчанство Јеванђеља, које гласи: „Свако царство, које се раздели (само) у себи, опустеће; и сваки град или дом, који се раздели (сам) у себи, неће опстати“. То исто пророчанство испунило се и на српској царевини, јер после смрти цара Душана српска царевина се разделила на краљевине и кнежевине и зато је пропала. Тако је пропала и свака друга царевина, и на крају и руска царевина, по истом принципу.

Пропала је српска царевина, али није пропала српска Црква, јер код Срба је најјача хришћанска Заједница била у време петвековног ропства, и да није тада била јака Божија благодат српска Црква би се одавно распала. Веома јака била је између два рата и Православна Народна Хришћанска Заједница, скраћено ПНХЗ, позната као Богомољачка Заједница, и у то време су биле мобе, што указује да је у то време била и веома јака Божија благодат. Од те старе Српске Цркве ми имамо свето Предање, којим су нама предати свети обичаји, који су држани све до 90-тих година прошлог века, а од тада су почеле новотарије у Цркви и збило се Јеванђеље, које говори: „Не варајте се: (зли разговори или) зле беседе кваре добре обичаје“ (1Кор.15:33). Тако се данас увукла у Цркву велика лицемерија и то не личи на православну Заједницу, нити ту има Божије благодати као раније. Нарочито кад је уведена цена за крштење, венчање, водице, тада су уведени и савремени светски односи, где влада цена и новац и где јача приватна својина уместо да јача Заједница. Па упореди Прву Јерусалимску Заједницу, у којој је била строго забрањена приватна својина, и данашњу лицемерну црквену заједницу, где јача приватна својина и где влада цена и новац и где је много подела.

И да би била већа лицемерија данас у Цркви много говоре о љубави, али о каквој љубави говоре, кад данас нити има Божије благодати као раније, нити има праве Заједнице у Цркви, осим малих изузетака? Они говоре о светској и плотској љубави, која очигледно влада у свету. Управо против њих и њихове љубави говори апостол Јован Богослов и заповеда овако: „Не љубите свет, ни што је у свету: ако неко љуби свет, нема љубави Очеве у њему; јер све, што је у свету, (а то је) плотска похота и похота очију и гордост житејска, није од Оца, него је од овога света“ (1Јн.2:15-16). Апостол Јован говори да нема Божанске љубави у свету, него те љубави има једино у правој хришћанској Заједници, Која је Тело Христово – Црква и Која је пуна Божије благодати. А шта говоре свети Оци и Јеванђеље о Божанској љубави? Две највеће заповести Господње захтевају и љубав према Богу и љубав према ближњему ради Заједнице, тј. ради Цркве, и то истовремено, тако да није могуће имати једну љубав а другу немати, нити имати више једну љубав а мање другу, него истовремено колико имаш једну љубав, толико имаш и другу љубав. То потврђује авва Доротеј и говори овако:

„Геометријска“ представа авве Доротеја (парабола)

„Предложићу вам поређење, предато од Отаца. Замислите круг нацртан на земљи, чија се средина назива – центар, а праве линије, које иду од центра ка окружењу, називају се радијуси (полупречници).

Сада пазите шта ћу рећи: претпоставимо да овај круг јесте свет, а сам центар круга јесте Бог; а радијуси (полупречници), тј. праве линије, које иду од окружења ка центру, то су путеви живота човечијег.

И тако, уколико свети (хришћани) улазе унутар круга, желећи да се приближе Богу, утолико, по мери улажења (унутар круга), они постају ближи и Богу и једни другима; и уколико се приближавају Богу, утолико се приближавају и једни другима; и уколико се приближавају једни другима, утолико се приближавају и Богу.

Тако разумите и о удаљавању. Кад се удаљују од Бога и враћају ка спољашњости, то је очигледно, да у оној мери, у којој одлазе од средишта и удаљују се од Бога, у тој мери се удаљују и једни од других; и уколико се удаљују једни од других, утолико се удаљују и од Бога.

Таква је природа љубави: уколико се налазимо изван (центра) и не љубимо Бога, утолико је сваки (човек) удаљен и од ближњега. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближавамо Богу љубављу према Њему, утолико се сједињујемо љубављу и са ближњим; и уколико се сједињујемо са ближњим, утолико се сједињујемо и са Богом“.

И у јеванђељу Господ много пута сједињује љубав према Богу и љубав према ближњему, која је ради Заједнице – Цркве, и тако Господ говори Апостолима: „Ако вас свет мрзи, знајте, да је Мене омрзнуо пре вас“ (Јн.15:18). И обратно Господ може да говори овако: ако вас неко воли, знајте, да је Мене заволео пре вас. Опет Господ говори: „Од ове љубави нико нема веће, да неко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн.15:13). Зашто Господ није истакао као највећу љубав према Богу, него љубав према пријатељима својим? Зато што је то једна истовремена љубав и према Богу и према пријатељима својим, која је ради Заједнице  Цркве. И апостол Јован потврђује то исто у посланици: „Ако неко рече, како (ја) љубим Бога, а брата свога ненавиди, лажов је тај: јер ко не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, Кога не види“ (1Јн.4:20)?

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 фебруар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.